Istorija

Momcilo Gavric – najmladji podnarednik u istoriji ratova

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić, Fotografije: Wikipedia

 

 

Ono što Momčila Gavrića, junaka naše priče izdvaja jeste činjenica da je bio najmlađi vojnik svih armija u Prvom svetskom ratu. Sa devet godina stekao je čin kaplara, sa 10 godina peške je prešao Albaniju, učestvovao je u proboju Solunskog fronta gde je ranjen, a vojvoda Živojin Mišić ga je u 12 godina unapredio u čin podnarednika.




U stalnoj postavci Muzeja Jadra u Loznici čuvaju se njegove dve vojničke fotografije, a kad poseticima muzeja govori o 1.svetskom ratu, istoričar ovog muzeja Goran Vilić, posebnu pažnju uvek posveti Momčilu Gavriću, jer njegova ratna sudbina je „jedinstvena u svetu” i „zaslužio je da ga se današnje generacije sećaju”.

 

Sin Drinske divizije

 

Jedanaestogodišnji artiljerijski podnarednik, fotografija se nalazi u Srpskoj kući na Krfu

Rođen je 1. maja 1906.godine, u selu Trbušnica (podnožje planine Gučevo), nedaleko od Loznice. Bio je osmo dete u porodici Alimpija i Jelene Gavrić. Otac mu je bio zemljoradnik a majka domaćica. Kuća u kojoj su živeli nalazila se u zaseoku Podgučevo, na severnoj padini planine Gučevo, podjednako udaljeno od Loznice i Banje Koviljače (oko 3 km). U avgustu 1914., kada su austrougarski vojnici počeki da čine velike pokolje civilnog stanovništva u ovom kraju, porodica Gavrić brojala je jedanaestoro dece. Otac je, spremajući ukućane za zbeg, osmogodišnjeg Momčila poslao kod strica da mu saopšti da pripremi volovsku zapregu za bežaniju. Kada se vratio kući zatekao je razbacane leševe po dvorištu. Majka, otac, četiri brata i tri sestre bili su ubijeni. Najstariji brat Dragoljub je imao 16 godina, a najmlađi Milivoje samo dve godine.

 

Može se samo naslutiti koje su misli i osećanja preplavila mališana koji je ostavši bez najmilijih krenuo na Gučevo da traži srpsku vojsku. Nije se vratio stricu, potražio rodbinu. Instiktivno je krenuo ka položaju Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije prvog poziva, kojim je komandovao major Stevan Tucović, rođeni brat Dimitrija Tucovića.

 

Kada je, napokn smogao snage, da ispriča šta se dogodilo, major Tucović ga je pitao da znada baca bombe. Dečak je odgovorio da je bacao samo kamenje. Major je uzeo jednu bombu i pokazao mu kako se to radi, a onda postrojio svoje vojnike i pitao: „Ko hoće da noćas osveti Gavrićeve roditelje, njegovu braću i sestre?“. Cela četa iskoračila je napred. Tucović je odabrao Zlatiborca Miloša Mišovića, koji je zajedno s malim Momčilom pred zoru zatekao pijane Švabe kako pred kačarom Gavrića pijani šenluče. Hitnuo je Mišović jednu bombu, zatim drugu, treća nije bila potrebna. Tog trenutka mali Momčilo je postao borac srpske vojske, dete Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije. U svojim prvim vojničkim danima redovno je tri puta dnevno pucao iz topa da se osveti za svoju porodicu.

 

Momčilo Gavrić na frontu tokom rata

Čika Mišo, neću dalje

 

Odatle će, kaže Goran Vilić, krenuti na krvavi put sa Šestim artiljerijskim pukom. Između svoje osme i dvanaeste godine sa srpskom vojskom prokrstariće sva ratišta. Bio je učesnik čuvene Gučevske bitke, a onda i slavne Kolubarske bitke 1914.godine. Sa Šestim artiljerijskim pukom dočekaće napad nemačkog fedmaršala Makenzena, preživeće potom albansku golgotu. Na tom putu smrti, na kome su poklekli mnogo jači i stariji, Momčilo je svojom dečijom ljubavlju i odanošču spasao i sebe i Miloša Mišović, koji je uzeo Momčila pod svoju brigu.

Prekinuto detinjstvo: Momčilo je imao 9 godina stekao je čin kaplara

Pred povlačenje “Miloš je u Podgorici kupio za poslednje pare jedan venčić od dvadeset ukljeva i rekao mu: „Sinko, ako hoćeš da ostaneš živ, svakog dana da jedeš samo jednu ribicu. Zapamti dobro, samo jednu ako hoćeš da preživiš“. Momčilo ga je poslušao, a onda već kada su prošli Skadar, ribica više nije bilo. Jedne noći dok su čučali pored vatrice rekao je malom Momčilu: „Sinko, bojim se da i ja neću moći više. Uhvati me za moj šinjel i ja ću te vući dokle budem imao snage. Ako padnem, nemoj mi prilaziti, produži dalje“. Glad i zima slomili su kršnog Zlatiborca. “Nije mogao dalje, pade u snežnu pučinu. Momčilo se sklupčao oko njega u snegu, milujući mu promrzle ruke: „Čika Mišo, ja neću dalje… Čika Mišo, ja hoću da umrem s tobom“. Videvši da će mali Momčilo umreti, Miloš Mišović skupi snage, uspravi se. Posrtali su Miloš i Momčilo, bauljajući tih zadnjih desetak kilometara ispred Dračkog pristaništa. Kasnije na Krfu malom Momčilu prišili su po jednu zvezdicu na naramenicama. Tako je devetogodišnji Momčilo Gavrić postao najmlađi kaplar na svetu”.

 

Kao kaplar, 1916.godine krenuće na Solunski front. Na položajima  na Kajmakčalanu biće ranjen. Dok je boravio na Solunskom frontu završio je i kurs za opismenjavanje, a vojvoda Živojin Mišić načelnik Štaba Srpske komande je naredio da se Momčilo unapredi u čin podnarednika. Momčilo Gavrić  potom učestvuje u proboju Solunskog fronta i pobedonosnom maršu na Beograd.

 

Momcilo Gavrić

Zaboravljeni ratnik

 

Momčilo Gavrić kao maturant 1921.

Čekajući povratak u Srbiju, opismenio se, a posle rata je otišao u Englesku, gde je završio gimnaziju „Henri Rajt“ u Faveršenu u grofoviji Kent, gde je posle tri godine dobio svedočanstvo o završenom školovanju. U Srbiju se vratio 1921.godine sa 15 godina.

 

Prvi posao dobija kao šegrt u železničkoj radionici u Šapcu, ali zbog krize biva otpušten. Jedno kraće vreme je radi kao kondukter tramvaja u Novom Sadu, ali se posle kraćeg vremena vraća u Beograd. Radi prvo kao ložač a onda kao šofer. Zatim se zapošljava u veletrgovinskom preduzeću „Hartija“ i uspeva da nastavi školovanje za komercijalistu. S tom diplomom osposobio se za samostalan život.

 

Zanimljivo je da mu vojska Kraljevine Jugoslavije nije priznala čin i odlikovanje koje je stekao u ratu 1914-1918. Neku godinu kasnije, doživeće veliko iznenađenje kada ga pozivaju na odsluženje vojnog roka. Služio je u garnizonu Slavonska Požega 18 meseci. Goran Vilić priča da su svi Momčilovi pokušaji da dokaže da je učesnik Kolubarske bitke okvalifikovani kao pokušaj izbegavanja služenja vojnog roka, pa je osuđen na tri meseca zatvora. Tek sredinom tridesetih godina mu je ponovo priznata Albanska Spomenica. Po odsluženju vojnog roka, vraća se u Beograd gde nastavlja da radi kao šofer. U Drugom svetskom ratu hapsili su ga Nemci, a posle rata i partizani. Ali mu nisu naudili. Nakon rata, u vreme političkog prijateljstva jugoslovenskog predsednika Josipa Broza sa albanskim predsednikom Enverom Hodžom, Momčilo je bio hapšen i od OZNE, zbog javno izrečenog stava „da nam Albanci nisu braća“.

 

Na odsluženju vojnog roka 1931.

1939.godine stupa u brak sa Kosarom Ilić iz Lazarevca. Momčilo i Kosara dobili su dva sina Branislava (1940) i Aleksandra (1945.god). Za vreme Drugog svetskog rata radio je u fabrici „Vafa“, kao šofer i grafički radnik. 1949.godine Momčilo se razvodi i zasniva brak sa Leposavom. Posle Leposavine smrti Momčilo zasniva treći brak sa Verom, s kojom će živeti do kraja života. Umro je 1993. godine. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

 

Momčilovi sinovi su ostali da žive sa majkom, koja umire 1988.godine u Beogradu. U Trbušnici mu je i danas dosta rodbine, od njegova dva preživela brata Svetozara i Bogosava. Od sinova Branislava i Aleksandra, Momčilo je imao unuke Dejana, Anu i Momčila. Dejan je profesor na Konzervatorijumu u Esenu, a Ana i Momčilo su grafičari kao i njihov deda. Šabački pisac Dragiša Penjin napisao je knjigu „Sin Drinske divizije“, koja je posvećena Momčilu Gavriću.

 

Lejdi Pedžet ga je zvala “srpski vitez”, Grci su mu postavili zlatnu ploču na Krfu, francuski predsednik Miteran mu je 1985. godine dodelio orden, a general Lepardije lamentirajući rekao: “Šteta što niste bili francuski vojnik, imali biste spomenik na Jelisejskim poljima”.

 

Momčilo Gavrić

 

Po  Momčilu Gavriću, najmlađem podoficiru u istoriji ratovanja, dobila je ime ulica u Beogradu, u naselju Stepa Stepanović.

 

Koliko nas bi znalo tačan odgovor na pitanje: ko je najmlađi podnarednik na svetu?




Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .