Magazin

Jedan recept, jedna priča: Pile Marengo

 

 

 

14. juna 1800. godine dogodila se Bitka kod Marenga, u kojoj je Napoleon ostvario jednu od svojih najpoznatijih pobeda. Ne samo da je isterao habsburšku vojsku iz Italije, već je  i učvrstio svoj položaj prvog konzula Francuske republike. Prema toj je bitki ime su dobili jedna boja (marengo), kulinarski specijalitet (piletina marengo), Napoleonov konj, niz francuskih ratnih brodova i ulica u Parizu (Rue de Marengo).

 

Da će jednog dana biti veliki vojskovođa pred kojim će drhtati Evropa videlo se još dok je Napoleon Bonaparta provodio svoje bežbrižne tinejdžerske dane na rodnoj Korziki. Kada je 1783. godine visok sneg pokrio brda malenog ostrva u neopsrednoj blizini Italije, bila je nemoguća  bilo kakva igra napolju. Četrnaestogodišnji Napoleon je bio prisiljen da vreme provodi sa bučnim drugovima u kući. Jednog dana ubedio ih je da  lopatama i pijucima u snegu naprave tvrđavu koju će jedna grupa napadati, a druga braniti. Predlog je bio tako primamljiv da se nije mogao odbiti. Ne treba naglašavati da je predvodio grupu hrabrih osvajača ledene tvrđave i da je to bila njegova prva pobeda na bojnom polju.




Kako je pisao Aleksandar Dima, Napoleon nije bio gurman, ali je želeo da svaki veliki činovnik carstva to bude. “Jedino francuski vojnik može da ratuje na prazan stomak”, hvalio se Napoleon. Ta tvrdnja je sporna, ali je vojnicima u Napoleonovim ratovima ponekad zaista bilo teško. I Napoleon je demonstrativno delio s njima teškoće.

 

Godine 1800., u blizini sela Marengo u severnoj Italiji odigrala se bitka između francuske i austrijske vojske. U gastronomskoj istoriji taj boj je ostavio trag u vidu poznatog jela „pile Marengo”.

 

Habsburške snage predvodio je u bitki feldmaršal baon Mišel Fridrih Benedikt fon Melas, rodom iz Transilvanije (Erdelja). Francuska vojska porazila je brojnije habsburške snage, u poslednjem trenutku preokrenuvši poraz u pobedu. Kasnije je radi propagande priča o toj bitki u Francuskoj više puta modifikovana, tako da je dobila mitološke karakteristike. Napoleonu je lični udarac kod Marenga predstavljala pogibija generala Luja Dezea, koji je  bio zaslužan za preokret bitke. Nadomak pobede generala Dezea je pogodili zrno iz muškete i ubilo ga na bojnom polju.

 

Napoleon, koji nije jeo pre bitke, zahtevao je da mu se posle borbe što pre pripremi nešto za jelo. Njegov kuvar je uspeo da nabavi kokošku, nekoliko jaja, paradajza, crnog i belog luka, trava, maslinovo ulje i račiće. Kuvar je kokošku isekao sabljom na delove, propržio ih je na ulju, napravio je sos od paradajza, crnog i belog luka, dodavši malo konjaka iz napoleonovske čuturice, skuvao je rakove, ispržio je jaja i poslužio ih je kao prilog na komadićima hleba iz vojničke porcije.

 

Priča se da se jelo jako svidelo Napoleonu i da je zbog velike bitke koju je dobio, počeo da ga smatra srećnim. I upravo zato je, kad je kuvar rešio da poboljša jelo dodavši mu belo vino i pečurke, i izostavivši rakove, Napoleon zahtevao da sastojci budu upravo onakvi kakvi su bili posle pobede kod Marenga.

 

U Francuskoj se pile Marengo danas sprema bez rakova, ali u Pijemontu radnici restorana u znak poštovanja istorijske tradicije koriste rakove. Legenda glasi da je pre bitke kod Vaterloa imperatoru posluženo pile Marengo bez rakova – ispostavilo se da je to navodno loš predznak: bitka je izgubljena.

 

Pile Marengo

 

Potrebno je:

 

1 pile, 20 gr putera, 2 glavice luka, 250 ml belog vina, 500 g seckanog paradajza, 2 čena belog luka, list lovora, kašika seckanog peršuna, 200 g pečurki, 4 jaja, 1 limun, maslinovo ulje, so, biber po ukusu.

 

Priprema:        

 

Pile iseći na delove, začiniti solju i biberom i pržiti do zlatno-žute boje na puteru i maslinovom ulju. Dodati seckani luk, propržitii sve zajedno zaliti pilećom supom. Dodati pasirani beli luk, paradajz, lovor i kuvati 20 minuta.

 

Dodati isečene pečurke, vino, začiniti i kuvati dok se sos ne zgusne. Poslužiti sa jajima na oko, uz limunov sok i peršun i belo vino.




Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .