Beograd je ljubav

Ana Atanasković, Beograd je ljubav: Košava

 

Beograd to ti je košava, Jugoslovenska knjiga neminovnost. Kad sam je prvi put osetila na početku Kneza, gde je bila knjižara a sada je Max Mara, pomislila sam da uši otpadaju (ali mladalački dugo nisam htela da nosim kapu, sada i ona dolaze sa godinama jer uši više ne slušaju modne nehirove). Ima vetrova i vetrova, no kad se jedan iskombinuje sa beogradskim prolazima, brdima, sokačićima, soliterima i Dunavom, dobije, tako dodatno izuvijan, još veću snagu. Kažu stručnjaci da je endemska, samo naša, izgleda da se svake godine ponovo zaljubi u Beograd, kao oprašena. Uz žilavo, jezgrovito, kočoperno i zloslutno zviždanje Vuuu, sa pauzom koja traje nekoliko sekundi, pa onda još uvijenije Vuuuuu, taj suvi i surovi vetar kao da gospodari našim životima. Beograđani uz košavu ulaze u vazdušni vir. Poneko i u nemir, kraljica vetrova uglavnom nije miljenica, izaziva mrzovolju, gunđanje, mrmljanje, bežanje i osudu. Nosi sve sa sobom sa terasa, opominje one koji su plandovali tokom leta i nisu popravili prozore, kvari frizure i ludo se zabavlja. Ponekad je tako jeziva da imaš utisak kao da pravi raskršće za žrtvovanje dok piruje nad ulicama, krovovima i drvećem.

 

 

 

 

Ja je volim. Nažalost, primećujem da je ima sve manje, kao da beži od nas, ne želi da nam donese jesen kad joj je vreme (a Beograd je najviše grad u jesen), ne želi da nam rastrese kose i misli. Ranije se pojavljivala u oktobru, sada su jeseni sve toplije i toplije. Nadam se da grešim. Košava je bezbojni pojas koji nas sve povezuje, pročišćava i razmrdava, ne bi valjalo da nas i ona napusti. Njeni hladni slapovi mogu da razmrse sve šta hoćeš, svako zamešateljstvo, samo je sačekaj, stavi misli koje te muče u zdelu, pa na terasu, odlaze kao rukom odnešene! Šćućuri se, onda, u toploj sobi, skuvaj čaj od nane i posmatraj kako jesen donosi oblačnu lepotu i gradu i tebi. Nije se džabe košava pomučila da dođe u naše krajeve čak sa Karpata. Ima orkanski magijsku moć.

 

 

 

 

Turci su nam, pored čuvenog bre i pregršt drugih reči, ostavili i ime košava. Na turskom kos znači brz a hava je vetar. Eto, i za tako važnu pojavu u našim životima nismo smislili svoju već prisvojili tuđu reč, ali je bar doživljaj sa igrarijom vetra samo naš. Kad te udari po sred glave ne znaš jesi li pošao ili si došao, karakteristična je po naletima, nije ravnomerna. To joj je taktika. Najjače duva ujutru, kad svi idu na posao i kad ti se ne mili da izađeš napolje jer je već čuješ kako zviždi kroz odžake, iza ćoškova, ispod krovova. Neki znaju da kažu i da je košava pravi teror, duva danima, a toliko je hirovita da je čak ni srpsko pronicljivo procenjivanje ne može uhvatiti u mernu jedinicu, te je dva puta kršila ono jedan-tri-sedam dana pravilo – 1953. i 1972. godine duvala je čak 31 dan!

 

Svako ima, valjda, svoju godinu za pamćenje sa košavom. Moja je 1993., vreme studiranja, podstanar sam u Žarkovu, u ulici Braće Limijer. Žarkovo je čvornovato biće prepuno nabacanih kuća izgrađenih u nekom „čardak ni na nebu ni na zemlji“ stilu, sa još uvek nezatrpanim provalijama i dosta kiča koji je u Beograd stigao posle 1990-e. „U Žarkovu su nekada bili kukuruzi“, govorila je moja nana Smilja.

 

Živim u trosobnom stanu u zgradi sagrađenoj u srećnijim vremenima sa starijim bračnim parom koji su bolećivi prema životinjama te spašavaju sve živo – pse, mačke, veverice, ptice. Početak je zime. Nemaština i hladnoća su se uvukle u beton i kosti. Često nema struje, nema ni brašna ni kvasca ni hleba. Košava luduje, i ona je gladna. Gazdarica Kaća, rođena Zemunka, sa punđom u stilu Jovanke Broz koju nikad, kao ni Jovanka, nije skidala, uvek vesela, uspela je da nekako nađe sastojke za pogaču. Budući da je uvek bila gospođa koja je kupovala a ne mesila hleb i da nije bila neka vrsna kuvarica (a kuhinja joj je bila načičkana svim mogućim kulinarskim drangulijama i spravicama i to uglavnom u crvenoj boji), hleb je bio okrugao i bled kao Mesec i tvrd kao kamen. Gospođa Kaća ga je u jednom trenutku uzela, sećam se da smo obe bile u kućnim mantilima preko sve odeće, i, dok je košava bukvalno vrištala i ledila tako veliki i ionako slabo zagrejan stan (i zbog štednje i zbog nestašica), prećutno se našalivši sa svojim kulinarskim neuspehom, krenula da sa okruglim hlebom imitira pokrete dairama, pevajući mi tada aktuelnu narodnjačku pesmu Košava sa Dunavaaaaaaa, kome li te nocas ukrala?! Hleb smo posle pojele, verovatno uz neki džem ili margarin, jer drugog definitivno nije bilo tog dana.

 

 

 

 

Eto, to ti je beogradski simbol – jedna nevidljiva i neuhvatljiva pojava, ne možeš je smestiti u muzej pa pokazivati turistima, ne možeš je optočiti zlatom pa držati u nekoj riznici, ne možeš napraviti maketu, suvenir, ne možeš na njoj zarađivati, ne možeš poneti deo košave negde daleko. Možeš samo da joj se diviš kako obara subjektivni osećaj temperature i radi šta joj se prohte i dokle joj se prohte, da postigneš da te ne nerviraju i da ti nisu ružne vate u ušima starijih Beograđana čim vetar krene, da počneš da nosiš kapu kad sazriš, jer shvatiš da nemaš više živaca da se nadmudruješ sa njom, i, na kraju krajeva, preostaje ti samo da je zavoliš.

 

 

 

 

 

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .