FELJTON Moj slalom

Milica Cincar-Popović: Moj slalom od bolesti do zdravlja (14)

Majčinski zagrljaj planine

Fotografije: Marija Ćalić, Pixabay

 

 

Dakle: misli, kao da će se svaka tvoja misao

u plamenu urezati u nebo, da je vide svi i sve;

Jer tako, uistinu, i jeste.

Mihail Nuajma, Knjiga Mirdadova

 

Molim ljubitelje hemije da se ne ljute na mene – niti želim da vodim naučne rasprave niti sam za njih adekvatno obrazovana – hoću samo da opipšem svoj doživljaj sveta, kako bih objasnila šta sam radila i zašto.

 

Još kao dete, fiziku sam doživljavala kao jedinu pravu nauku, čiji se jezik zove matematika. Činilo mi se da upravo kao što je primitivni čovek gromu i vetru pripisivao božansko poreklo, jer nije mogao da ih razume, današnji čovek izučava hemiju, koja je zapravo samo posledica. Sve što postoji je vibracija; sve su odnosi energije. Hemijski identitet nečega je posledica energetskih svojstava i odnosa. Sa takvim uverenjem, nikad nisam razmišljala o tome da li sam unela dovoljno C vitamina, ili previše ugljenih hidrata; da li u mojim kremama ima dovoljno kolagena, E vitamina i šta ga znam čega sve, ili je previše masne baze.

 

 

 

Izgleda komplikovano, ali bilo je vrlo jednostavno – kad mi je hladno, jela sam i pila ono što me greje (čorbice i gulaši od povrća i mahunarki); kad sam umorna, ono što me uljuljkuje u sladak san (kakao s medom); kad sam aktivna, ono što mi budi elan i snagu (voće, orašasti plodovi, hladno ceđena ulja); telo i lice sam mazala prirodnim uljima (o kokosovom sam već pisala), koja su puna, prepuna sunca. Ni trunke hijalurona i kolagena, a ipak bez bora i celulita i u pedesetoj; ni jednu jedinu tableticu vitamina, gvožđa, suplemenata, a ipak zdrava i jaka.

 

 

 

No, u životu, kao i u kompjuterskoj igrici, nailazimo na različite nivoe. Precenila sam snagu svojih 50 godina i taj nivo nisam prešla. Dugo pre sudbonosnog buđenja paralisanih ruku i nogu žudela sam za energijama sunca i života, ali nisam imala vremena ni da žudim, ni da tu žudnju utažim. Ostavljala sam to „za posle“. Poznato vam je to, zar ne? A posle… Pa, biohemijske analize ne mogu da vam pokažu: nedostaju vam dva sunčanja nedeljno, po jedan osmeh na svakih pola sata dnevno, miris šume svako veče pred spavanje, ili jedna dobra oluja s kišom i grmljavinom mesečno.

 

Ne, biohemija pokazuje kakve je posledice energetski disbalans napravio u hemijskom sastavu vaše krvi, a lekari mogu samo da krpe nastale rupe: blokatori koji onemogućuju neželjene procese, pa suplementi: C, E, D vitamini, B kompleks, magnezijum, resveratrol (naš organizam ga ne proizvodi ali nema veze, dobro nam čini; ima ga u kvalitetnom vinu – hej, čekaj, možda je vino to što nam čini dobro? Ma ne, ne može biti. Vino ne možemo da spakujemo u tabletu. Kakav je to lek, ako ne može da se kapsulira ili tabletira? Pih). Zapravo, lečenje na nivou hemije je dobrodošlo, neophodno. Ono spašava život. Ima samo jedan problem: uzročnik, čije smo rešavanje ostavili za kasnije, kad nam telo ojača, postaje još udaljeniji. Malo zato što nam se čini da nam je bolje (a u suštini, nije), a malo zato što se misli čoveka koji guta šaku pilulica (uz po koju injekciju) uvežu u gadan čvor.

 

 

 

Ne znam u kom trenutku sam prestala da osećam svoje potrebe, a počela da tretiram svoje telo umom: uzimaj lekove kad je propisano, jedi kad je propisano, spavaj kad je propisano, šetaj kad je propisano… Živi kako ti je propisano. Dobro, a da pitamo malo i moje telo, šta mu je potrebno? E pa, ne možemo. Nismo mogli, jer sam od silne brige da uredno sprovodim (komplikovan) režim, začinjene polovičnim znanjima sa interneta, pogubila svaku komunikaciju sa svojim organizmom. Ja ga više nisam čula, ali planina, na svu sreću, jeste. Kao vatreni znak na nebu, vapaj mog tela za slobodom (ili možda duše?), preneo me je (iako bi mi doktor verovatno zabranio bilo kakvo putovanje u takvom stanju), na jedino mesto koje je u tom trenutku moglo da me osnaži – pravo u zagrljaj dve majke. Jedna je bila planina, a druga ima srce u koje staju i cela planina i svi ljudi na njoj, a još i kuva kao moja baka (mada bi mi po godinama pre bila starija sestra).

 

Tmurna kao najsivlji oblak od stalnih priča i misli o bolestima, došla sam na vazduh koji miriše na život a ne na dezinfekciona sredstva, u atletski kamp u kome se živi, kreće, smeje i jede – ma, svašta se radi, ali se ne kuka i ne priča o bolestima. Osećala sam se kao riba kad je vratiš u vodu! To je bio moj svet. Kretala sam se sporo, ali to više nije bio problem, jer nisam morala da bežim od neželjenih razgovora. Bila sam među svojima.

 

 

 

Planina me je svako jutro hranila zracima izlazećeg sunca, a druga majka đakonijama iz svoje kuhinje. Jela sam sve, zaboravivši na režime i restrikcije, jer je sve imalo onaj ukus za kojim sam čeznula toliko dugo da sam čak i zaboravila šta je to – ukus hrane spremljene s ljubavlju. Planina me je uveče opominjala ledenim vazduhom i titanskim crnim obrisima da je smrt podjednako blizu, kao i život. Svaki trenutak je trenutak odluke. I zato, nema mesta za mlitave, učvorene misli koje su iscedak uma. Svaka misao mora biti jasna, kao da će se u plamenu urezati u nebo, da je vide svi i sve; Jer tako, uistinu, i jeste. Kao ona misao koja me je tu i dovela.

 

Druga majka me nije opominjala nikad. Ona je samo volela i mene i sve ostale koji su došli u njenu veliku kuću i brinula se o nama, a ja sam bila mirna i srećna. Tu, među mladim triatloncima, maratoncima i bajkerima iz celog sveta, u smehu i razgovoru s njima, prvi put sam prihvatila sebe, sa svojim hendikepom. Pa, hodala – ne hodala, to sam ja, ona ista! Odlučila sam da se borim i dalje jer je to moja priroda, ali više ne grozničavo, jer sam sada znala da mogu biti među svojima i u kolicima, sa štapom, trčeći – svejedno.

 

 

Na tih 1650m nadmorske visine, moje noge okupane suncem i nahranjene domaćom hranom, iz dana u dan su funkcionisale sve bolje. Tokom celog boravka, nijednom nisam morala da sednem u kolica. Vratila sam se u Beograd da prezimim, sa snagom i namerom da do idućeg leta budem najzdravija što mogu biti. Kada sam se po povratku suočila s novim pregledima i sugestijama, shvatila sam da mi je zagrljaj dve majke dao poklon koji mi je zapravo bio najpotrebniji, od početka moje bolesti – ponovo sam postala gospodar svog uma!

 

 

U sledećem nastavku: Nekonvencionalna medicina za konvencionalne pare

 

 

Kategorije