FELJTON Moj slalom

Milica Cincar-Popović: Moj slalom od bolesti do zdravlja (12)

Zašto?

 

Foto: Marija Ćalić, Pixabay

 

 

U jednom intervjuu, Dejvid Leterman je upitao Šer gde bi na muzičkoj sceni, po njenom mišljenju, danas bio Džimi Hendriks, da nije umro mlad.

 

Pa Dejvide – odgovorila je diva poznata po svojim vickastim izjavama – nekad najbolja stvar koju neki ljudi mogu da učine za svoju karijeru jeste – da umru mladi.

 

Da, ako neko želi da drugima ostane u lepom sećanju, može, na primer, da umre mlad: kao Merilin Monro, Milena Barili, Branko Radičević ili Džejms Din. Ili da čovečanstvu ostavi ogromne darove, čija dragocenost prevazilazi dragulj mladosti: kao Gete, Leonardo, ili Ivo Andrić. Ili da ostavi svoje damare u srcima drugih, tako da im se ritam čuje još dugo nakon njihove smrti, sve dok su nosioci tih srca živi, a možda čak i duže – kao moja baka, na primer.

 

Ne znam zašto je uopšte nešto a ne ništa; biće, bivstvovanje, a ne nebiće, nebivstvovanje; ali, znam da sve što u tom postojanju postoji, može da doprinosi celini, ili da je podriva; da je razvija, ili je gasi. Zvao to neko životni zadatak, ili sudbina, ili poslanje – kako god, svejedno – mora plivati nizvodno s tim nečim. Ako promeni smer, uludo će nastradati bijući bitke koje nisu njemu namenjene, a ako se samo pusti da ga tok nosi, kao muva bez glave, baš kao muva bez glave će i završiti. Ispunjavati svoju životnu misiju, znači plivati nizvodno.

 

Takve su mi misli zujkale po glavi, kad sam, vraćajući se iz banje, shvatila da je počeo moj novi život, i da ga ne živim. Samo, šta kad se nađeš u viru i više ne prepoznaješ tok, razmišljala sam. Umesto da živim, tri godine sam čekala da (nekim čudom) ozdravim, kako bih nastavila po starom. Od samog tog uvida nije bilo mnogo fajde, jer sam se osećala kao kliker u čaši ključale vode. Ali, kako sad treba moj život da izgleda? Šta treba da radim? Zašto, zašto, zašto je ovo moralo baš meni da se desi?

 

Nema čoveka koji, suočen sa bolešću, nije sebi postavio ovo pitanje. A to pitanje je opasno. Mamac, koji vodi u lavirint bez izlaza. U čovekovoj je prirodi da veruje kako jeposeban, različit od drugih, a to u suštini i jeste. Ali, zakone sudbine nije ljudski um smislio, niti ih može dokonati. Dok čovek neprestano postavlja pitanje „Zašto, zašto JA?“, um nudi odgovore. Nevolja nastaje kad u neki od tih odgovora i poverujemo. Nije najcrnje to što je taj odgovor konstrukcija našeg uma koja nikakve veze sa stvarnošću nema već to, što onog trenutka kad pomisli da je raskrinkao karmičke zakone, čovek pomisli da se izjednačio s Tvorcem. Ili Ga čak, nadmudrio, hm?

 

Ima i još jedna nevolja. Sva okolina, kako zlobna toliko i ona dobronamerna, gura bolesnog čoveka u ovo đavolje umovanje neizbežnim pitanjem: „Jesi li razmislio, zašto ti se ovo desilo?“ O, kolika je ljudska arogancija, da tako samouvereno svi sebi dajemo ovlašćenja vladara karme! Vrlo često, iza takvog pitanja stoji najobičniji strah onoga koji pita, da bi tako nešto i njemu moglo da se desi. Jer, sa rekom života neprestano plovimo kroz nove predele. Niko ne zna kuda ga matica vodi, a u neizvesnosti je teško živeti. Mnogo je lakše okrivljavati druge za nesreće u koju upadaju. Ako ja vidim razloge za tvoju zlu sudbinu, znači da sam pametniji i da će mene takva sudbina zaobići! Iz tog nagona govori i postupa većna ljudi, pri tom ubeđena kako dela samo iz svoje brige za obolelog udružene s mudrošću. Kako bi i mogao da vidi, kada je obična marioneta koju cimaju niti straha od neizvesnosti?

 

Ima leka strahu od sopstvene sudbine, ali je veomma redak danas u našim sredinama, a zove se vera; vera u ono što nama život čini vrednim življenja. Meni je tu veru, koju sam u onom haosu i vrteći se po vrtlogu svojih nemoći, lečenja, očekivanja, negde zaturila, vratio jedan doktor. Dovezli su mekod njega u invalidskim kolicima, prilično zapuštenu, ma – ljudski otpadak, restl od žene, ispražnjeno pakovanje intelekta. A on me je, takvu, pitao:

 

Šta sada pišete?

 

Tupavo sam ga pogledala. – Molim? – upitala sam; kakvo pisanje, pa nisam mogla ni da se koncentrišem na čitanje, a kamoli da pišem! On je doktor, primarijus, načelnik klinike, nemoguće da to ne vidi.

 

– Mislim, na čemu sada radite? Novi roman?

 

– Ali, ja nisam sposobna da radim, ništa! – zavapila sam, na granici plača. Uglavnom sam se pravila da mi je bolje nego što jeste, ovo je bilo prvi put da otvoreno priznam svoju nemoć. Osećala sam da me on vrlo dobro vidi, a onda najednom takvo pitanje… Pogodio me je u moju najbolniju tačku.

 

On ništa nije odgovorio, nije čak ni klimnuo glavom, a ja sam se osećala kao da sam, istog trena kad sam pokazala svoju slabost, tresnula na dno vira, koji me je kao iz katapulta izbacio van. Kad sam posle razmišljala o tom trenutku, setila sam se kako su me učili da, ako me snažno zahvati vir u reci ne treba da se opirem uzaman; spas je moguć samo ako se prepustiš i dozvoliš viru da te što brže povuče na dno.

 

Kad sam došla kući, sela sam da pišem. Svoja zapažanja o toj klinici sam pretakala u esej i bila sam srećna. Pisala sam pre, mogu da pišem sad; ja sam neko ko ume da život pretače u reči. To sam ja. Živa sam.

 

Ipak, nije baš sve bilo tako jednostavno. Moja interesovanja su još uvek počivala u životu koji je bio iza mene. Pisala sam o svojim doživljajima, po sećanju, bez namere da ih objavim, jer sam osećala da to nisam ja sada. Ipak, vežba je bila odlična – reči su me slušale, kao i pre, gradeći slike, prenoseći poruke. Znala sam šta treba da radim, samo je još ostalo da vidim kako – o čemu da pišem da bih doprinosila, a ne podrivala, lagala. Pomogao mi je moj dobar drug:

 

– Treba da pišeš o svemu što ti se dešava, ono što pričaš meni.

 

I zaista, imao je pravo, treba. Jer su puni magazini i webzini čudesnih lekova, fascinantnih izlečenja, omamljujućih oglasa a niko, ili retko ko, govori o životu koji je borba za život. Mnogo je onih koji pred bolesne i njihove porodice postavljaju zahteve ili mamce, a premalo onih koji pružaju ruku. Pa dobro – ako neće niko drugi, hajde mi da pružimo  ruke jedni drugima. Tako su počeli da se ređaju nastavci ovog feljtona, i nastaviće se. U njemu ću opisivati sve ono kroz šta prolazi čovek koji ne može više da se zavarava kako je gospodar svog života, a pre svega ono, što je meni pomoglo i pomaže. Neuspelih tretmana i uludo bačenog novca je bilo mnogo, ali o tome neću pisati, jer ono što nije bilo uspešno u mom slučaju ne mora biti univerzalno loše; možda je samo bilo neadekvatno.

 

 

U sledećem nastavku: Opet planina

 

 

 

 

NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .