FELJTON Moj slalom

Milica Cincar – Popović: Moj slalom od bolesti do zdravlja (11)

Ljudi, ljudi, II deo

 

Fotografije: Marija Ćalić, Pixabay

 

Kad bismo svi bili isti, ovaj život bi bio zatvor.

 

Često mi je na um dolazilo jedno sećanje – stojim u bolničkoj sobi, pored kreveta u kome sedi moj Učitelj Mudrosti, posle svog drugog infarkta i mnogih dana već provedenih u belim sobama s mnogo ljudi na metalnim krevetima. Gleda voće koje sam mu donela; on bi radije cigarete, ali opet, raduje se što nije prepušten sam sebi, jer mislim na njega. Zna da znam šta misli, radije bi da ne vidim njegove slabosti, ali opet, raduje se što nije prepušten sam sebi, jer mislim njegove misli. Pređe pogledom po sobi punoj ljudi u kojoj nema samoće, a nema ni sagovornika; ti ljudi su sapatnici u nevolji koju nije tražio, svedoci njegove intime koju ne želi da otkriva, ali nijedan – nijedan mu nije sagovornik. Nisu čitali knjige koje on čita, nisu slušali muziku koju on sluša niti gledali njegove omiljene filmove i pozorišne predstave; ne sede u njegovoj kafani (ma ni čuli za nju nisu), ne poznaju ljude koje on poznaje…

 

 

 

 

One najtužnije misli nastoji da uguši, jer zna da ću ih ja čuti. Tako je to – dok su deca mala, roditelji im čitaju misli, a oni roditeljima ne mogu; ali kad deca porastu, stvar se obrne.

 

– Izgleda da se obični ljudi ne razboljevaju – kaže, a pod tim „obični“ misli na one slične njemu, kojih su u svetu zdravih pune ulice, kafane, pozorišta. U belim krevetima su neki sasvim drugi ljudi, u celoj bolnici; izmenio je već nekoliko soba, u svakoj je bilo isto. – Ovi nemaju o čemu da razgovaraju – šapnuo mi je. – Svi samo o bolestima pričaju, kao da nisu živeli dok se nisu razboleli.

 

– Izguraj još nekoliko dana – rekla sam tada – pa se vraćaš među obične ljude.

 

Tako je i bilo. Bio je srećan, silan teret mu je spao s grbače a grč sa lica, kada je ponovo mogao da razmenjuje misli o temama koje su ga zanimale, pijuckajući kafu u džemperu i štofanim pantalonama, u sobi bez metalnih kreveta, kibli i hropaca. On se u belu sobu vratio tek mnogo godina kasnije samo na kratko, da bi tu umro.

 

 

 

 

Mnogo godina još kasnije, i ja sam se našla u sličnom okruženju; tada sam shvatila da je čekanje na povratak među „obične ljude“ najteža opcija i da postoji još jedna. Mi, ljudi, zapravo živimo u zatvorima – porodičnim, socijalnim, nacionalnim… Neki od tih zatvora se nikad ne prepliću i tako „obični ljudi“ jednog zatvora ostaju potpuno nepoznati „običnim ljudima“ nekog drugog zatvora, iako se možda i svakodnevno sreću u istom autobusu gradskog prevoza, npr. Neosetljive na socijalne, kulturološke, obrazovne i raznorazne druge odrednice, bolesti se prošetaju kroz silne i različite zatvore, pa šarolikim svetom napune svoj – bolnicu i banju.

 

– Evo je ona. – „Ona“ sa dugim a, „onaaa“, čujem kako kaže jedan visok, krakat tip koji mi više izgleda kao da je došao nekome u posetu, nego kao pacijent banje u kojoj „nepokretni prohodavaju“. Ipak, u bade-mantilu je, vraća se iz bazena za terapije. Hoda malo rašrafljeno doduše, ali kukovi su mu toliko daleko od poda, a glava još dalje, da mi to izgleda nekako normalno.

 

Njegov sagovornik me pogleda, s iste visine otprilike i klimne glavom.

 

U mom svetu, bilo bi uvredljivo odmeravati tako ženu, nimalo diskretno, i još je nazvati „onaaa“. Ali ja sam još u Beogradu odlučila da neću meriti sve aršinima koji su ostali zaključani iza vrata mog stana. Radoznalost sam, ipak, ponela sa sobom, pa sam im prišla s rečima: – Šta vi to o meni pričate?

 

 

 

 

Ispostavilo se da je u njihovom svetu to što sam im tako prišla, s ispruženom rukom, još neobičnije nego što bi bilo njihovo odmeravanje u mom svetu. Da ne kažem nekulturnije. Ispostavilo se i da smo sve troje zapravo vrlo kulturni. „Onaaa“ je značilo: „Ona spisateljica iz Beograda s čudnom dijagnozom za koju nisu sigurni šta joj je, o kojoj mi je moj terapeut pričao“. Ispostavilo se i da je prvi krakati pročitao bar dvaput više knjiga nego ja, a drugi mi je opisao mesta mog rodnog, voljenog Beograda, na kojima nikad nisam bila, a verovatno nikad neću ni biti. U banji su bili zato što su imali neke zdravstvene probleme; koje – ne sećam se, jer smo imali suviše zanimljivih tema, da bismo trošili vreme na priču o bolestima. Ne uprkos tome što pripadamo sasvim različitim svetovima, već upravo zahvaljujući tome.

 

Otišla sam u banju da bih naučila da bolje hodam; naučila sam da bolje razumem ljude. Naučila sam da ne donosim olako sud na osnovu reči ili postupaka, već da pogledam čoveka pravo u oči. Jer nas zatvor u kome živimo, onaj čije žitelje nazivamo „običnim ljudima“ nauči specifičnim rečima i postupcima, koji se razlikuju od zatvora do zatvora; a ispod maske, koju svi mi gradimo, nalazi se čovek, koji nije isti kao ja već jedan, neponovljiv, od koga mogu da naučim mnogo i koji od mene može da nauči mnogo. Da živi 1000 godina, čovek ne može upoznati i videti toliko, koliko može da sazna od drugih ljudi za vrlo kratko vreme, samo ako ne beži panično u svoj zatvor, već otvori oči.

 

Tada sam shvatila i da nas najvećim okovom zarobljava naša nemogućnost da razdvojimo sećanje o sebi, od sebe sada. Sve dok sebe definišemo kao drukčije od okruženja u kome se trenutno nalazimo, mi smo u tom okruženju nedelatni, neživi. Definišući sebe sposobnostima i sklonostima koje smo nekad imali a sada ih nemamo, umotavamo sami sebe u neraskidive lance.

 

 

 

 

U banji sam upoznala bivšeg boksera čiji je stisak ruke bio slabiji od mog.  Upoznala sam baku koja je othranila i decu i unučad, a sad nije mogla sebi da skuva kafu. Život za njih nije bio završen, daleko od toga, već promenjen. Koliko znanja i ljubavi oni još imaju da daju – on mladim sportistima, a ona svojoj porodici! Između ostalog. A ja? Verovala sam da ću ponovo moći da se verem po planinama i plivam kilometrima. Ko zna, možda i hoću, ništa nije nemoguće. Ali, ako budem odbila da živim dok se to ne desi, velika je verovatnoća da nikad više neću ni živeti.

 

Posmatrajući druge ljude u banji, osećajući njihove boli i gledajući njihove borbe, ugledala sam lance kojima sam samu sebe okovala. I tako je počeo moj novi život – život u novom telu, s novim nemogućnostima ali i sposobnostima, u kome je trebalo da naučim da budem ja, ona koja jesam, a ne ona koja čeka, sećajući se.

 

U sledećem nastavku: Zašto?

 

NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .