Piše: Gordana Radisavljević – Jočić
Fotografije: Danilo Polovina
Fabrika fotografa je svet za sebe. Okuplja ljubitelje fotografije svih uzrasta. Proizvodi umetnost, umrežava kreativce i stvaraoce. Aleksandra Popović, osnivač i glavni predavač, maksimalno se trudi da stvori pozitivnu atmosferu i da je to razlog što ljudi sa osmehom dolaze svaki vikend, “praktično im to dođe kao bežanje od stvarnosti na par sati, opuštanje i, često kažu, najbolja terapija”, kaže kroz osmeh.
Aleksandra je rođena Kruševljanka. Diplomirala je fotografiju 2004. godine na Akademiji umetnosti BK, u klasi profesora Milana Aleksića. Završila je i Menadžment kulture i umetnosti na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu. Samostalno je izlagala u Nišu, Kragujevcu, Kraljevu, Požegi, Užicu, Beogradu. Ljubitelji fotografija pamte je po provokativnoj izložbi “WoMen” iz 2015. U okvir za njenu biografiju staje i da je radila kao fotoreporter u Blic Plus magazinu, kao direktor fotografije u Studiju Aurora i kao urednik modne fotografije časopisa Gloria. 2013. godine osnovala je “Fabriku fotografa”, a od prošle godine ima zvanje docenta na NOVOJ akademiji umetnosti, gde predaje na osnovim studijama Vizuelne umetnosti.
Strast su joj putovanja, ljudi, knjige u kojima nalazi inspiraciju, ne propušta koncerte muzičara koje voli. Obožava pozorište, a i u Beogradu i u Kruševcu ima svoje omiljene kafiće gde voli da se vidi sa prijateljima. Za nju je uspeh kada je posao zadovoljstvo, a ne moranje. Njeni studenti kažu da ćete je lako prepoznati po energiji, osmehu, znanju i istrajnosti, kao i spremnosti da sve to rado deli sa svojim polaznicima.
Šta je za Vas fotografija?
– Zavisi kada me pitate. U januaru je ljubav… Nisam osoba koja fotografiše svakog dana, nisam osoba koja fotografiše svakog meseca. Prve dve godine kada sam otvorila Fabriku ni jedan učenik me nije video sa foto aparatom. Fotografija je deo mene. Volim da prezentujem sve što znam i kada vidim kako učenik napreduje. Možda mi je to najveće zadovoljstvo.
Kako ste ušli u svet fotografije?
– Imala sam više sreće nego pameti. Želela sam da budem modni fotograf. I sa tom željom sam lepršavo otišla na prijemni ispit. Bila sam sigurna da je to to. Sećam se tog prvog dana na fakultetu, nisam znala ništa o predmetima koji me čekaju. Imala sam svoju sliku, zašto bih se ja raspitivala šta je ustvari to što ću studirati. Dolazim na fakultet i onda vidim: istorija umetnosti, istorija fotografije, istorija filma… i samo je bilo wauu. Ja nisam tip koji može da uči istoriju.
Mislila sam da nikada neću završiti fakultet. Međutim, savladala sam istoriju, jer sam štreber. Sve je bilo po protokolu, davala sam godinu za godinom. Od tada sve je išlo lagano. Danas kada predajem studentima i kada predajem u Fabrici fotografa, smatram da umetnost treba studirati posle 25 godine jer sa 19 godina ne znaš ništa i ne možeš da ukapiraš šta ti pričaju. Ti imaš neku svoju sliku, stvarnost je potpuno drugačija.
Ostvarili ste svoju želju da budete modni fotograf?
– Bila sam urednik modne fotografije dve godine u časopisu „Gloria“. Bio je to stalan posao, koji sam napustila i otvorila svoju „Fabrika fotografa“. Zašto? Zato što sam ostvarila svoje snove. Zapravo još na fakultetu više nisam želela da budem modni fotograf. Nema modne fotografije u Srbiji kakva je danas. Kako želje služe da bi se ostvarile, kada sam ostvarila želju da budem modni fotograf otkrila sam svoju novu ljubav – a to je edukacija. I sada kada me pitaju za moj najveći uspeh, to su uspesi mojih đaka, a ne izložbe, a ne nagrade. Najsrećija sam zbog njihovih uspeha.
Da bi neko bio dobar profesor fotografije koje osobine mora da ima?
– Mora da bude dobar psiholog, jer svako je različit i sa svakim imam drugačiji pristup. Prema nekima sam mnogo stroga, prema nekom sam mnogo blaga. Sve zavisi kako procenim, dosta idem na šalu. Mada neki reaguju samo na „ribanje“. Sada je već 4,5 godine kako se bavim edukacijom i vidim da ima dosta uspešnih fotografa koji su svoje prve korake napravili kod mene.
Izabrali ste teži put. Napustili ste stalan posao i krenuli u privatne vode. Biti privatnik danas u Srbiji, a pri tom mlada žena nije lako.
– Da ja sam dete privatnika i ja ne znam drugačije da funkcionišem. Odrasla sam u privatnoj firmi. Pored fotografije završila sam Menadžment u kulturi i umetnosti. Dok je tata bio bolestan ja sam pola godine vodila njegovu građevinsku firmu. Radila sam razne poslove pored fotografije i da se bavim samo fotografijom bilo bi mi dosadno. Jako sam radoznala po prirodi i želim sve, volim organizaciju i volim izazove. Mislim da sam postavila sebi mnogo visoke ciljeve. Doduše ono što sam planirala za pet godina ostvarila sam za dve, za deset za četiri… Smatram da se sve može kada se hoće i kada se voli ono što se radi.
Da, imala sam stalan posao. A pošto sam dete privatnika, rekla sam da ja dok ne ostvarim svoju porodicu neću ulaziti u privatne vode. Kada je tata preminuo osetila sam potrebu da nešto promenim. Trebalo je da nasledim firmu, a pošto tata nije stigao da prenese posao na mene, rekla sam: „otvoriću ja sama svoju firmu, sa svojim zanatom“, jer ja mislim da je fotografija, pre svega, zanat i tako je sve krenulo. Nisam mogla da se vratim na posao, nisam mogla da se vraćam u medije posle njegove smrti. Jer, niti sam ja bila ista, niti sam imala više „stomak“ za medije i redakciju u kojoj sam radila. Tako je krenulo novo poglavlje u mom radu. I opet sam imala više sreće nego pameti. Dosta me je nagon vodio. Ja sam osoba koju vodi srce. Sve što sam, do sada, radila srcem – sve je uspelo.
Mediji ne mogu bez dobre fotografije. Koliko je dobra fotografija nekada bitnija od samog teksta?
– Dosta je bitna, ali sa pojavom digitalne fotogafije svi su veliki fotografi i sve je manje znalaca, sve je manje ljudi koji znaju da pročitaju fotografiju. Bitno je da budu što jače boje, da su ljudi sa što manje bora. Nastalo je neko pomodarstvo, koje, nadam se, neće dugo da traje. Sve ima svoj vek osim kvaliteta. Kvalitet uvek ostaje. A sve drugo su sezonske stvari. Kao i u modi i u fotografiji imate sezonske stvari.
Protivnik ste fotošopa?
– Kod mene na edukaciju dolaze svi koji imaju dobru volju i želju da nauče i koji nisu skloni da kažu: „sve ću ja to u fotošopu“.
Fotošop da za neku osnovnu obradu. Mislim da fotograf treba da vidi sve detalje i da sve to sredi foto aparatom ili pre samog fotografisanja. S druge strane kada su u pitanju bore tu sam najveći protivnik i u nekom trenutku sam rekla da imamo problema sa fotografijama koje vidmo u novinama gde nema ni jedne bore, gde nema ni jednog nedostatka. Tu je krivac fotošop. Jer mi moramo da se pomirimo sa borama, moramo da se pomirimo sa godinama. Treba da budemo to što jesmo. Možda je bolje da naučimo da se fotografišemo ili da se negujemo.
Kakva je sudbina reklamne fotografije kod nas?
– Komercijalna fotografija, takođe, može biti i umetnička. Dosta studenata ima odbojnost prema komercijalnoj fotografiji, zato što je njima komercijalna fotografija prestavljena na jako ružan način. I sa njima se borim sa vetrenjačama da im pokažem da i komercijalna fotografija može biti jako zanimljiva. Imam Lazara, koji je jedna umetnička duša i pravi možda najbolje komercijalne fotografije, jer je pustio da sva njegova kreativnost dođe do izražaja.
Fotografije su dostupene na internetu i svi mogu da ih skinu… Kako zaštiti svoja autorska prava?
– Jeste, ali je zakon uredio da svaka fotografija mora da ima potpis. I sve se to jako brzo rešava, jako brzo se dokazuje da je naša fotografija, samo ako hoćemo da tužimo. Sada je pitanje da li ćemo da tužimo ili ne, da li ćemo sebi učiniti „magareću uslugu“ i dobiti neku svotu novca naspram nečega što sledi. Ako dobro zapretite jednom, dva, tri puta onda nauče da vam poštuju fotografiju.
Koja je to fotografija koja bi, po vama, oslikala vreme u kome živite?
-Ja ne bih izdvojila jednu fotografiju ja bih ceo projekt koji sam radila. To je WoMan. Sada spremam još jedan projekat ali ne bih o tome još da govorim, našla sam temu koju još niko nije obradio u svetu. Ova godina mi je za izradu tog projekta. Još nisam odlučila da li će biti uključeni i muškarci, jer su i oni ugroženi u ovoj temi. Ko zna možda karijeru posvetim ženama.
Ko ima bolje oko za fotografiju – žene ili muškarci?
– Zavisi, ne bih baš bila toliko stroga da kažem da su to žene ili da su to muškarci. Drugačije su fotografije žena, drugačije muškaraca. I jedni i drugi imaju svoje vrline i mane. Sve zavisi od autora. Postoje jako senzitivni muškarci koji imaju divne fotografije, mada su kod mene uglavnom žene.
Putovanja su Vaša inspiracija.
– Ja sam od onih fotografa koji ne nose aparat sa sobom. Znam da budem lenja i da puštam da uživam u tim trenucima. Ranije sam svuda sa sobom nosila aparat, pa je bio period gde mi je uvek neko nosio aparat. Nije baš lako nositi svuda sa sobom aparat. Posle godina i godina fotografisanja ta ambicija prođe. Došla je era telefona, pa sam čak i ja fotografisala telefonom. Sada postoje telefoni sa dobrim aparatom i generalno mogu da se naprave dobre fotografije.
Za fografisanje najzanimljivije su mi bile Albanija, pošto je divlja i Portugal, to mi je bila želja od 15 godine koju sam ostvarila 2016. Uvek mi je inspirativan Amsterdam. On uvek ima neko neverovatno svetlo. Prošla godina mi je bila u znaku Francuske gde sam radila kuvar, koji će, nadam se, tokom ove godine izaći. Svako to putovanje je drugačije. Svaki put se vratim mnogo bogatija…
Imam svoje životno pravilo da jednom u tri meseca makar za vikend moram da izađem iz Srbije. Ove godine želim da odem na Island. Naravno, jedrenje mi je pored fotografije velika ljubav i to je najveća sloboda i najbolji vid opuštanja. U početku sam fotografisala na jedrenjima, a sada svi oko mene fotografišu.
Vaš najbolji drug je…
Sony, iako sam ja najveći fan Nikona i to svi znaju. Kao što sam rekla kada sam otvorila „Fabriku“ dve godine nisam fotografisala. Učenici su mi vratili volju za fotografisanje i kada sam rešila da pravim projekat WoMan rešila sam da kupim aparat. Rešila san da uzmem Sony zato što je mali. Lak je i mogu da ga nosim u svojoj torbi. Otkako sam ga uzela mnogo češće nosim aparat sa sobom i mnogo češće fotografišem. I sada sam već došla u stadijum da fotografišem za sebe, za svoju dušu. Jer kada imam dosta komercijalnih stvari da radim onda ne radim iz ljubavi, već je to posao i nemaš puno kreativnosti. Kada mora da se ispoštuje klijent onda to nije sloboda. Kada imaš slobodu, imaš sve.
Kad se okrenem oko sebe, mali broj ljudi radi ono što zaista voli. Mene je fotografija učinila srećnom osobom, ostvarila sam svoje dečje snove. Preko fotografije redovno hranim svoju maštu, namirim radoznalost.
Šta je bitnije, po vama, za dobru fotografiju dobra oprema ili da fotograf ima osećaj za to što radi?
– Džaba najbolji aparat ako ne znaš da izmeriš svetlo. Dobre fotografije mogu da nastanu lošim aparatom. Fotografija mora da ima dušu, da priča, da izazove reakciju u nama. Da li će autor fotografije da stavi akcenat na svetlo ili kadar, ili oba, svejedno je, važno je da ne budemo ravnodušni.
Šta je digitalna fotografija donela ili oduzela od kvaliteta fotografije?
– Nije oduzela ništa. Ja i dalje radim po istom principu. Uopšte se ne vidi razlika između mojih digitalnih fotografija i fotografija sa filma.Čak mi je pre tri godine koleginica sa klase rekla: „dobro Aleksandra kada ćeš preći na digital“. Moje đake učim kao što je mene učio pokojni profesor Dragan Pešić. Sve tehničke stvari koje sam ja naučila na filmu ja njih učim na digitalnim aparatima.
Dodaj komentar