Beograd je ljubav

Ana Atanasković, Beograd je ljubav: Dolazni peron

 

 

Skoro svi došljaci znaju značaj ovog mesta na BAS-u. Tu ti je prvi korak na putu ka osvajanju Beograda. Nikada neću zaboraviti studentske devedesete i čekanje autobusa koji su proredili polaske, a mi promrzli, na stanici se već prepoznajemo po malo ko čeka koji autobus, da li Čačak, Aranđelovac ili Kruševac (u trajnom sećanju su mi logoi skoro svih autobuskih prevoznika, prepoznajem ih kao od šale), čekamo kada će stići poslata torba sa ajvarom, sarmama, pitom, ponekad i supom i crkavicama odvojenih od ustiju roditelja nad kojima plačemo kad stignemo u stan. Ja sam preživela svašta, i zamenjene torbe za vreme jednog čuvenog pljuska (uvek obeležiti torbu imenom!) i jurenje autobusa u onom strašnom delu gde se parkiraju i višesatna kašnjenja dok te šiba vetar i u parkiću pored se pitaš šta ti je sve to u životu trebalo…Sada je stanje bolje, bar dolaze na vreme.

 

Dolazni peron je mesto gde su svi oni koji nisu rođeni u ovom gradu proveli dobar deo svog života.

 

Sada uglavnom čekam neka dokumenta, ako je hitno da se pošalju. Evo, pre neki dan, čekam i gledam uvek slične scene koje se dešavaju svakodnevno – buljuk taksista i nosača i njihove dogodovštine.

 

Kako koji autobus završi svoje putovanje, svi se skupe oko vrata. Ne možeš ni da priđeš do vozača i pitaš je li poslato nešto. Onda se prepiru: „Kod mene je stao!“ Od povika „Taksi prevoz!“ ne mogu da dišu ni putnici koji izlaze ni mi koji čekamo. U pauzi, dok nema parkiranih autobusa, možeš lepo da čuješ jednog od nosača kako glasno razgovara sa nekim mobilnim telefonom i ljuti se. „S kim, bre, piješ kafu kad je ja ne pijem, ja pijem onu stvar?!“ Kad i dalje ne dolazi željeni autobus (uglavnom se raduju dolascima iz inostranstva), čućeš kako se mudruje: „Ovde sve, brate, kasni!“ i neku futuristički zastrašujuću izjavu kao: „Oni su razmišljali da li da kupe kavez ili kolevku!“

 

Kroz peron se nekoliko puta prošeta Indus sa malom punđom koji vuče kofer, kao izgubljen u svemiru (njega sto puta saleću sa: „Taksi?“), dok se ne ispostavi da ga čeka divna dama koja na Adi drži Integra Life Club. Zagrle se, pozdrave i odu dalje. Po peronu se šetaju i gojazne žene koje ne ispuštaju cigarete iz ustiju, Kinezi, sluđeni ljudi i svakovrsna sorta.

 

Bistre se i politika i pojave u našem društvu te tako taksisti, nosači i ja slušamo priču u stilu „čitao sam skoro“ da je izvesna avio kompanija, koja je prodala više karata nego što u avionu ima sedišta dolijala kada je čovek koji je uredno platio svoju kartu bio prebijen kada su došli drugi, a on nije hteo da se pomeri sa svog mesta. Brže bolje je tužio kompaniju a oni su mu dali 400 miliona dolara (sic!) da odustane od suda. Pouka priče je: „Sve je rešeno u svetu ko ima pare!“ Diskusija se prekida u sekundi kada stigne autobus iz Pariza, za kojim pojure bukvalno svi. „Sklonite se, ne mogu da dišem!“ obraća se gospođa koja izlazi iz autobusa rulji koja čeka poslić a jedan od njih joj dobacuje: „Da vam dajemo veštački vazduh?“ Nastaje još jedna u nizu svađa ko će da ugrabi kog putnika, pa se jedan žali: „Ja sam bolestan, ti si zdrav!“ Bukvalno opsedaju ljude. Doduše, jedan podiže gospođi kofer koji je pao, to je onako džentlmenski, bez naknade.  Gungula traje sve dok se istovaruju slike, fotografski stalci, ogromne kineske torbe karo dezena (bez njih ništa izgleda), instrumenti…Bez nekoliko „Bože sačuvaj!“ autobusi iz šarenog sveta ne odlaze na parking.

 

Onda se opet situacija smiri, pa se bulumenta preseli u birtiju na samom peronu, gde je jedan od njih razvio masne papire i jede pečeno pile iz, kako reče, pečenjare Milan. Tu čak dođe i do izvesnog nivoa bontona, pored psovki koje se izgovaraju brzinom svetlosti, kad jedan prekori drugog: „Evo ti kultura, vidi, okrenuo ženi leđa!“ Ovaj koji jede pile uživa a miris se širi po celom peronu. „Tu nema ni pola kile, koliko samo koski ima, da je doneo dve kile pa da svi jedemo!“ komentariše jedan od nosača.

 

Kad autobusa nema (znaju da zakasne po desetak minuta), onima koji čekaju to je čitava večnost. Zato jedna rezignirana gospođa reče: „Ovo je neki tupadžija što vozi izgleda!“

 

Onda opet dođe neki bus iz šarenog sveta i opet lanac svađa i guranja, sve do rečenice: „Džukela ljudska, uzeo mi je mesto! Neću da me pravi budalom!“ Dok neki od njih viču sami za sebe: „Ajmo Beograd, zadnja stanica!“, jedan napaćeni glasno priznaje svoju muku: „Uzane mi ove farmerke i sve se ojedoh!“

 

U tom stigne autobus koga čekaš i čarolija prestane.

 

 

NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .