FELJTON Moj slalom

Milica Cincar-Popović: Moj slalom od bolesti do zdravlja (13)

 

Opet planina

 

Fotografije: Marija Ćalić, Pixabay

 

„Ne plašim se smrti;

Plašim se da ne živim punim životom.“

Vim Hof, „Ledeni čovek“

 

  • Poslao sam ti u inboks link za emisiju o jednom Holanđaninu koji se popeo go na Everest – doviknuo mi je iz svoje sobe moj mlađi sin jedne večeri, pre otprilike godinu dana.

 

Opet neka budala! – pomislila sam. – Što bi mene, pobogu, zanimao neki ludak koji iskušava sudbinu verući se po Himalajima u autfitu za plažu?

 

Kao da mi čita misli, moj sin je nastavio:

 

  • Reportažu je napravio jedan engleski režiser koji je teško bolestan i bilo mu je ostalo još samo nekoliko meseci života, a taj Holanđanin ga je naučio da tehnikom disanja oksigenizuje svoju krv, kao i da dopre do svog autonomnog nervnog sistema

 

Tu me je već zainteresovao. Holanđanin se zove Vim Hof, a nadimak mu je Iceman – Ledeni Čovek.

 

 

Kako bi se izvukao iz emotivnog ponora u koji je upao nakon iznenadne smrti svoje žene i majke njihovo četvoro dece, Vim Hof, u to vreme pedesetogodišnji praktikant joge, počeo je da primenjuje tehnike disanja koje greju telo. Tako eksperimentišući i izlažući se sve većoj hladnoći, napravio je svoj sistem koji omogućuje da njegov organizam funkcioniše kao neumoran proizvođač energije. Praktično, kao reaktor.

 

Uspon na Everest samo u kupaćem šortsu i planinarskim cipelama, koji je uspešno okončao, bio je jedan od njegovih prvih izazova. Usledili su i drugi – bosonogi maraton po snegu, svetski rekord u plivanju pod ledom (57,5m pod ledenom pločom debljine 16cm, u Finskoj) i slični, koje ne mogu ni da zapamtim. Meni je najupečatljiviji test koji je nad Hofom sproveden u jednoj holandskoj bolnici: u krv mu je ubrizgana bakterija koja se razmnožava veoma brzo, tako da ispitanici najkasnije posle 15 minuta doživljavaju prve simptome, a infekcija se uništava injekcijama antibiotika. Kako se kod Vima Hofa nikakvi simptomi nisu ispoljili ni posle punog sata, krv je uzeta na analizu i ispostavilo se da u njoj više nema bakterija, Hofov organizam ih je uništio. Lekari su ga proglasili za medicinski fenomen, pa su Hofovi učenici, „ledeni mladići“ koji praktikuju njegov sistem samozagrevanja i izlaganja hladnoći, tražili da se isto testiranje sprovede i na njima. I sprovedeno je, sa istim rezultatom. Dokazali su da fenomen nije Vim Hof, već njegova metoda.

 

Tragajući po internetu za svim podvizima Vima Hofa, našla sam da postoji i „ledena dama“. To je ruska naučnica i bivši prvak u slobodnom ronjenju, Natalija Avšenko. Budući da kitove beluge, koje ona proučava, odbija ronilačko odelo, Natalija im je došla u posetu roneći gola kroz ledene vode Arktika.  https://www.youtube.com/watch?v=ZvFlBRJFzb0 .

 

 

Natalija se takođe bavi jogom i zagreva se na isti način kao i Vim Hof.

 

Kada je moj sin našao i način da izučimo kurs Vima Hofa, ni sekund se nismo dvoumili. Duboko disanje koje Hof praktikuje oksigenizuje krv, a ne zahteva fizičku spremnost, za razliku od pranajame koja je nekim praktikantima joge poznata. Asane koje nakon serije disanja slede, takođe se izvode koliko ko može. Cilj nije uvrnuti se u čvor, već pravilno disati. Potom meditacija i na kraju, tuširanje ledenom vodom. Peace of cake – već sam bila navikla na kontrastno tuširanje, hladna voda nije mogla da me zaplaši.

 

Počelo je da se dešava nešto čudesno. Iz dana u dan, moje telo se ispravljalo, a mišići punili. Vreme za vežbe po Vimu Hofu postalo mi je najdraži deo dana, jer se napredak pokazivao svakodnevno. Bila je zima kada sam počela, a kad je stiglo leto, već sam mogla da uradim 12 sklekova! To je bilo fenomenalno – i dalje nisam hodala, ali sam mogla da igram, čak i da skačem u mestu!

 

A onda… S letom je došla i vrućina. Paklena, preko 30  stepeni svakog dana. Više nisam mogla da radim Vimove vežbe. Pregrevale su mi već pregrejano telo, a voda koja je tekla iz slavine za hladnu vodu bila je mlaka. Brže nego što se tokom zime svakodnevno pokazivalo poboljšanje, sada je krenulo pogoršanje. Vrtoglavom brzinom, iz dana u dan. Bazen, na koji sam na početku odlazila u kolicima, zatvorio se na 15 dana zog sportskih takmičenja. Kada se ponovo otvorio, više nisam mogla ni u kolicima da sedim. Ležala sam ispod erkondišna, dok je život svakog dana cureo iz mene. Dovoljno brzo da bi to bilo primetno, sporije nego što sam  tada želela.

 

Usledili su novi lekari, nove banje, nove žrtve moje porodice. Lekari su bili stručni, medicinsko osoblje ljubazno i obučeno, banje lepe, a moja porodica puna brige i ljubavi. Ali, moj organizam je na svaku intervenciju odgovarao kao besna kobila, a sve što bi trebalo da mi pričini ugodnost, nanosilo mi je bol. Nema gore muke, nego kad nekome koga voliš i želiš da mu budeš na radost, ometaš život i nanosiš mu patnju. Najgore  je bilo što nisam mogla čak ni da svoje drage oslobodim brige o meni. Toliko sam bila slaba, da mi oni više nisu pomagali, već me održavali u životu. Mene više niko ništa nije pitao. Pitala sam ja samu sebe, svakodnevno, želim li uopšte taj život koji tinja a ne gasi se, ali to je bilo, pa… Retorsko pitanje, jer je odgovor bio izlišan, pošto ne bi promenio ništa.

 

Ipak svaka naša misao napravi bar jedan talas koji putuje nošen vetrovima sudbine i nijedno pitanje nije postavljeno „u prazno“. Moje je uhvatila ona ista planina koja je jedne noći, dok sam putovala na more, svojom hladnoćom pokrenula moje noge. Ovaj put, upala je u moje snove i misli. Kad ne mislim ništa, pred očima su mi bili njehi vrhovi; a kada mislim, te misli je prekidao miris njene šume. Pozvala me je tako jasno i bez pogovora, da sam se iako slaba prenula i, mada nesposobna da sama sebi naspem čašu vode, našla u sebi sasvim dovoljno sposobnosti da organizujem putovanje.

 

Pre nego što opišem zagrljaj kojim me je planina dočekala i kako me je lečila, želim samo da dodam dve napomene u vezi sa praksom Vima Hofa:

 

Moj sin, koji  je krenuo s vežbama kad i ja, takođe je tu praksu prekinuo kad su nastupile vrućine. Za razliku od mene, bez ikakvih štetnih posledica. To disanje može biti samo blagotvorno. Kod mene je nastupilo pogoršanje jer sam bila lečena, a nedolečena; kako i inače biva, kad prekinemo terapiju pre vremena.

 

I još nešto – nakon disanja sledi meditacija. Ona služi harmonizaciji i produbljivanju kontakta sa samim sobom te, ne da mislim već  sam sigurna, ne treba biti glupi imitator,  već to vreme treba provesti u kontaktu sa svojim duhovnim centrom i praksi koju već upražnjavamo – to može biti meditacija, ali i molitva, kontemplacija, ili tihovanje.

 

Toliko o Vimu Hofu. Ja se nisam ponovo okrenula njegovoj praksi jer mi je planina pokazala da prvo moram da savladam neke druge stepenike.

 

U idućem nastavku: Majčinski zagrljaj planine

 




NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .