Američka kupovina pre 150 godina i danas ima posledice
Piše: Evan Gerškovič
Foto: Profimedia/ Pogled na Sitku, nekada
Reafirmacija ruske veličine je motiv Putinove vlasti, a njegovo demonstriranje vojne i sajber moći delom je razlog za to što su rusko-američki odnosi na najnižoj tački još od Hladnog rata.
Zato je 30. mart, stopedesetogodišnjica otkada je Rusija Aljasku prodala Sjedinjenim Državama, bila dan žalosti za neke ruske nacionaliste koji tu transakciju smatraju ogromnom greškom carstva koja odjekuje dok se velike sile globe za uticaj nad Arktikom i njegovim prirodnim bogatstvima.
„Da Rusija i danas poseduje Aljasku, geopolitička situacija u svetu bila bi drugačija“, rekao je Sergej Aksjonov, premijer Krima, za krimsku televizijsku mrežu u martu.
Sergej Lavrov, ruski ministar spoljnih poslova, upitan je o Aljasci u intervjuu za ruske novine. „Ovo je dobra prilika za obnavljanje sećanja na ruski doprinos istraživanju američkog kontinenta“, rekao je.
A na Međunarodnom arktičkom forumu 30. marta u Arhangelsku, u Rusiji, Putin je rekao da bi američke aktivnosti na Aljasci mogle da destabilizuju svetski poredak. „Ono što mi radimo je lokalno, dok je ono što Sjedinjene Države rade na Aljasci na globalnom nivou“, rekao je, nazvavši američki razvoj raketnog sistema tamo „jednim od gorućih bezbednosnih pitanja“.
Niko, podrazumeva se, ne sugeriše da Rusija ponovo preuzme Aljasku kao što je od Ukrajine 2014. godine anektirala Krim. Ali razlike u tome kako je prodaja upamćena u Rusiji i Sjedinjenim Državama – i među urođeničkim zajednicama na Aljasci – ukazuju na istoriju države kao kulturnu i religijsku raskrsnicu.
Rusi su Aljasku počeli da naseljavaju 1784, osnivajući pogranične trgovačke kuće i pravoslavne crkve. Do 1860, nakon što su poraženi u Krimskom ratu od Britanije i strahujući da će se Britanija dočepati Aljaske, car je odlučio da sklopi dogovor.
Morske vidre koje su predstavljale srce sve uspešnije trgovine krznom gotovo da su istrebljene, a Rusi su se bojali da će Amerikanci, ukoliko zlato bude bilo otkriveno – kao što će biti u zlatnoj groznici u Klondajku koja je počela 1896. godine – preuzeti teritoriju, objasnila je Suzan Smit-Piter, istoričarka na Koledžu u Staten Ajlendu u Njujorku.
Za Ruse, dodala je, „dogovor je savršeno imao smisla. Mogli su da nerviraju Britaniju i razviju bliske veze sa Sjedinjenim Državama“.
Sjedinjene Države takođe su mislile da će ih kupovina približiti trgovini sa Kinom i odbiti bilo kakvo zadiranje Britanaca na zapadnu obalu, kaže Gven A. Miler, istoričarka sa Koledža u Masačusetsu.
Pregovore – uspostavljanje cene od 7,2 miliona dolara, što je oko 125 miliona dolara danas – vodili su Eduard Andrejevič Stjokl, ruski ambasador u Sjedinjenim Državama, i Vilijam H. Sjuard, američki državni sekretar. Sporazum je smatran korisnim za obe strane, ali neki kritičari ismevali su ga kao „Sjuardovu glupost“, ili „Sjuardovu ledaru“ – čak i sada učenjaci polemišu je li u pitanju bila nagodba.
Nekim Rusima prodaja je ostavila gorak ukus u ustima. „Zajedno sa Aljaskom, prodali ste i ruski narod“, napisao je jesenas u pesmi Vladimir Količev, istorijski entuzijasta, obraćajući se caru Aleksandru II.
Andrej Znamenski, profesor istorije na Univerzitetu u Memfisu, kaže da iredentistički pozivi da se povrati Aljaska nisu rezervisani samo za ekstremiste.
„To je veoma prikladna epizoda za nacionaliste koje žele da se Rusija širi, eksploatiše“, rekao je. „Uklapa se u nacionalnu retoriku: pogledajte kako su nas Amerikanci tretirali.“
Zamenik guvernera Bajron Malot, inače pripadnik domorodačkog plemena Tlingita, nazvao je stopedesetogodišnjicu „komemoracijom, a ne slavljem“.
„Za domorodačke narode Aljaske bilo je situacija koje nisu bile tako dobre i pod ruskom, i pod američkom vlašću“, istakao je.
Kada je došla Rusija, narod je bio primoran da lovi vidre. Posle prodaje, urođeničke grupe bile su oslobođene, ali Amerika je takođe donela probleme, rekao je Sergej Kan sa Dartmuta.
„Cilj Rusije bio je ne da radikalno promeni život, već da upregne ljude u ekonomske svrhe“, dodao je Kan. „Sa Amerikancima, to je praćeno mnogo silovitijom vesternizacijom.“
Bob Sem, šezdesettrogodišnji Tlingit, kaže da se nisu svi obradovali jubileju. „Ali nakon 150 godina vreme je za isceljenje i pronalazak zajedništva tako da narodi na Aljasci mogu da budu ljudska bića kakva su stvorena da budu.“
Izvor: Nedeljnik
Dodaj komentar