Fenomeni Preporučujemo

Šta je Montesori program: Pomozi mi da to uradim sam

 

Piše: Gordana Radisavljević  – Jočić

 

 

„Ono što zaista čini učitelja jeste ljubav za dete; jer ljubav je ono što od društvene dužnosti obrazovnog radnika čini višu svest o misiji“, Marija Montesori

 

 

Polazak u vrtić i za roditelje i za decu predstavlja ponekad prvi veliki korak ka odrastanju. Nije baš jednostavno svoje dete prepustiti vaspitačima koji će od sada brinuti o njemu, ali i oblikovati njegovu mladu ličnost. I zato se mnogi roditelji svojski trude da svom mališanu pronađu vrtić koji će zadovoljiti sve njihove stroge kriterijume, pa i onaj o programu po kome rade. Mnogi traže isključivo vrtić u kome se radi po Montesori programu.

 

Iako nastao pre više od sto godina Montesori program i danas je veoma cenjen. Kod nas ima dosta vrtića koja rade po njemu  ali  nije mali broj onih koji ga primenjuju samo delimično i iz marketinških razloga.

 

Po meri deteta

 

Marija Montesori, među prvima, je posmatrala dete kao jedinstvenu individuu kojoj treba obezbediti najbolju i najtopliju negu. Naglašavala je značaj urođenih potencijala deteta, kao i njegov prirodni razvoj. U središtu Montesori pedagogije je dete koje se ne podređuje unapred određenom planu i programu, nego se plan i program određuje prema sposobnostima, interesovanjima, mogućnostima svakog deteta. Rad sa decom sa posebnim potrebama dao je ideju ovoj izuzetnoj ženi da osmisli „igračke”, kasnije modifikovane i za potrebe zdrave dece, poznate kao Montesori didaktički materijali (cilindar, kugla, kocka)

 

Početkom 20. veka Rim se brzo razvija, a u groznici građenja novih i novih zgrada i stalnih variranja potrebe i potražnje, mnoge građevinske firme su dolazile do bankrota i ostavljale nezavršene zgrade za sobom. Jednu takvu zgradu, u predgrađu San Lorenco, spasila je grupa bogatih bankara koji su podelili velike stanove na više malih i naselili ih siromašnim porodicama. S obzirom da je većina stanara radila tokom dana, novogradnju su brzo ugrozili dečiji nestašluci, zbog čega su pokrovitelji zamolili Mariju Montesori, koja je u to vreme predavala na rimskom Univerzitetu da se stara o deci.

 

Ona je ushićeno prihvatila poziv da radi sa zdravom decom. 6. januara 1907. godine organizovana je mala ceremonija otvaranja „Dečije kuće”, ali je tada malo ko mogao da predvidi njen značaj. Ona će, međutim, kasnije izjaviti: „Imala sam tada čudan osećaj da je u pitanju početak poduhvata o kojem će jednog dana celi svet govoriti.” Bila je to preteča današnjih dečijih vrtića.

 

U sledećih šest meseci, tokom kojih su primenjivanje vežbe praktičnog života i edukacija čula, desilo se ono što su mnogi smatrali čudom. Montesori otkriva da deca poseduju kvalitete različite od onih koji im se obično pripisuju. U program je uključila brojne aktivnosti i obrazovne materijale, ali je zadržavala samo one koji su decu zaista zaokupljali. Shvatila je da deca koja provode vreme u okruženju koje je osmišljeno da podržava njihov prirodni razvoj imaju moć da sama sebe obrazuju. Govorila je: „Nisam ja izmislila metod obrazovanja, ja sam samo dala nekoj maloj deci šansu da žive.”

 

Bez kazne i nagrade

 

Dečije kuće se osnivaju u Engleskoj, Australiji, Rusiji, a među posetiocima iz svih krajeva sveta našla se i Tolstojeva ćerka. Knjiga pod nazivom „Metod naučne pedagogije primenjen na edukaciju dece u Dečjim kućama” objavljena 1909. godine, prevedena je na preko 20 jezika. Počinje obučavanje Montesori učitelja, a u Rimu je osnovano prvo Montesori društvo – Opera Montesori, koje i danas postoji. Montesori društvo Srbije osnovano je 2007. godine.

 

Polazni stav Marije Montesori je da „dete samo sebe otkriva”. Ovaj princip se često izražava rečenicom: „Pomozi mi da to uradim sam!”. Po Montesorijevoj, u najranijim uzrastima dete neće da mu se išta pokaže, nego samo da mu se pomogne”. Ona tvrdi da u obrazovnom sistemu nema potrebe ni za nagradom, ni za kaznom. Suprotstavljala se uvreženom stavu da dete treba ispravljati i kritikovati ga čim napravi grešku. Po njenom mišljenju, najbitnije je da je ono samo prepozna i otkloni, a da bi se dete usredsredilo na određeno učenje, treba mu pružiti potrebnu tišinu i mir u prostoriji u kojoj uči. Učiteljica ne treba da pokušava da deci ulije znanje, govorila je, nego da u kratkim i pojedinačnim razgovorima s njima podstiče njihovu radoznalost i usmerava njihov dalji rad.

 

Iako se danas smatra da deca od malena treba da se uče borbi za život, u Montesori pedagogiji se smatra da dete izloženo podsmehu i grubosti u grupi vršnjaka može razviti samo devijantno ponašanje, odnosno da dete razvija jaku ličnost samo životom u jedinstvenoj grupi sa pozitivnim socijalnim ponašanjem.

 

Ko je bila Marija Montesori

 

Marija Montesori rođena je 31. avgusta 1870. u Kjaravaleu, u provinciji Ankona u Italiji.  Kada je imala 5 godina, porodica se preselila u Rim, gde se školovala na Regionalnom tehničkom institutu „Leonardo da Vinči“, sa namerom da postane inžinjer. U to vreme to nije bilo uobičajeno žensko zanimanje. Završava studije fizike, matematike i prirodnih nauka i na osnovu te diplome bez problema upisuje Medicinski fakultet.

 

Bila je prva žena u Italijisa diplomom lekara. U novembru 1896. godine je primljena kao asistent u bolnici „Santo Spirito“ u Rimu. Tu je uglavnom radila sa siromašnima i sa njihovom decom. Godine 1897. se uključuje u istraživački program u psihijatrijskoj klinici Univerziteta u Rimu, gde se upoznala sa Đuzepeom Montesanijem. U ljubavnoj vezi s Montesanijem, 1898. godine je rodila sina Maria. Dala ga je na čuvanje porodici u okolini Rima gde ga je često posećivala.

 

Iako je prošlo više godina pre nego što je Mario saznao da mu je Marija uopšte majka, između njih se kasnije razvila jaka povezanost i zajednički rad, a Mario je nastavio majčin rad i posle njene smrti. Nakon što je 1933. godine odbila da program svojih škola oblikuje po modelu pokreta fašističke omladine, one su zatvorene. Kao aktivan borac za mir u svetu i pravo dece na obrazovanje učestvovala je u radu UNESCO-a.

 

Za Nobelovu nagradu za mir nominovana je tri puta, 1949, 1950. i 1951, ali je nije dobila.  1980.  godine našla se na kovanici od 200 italijanskih lira, a toom devedesetih njena slika je bila na novčanici od 1000 lira, koja je tada bila najčešće u upotrebi.  Godine 1949. dobija u Legiju časti, jedno od brojnih priznanja koja su joj dodeljena tokom života.

 

Umrla je 1952. u Holandiji, gde je i sahranjena. Njene knjige „Otkriće deteta” i „Upijajući um” prevedene su na srpski jezik.

 

Kategorije