FELJTON Moj slalom

Milica Cincar-Popović: Moj slalom od bolesti do zdravlja (10)

 

Ljudi, ljudi, I deo

 

Fotografije: Marija Ćalić / Pixabay

 

 

To, kako se ponašamo jedni prema drugima, najčudniji je, najnepredvidiviji od svih fenomena s kojima nikako ne možemo računati, a moramo s njima živeti. U svoj  prirodi, ništa za čovečanstvo nije tako velika pretnja, kao što je to samo čovečanstvo.

 

Luis Tomas, američki lekar, istraživač, pesnik i esejista

 

-Kad bi pošla sa mnom, da provedemo nekoliko dana u mom rodnom kraju, odmah bi prohodala. Ujutru iz kreveta – misli na njegov krevet, naravno – pogledaš kroz prozor, a sunce obasjava moje brdo na koje ću da te vodim.

 

-Kako ćeš da me vodiš na brdo, kad ni po asfaltu ne mogu da idem?

 

-Ma nosiću te ja ako treba i na kraj sveta, a kamoli na brdo!

 

-Mojih 59kg ćeš da nosiš na brdo?

 

-Ih, šta je za mene 59kg, poneo bih te ja i da imaš još toliko…

 

-OK, evo, nosi me sad do toaleta, da se ne mučim – kažem ja i najozbiljnije pružam ruke da bi me podigao, a dočekuje me unezveren pogled šezdesetogodišnjaka koji davno svoju snagu nije dokazivao drukčije sem otvarajući flaše od kisele vode i tegle od ajvara, dok guta knedle smišljajući kako sad da se ne obruka.

 

Ovo je bio romantični pokušaj. Bilo je i racionalnijih:

 

-Nije dobro što si sama, dosta ti je tvojih problema sa zdravljem, ne možeš još i sve ostalo…

 

-Misliš na kuću? Pa ima jedna fina žena koja mi pomaže oko tih svakodnevnih stvari; vrlo je moderna, pedantna, kao drugarica mi je; ne bih mogla bez nje.

 

-Nisam na to mislio; treba i to, sigurno, ali ne može kuća bez muške ruke.

 

-A, misliš na majstore i sitne popravke? Nije to problem, imam ja sinove.

 

-Deca treba da uživaju dok su mladi, a ne da sede uveče kod kuće i čuvaju majku.

 

-Pa ne sede uveče kod kuće. Izlaze normalno.

 

-A ti ostaneš sama uz televizor?

 

-Ne, nemam televizor.

 

 

-Kako nemaš? Što, pokvario se?

 

-Ne. Mi ne gledamo televiziju.

 

-Pa šta radiš uveče?

 

-Ako nemam goste, čitam.

 

Tu se negde, otprilike, završavaju pokušaji nesuđenog spasioca od nepostojeće čamotinje. Najdalje su stigli oni direktni:

 

 

-Jesi li možda raznišljala o tome da tvoj problem ima veze s  tim što si sama? Zanemarila si emotivno telo.

 

-Kako zanemarila, kad volim svoj posao, volim svoju porodicu, prijatelje… !?

 

-Da, ali muško-ženska ljubav uspostavlja ravnotežu između jin i janga, a ti imaš neki energetski disbalans, čim ti ne ide energija u noge.

 

-Aha, na to misliš. Pa šta ćemo, kad nisam zaljubljena?

 

-Ne moraš da budeš zaljubljena da bi bila seksualno aktivna – kaže on, koji ne zna ni šta radim ni s kim se družim, ali je siguran da živim u celibatu – da probudiš donje čakre. Mi se baš lepo slažemo, šta fali, probamo i sa seksom… – A u vazduhu nedorečeno ostaje: – I sa mojim preseljenjem kod tebe, da više ne plaćam kiriju.

 

Da me je neko, dok sam bila zdrava i prava, pitao da li, kad neko doživi hendikep, prijatelji i poznanici menjaju svoj  odnos prema njemu, verovatno bih rekla: „Ne, zašto bi?“ Iskusila sam da ga, ipak, menjaju, i to na način koji nisam mogla ni da pretpostavim.

 

Sa onim koristoljubivima je najlakše. Čim shvate da više ne možete da im pozajmljujete sve i svašta, otpadnu sami. Oni koji su tu zbog poslovne koristi, takođe otpadnu čim se i ta korist ugasi. I  tako vam ostanu dve grupe: pravi, iskreni prijatelji i neki novi i na drugi način koristoljubivi koji, za razliku od onih prvih koji su profitirali od vaše snage, žele da profitiraju od vaše slabosti.

 

Prva stvar, kad su mi noge posustale, bila je da dobijem ponude za vezu ili zajednički život, od ljudi s kojima nikad ništa nisam imala. Logično: Deca su velika, imam stan, poštovana sam i blage naravi, a pala mi je cena. Dok sam bila jaka, bila sam im nedostupna, ali sad sam odletela u korpu s oštećenom robom, logično je da budem na sniženju. Ima tu samo jedna stvar, koju nikako nisam razumela: zar je moguće, pobogu, da među mojim prijateljima ima onih koji misle da su drugi ljudi na prodaju? Da sam ja na prodaju? Onih, koji bi hteli da kupe drugog, prodajući sebe? O, kako su ljudi usamljeni, a duša pusta od egzistencijalnog straha!

 

 

 

 

Kažu da nema boljeg načina da čovek  sebe spozna,nego da se osami. Zaista, kad posmatraš sa strane, kad više nisi aktivan učesnik, otvori se novo vidno polje u kome čovek ne samo sebe, već i sve ostalo vidi u sasvim novom svetlu.

 

U tom novom svetlu, prvi put sam ugledala ogromnu siluetu Novogodišnje Usamljenosti, koja kači atribute lažne veselosti po izlozima i ulicama, previsokim štiklama, jelenskim rogovima i vinskim flašama. I te godine sam, valjda prvi put otkako sam se rodila, uživala u tihoj proslavi bez buke i gužve; umesto znojavog đipanja i urlanja uz buku, smisleni razgovor sa mojom dobrom drugaricom uz dobru večeru i još bolju muziku. Za tu Novu godinu, prvi put sam zaspala pre zore, i to tako dubokim snom, da me ni petarde nisu budile.

 

 

U sledećem nastavku: Ljudi, ljudi – II deo

 

 

 

 

 

 

 

 

Kategorije