FELJTON Moj slalom

Milica Cincar – Popović: Moj slalom od bolesti do zdravlja (9)

PLANINA I JA, II DEO

 

Fotografija: Marija Ćalić

 

Uzaludno je kvariti svoje dane očekivanjima, htenjima, strahovima od nemanja, jer život ne ispunjava očekivanja, već daje poklone. 

 

Čudan je to uvid. U suprotnosti je sa svime što su nas učili, a pogotovu sa danas tako modernim afirmacijama i ostalim malim magijama nju ejdža. A opet, sasvim u skladu s mojom, još od detinjstva, Učiteljicom Mudrosti. Jer: „Ko od vas može zabrinutošću svojom imalo produžiti svoj životni vek? I za odeću, zašto ste zabrinuti? Posmatrajte ljiljane u polju, kako rastu! Ne muče se niti predu, ali kažem vam da ni Salamun u svoj slavi svojoj nije bio odeven kao jedan od njih. …“ (Matej, &:23-32) Uh, kako me je taj citat iz Biblije mučio!

 

Svete spise ne treba slušati samo zato što kazuju učenje vere u kojoj smo rođeni. Sveti spisi su preživeli test vremena; opstali su kao zbornici mudrosti koja se pokazala i dokazala u vremenu i prostoru. Ali, kako onda, nećemo valjda da sedimo kao ovce? Da je Bog hteo da budem ovca, rodila bih se čupava, s četiri noge i ne bih plakala: kmeee, nego: beee! Tako sam razmišljala. Celog života sam se borila, a moja borba je davala rezultate. Celog života sam analizirala pa zaključivala, a ti zaključci su bili ispravni u onoj meri u kojoj su i moje analize bile ispravne. Celog života sam bila uporna, a ta upornost je ostvarivala planirano. Da sam sedela kao ljiljan u polju, sad ne bih ležala u svom krevetu nego ispod nekog mosta, verglao je dalje moj um.

 

I tako, borila sam se kako sam znala. Osećala sam da mi sve to čini dobro, ali me neće izlečiti. Ipak, nisam posustajala. Odlučila sam da isprobavam sve što je dobro, pa će nešto „da upali“. A, ima li boljeg mesta u ovom delu sveta, kad noge i ruke otkažu poslušnost, nego što je banja Igalo?

 

 

 

 

Blagi dah dizajna iz sedamdesetih godina ogromnog ali savršeno funkcionalnog i udobnog hola ove banje ne odaje utisak anahronog, već svevremenog. Od trenutka kad sam kročila u taj prostor osetila sam se sigurno i zaštićeno, izolovana od svih neprijatelja koji me stalno napadaju iako ih ne prepoznajem, jer sam sada okružena onima koji znaju. Konačno, posle toliko vremena, nisam morala da razmišljam o svojim problemima, mogućnostima i nemogućnostima! Nisam morala ništa da objašnjavam. Nisam morala da tražim sale i ordinacije, čekam lekare, uklapam termine. Medicinsko osoblje instituta je učinilo to za mene i dolazilo kod mene i po mene, sa očima koje ne pitaju, već razumeju.

 

Prvi put nisam morala ništa ni da objašnjavam ni da krijem, jer je moja doktorka iz Igala bila upoznata i sa kontrastnim tuširanjem, i sa blagodatima kokosovog ulja, i sa vegetarijanskom keto-paleo ishranom; modernim pomoćnim metodama koje mojim regularnim doktorima nisu bile interesantne. Nisam se osećala kao bolesnik, već kao gost skupog hotela, sa švedskim stolom dovoljno raznovrsnim da omogući bilo koji režim: vegetarijanski, hrono, paleo, za dijabetičare, bezglutenski… Moja omiljena je bila neka kapama od praziluka čiji mi je recept ostao zagonetan, ali i da nije bilo nje – 4-5 variva i 4-5 vrsta voća svakog dana dovoljno je da usreće stomak jedne vegetarijanke.

 

 

 

 

Vežbe koje sam tu radila bile su sasvim drukčije od onih u Beogradu. I cilj im je bio drugi. Nisu bile dizajnirane da mi vraćaju snagu, već da ponovo uspostavim prekinute i pobrkane sinapse u mozgu. Vratila sam se iz Igala podmlađena, prolepšana i osvežena. Nisam mogla da ostanem dovoljan broj dana da bi se blagodati banje dugo zadržale i u beogradskom sivilu. Kasnije sam dobila dopise od dva poznata svetska sanatorijuma, iz kojih sam saznala da bi rehabilitacija za moj problem morala da traje najmanje 10-14 sedmica u kontinuitetu, i to u prvoj fazi.

 

Zahvaljujući iskustvu iz Igala, znala sam da je to tačno. Novac potreban za 3 meseca u sanatorijumu, odnosno banji – ma gde se ta banja nalazila, jer su cene u Srbiji, Crnoj Gori i Austriji npr. začuđujuće usklađene – otprilike je ekvivalentan ceni dobrog novog automobila, odnosno ceni jedne manje operacije. Problem je, samo, što kad kupite novi automobil znate da će raditi; kad operišete srce, znate da će raditi (ako preživite operaciju a ako je ne preživite, novac vam ionako više ne treba); a za moju rehabilitaciju, prognoze ne postoje. Cena je poznata, ali ishod nije. Ipak, ako se ikada za tu dugu rehabilitaciju odlučim, to će biti u banji Igalo. Tada sam se nadala da ću je ostvariti već istog leta.

 

Napravila sam plan da celo leto provedem u blizini banje i organizujem sebi privatno ključne tretmane. Ispostaviće se da je to bio veoma loš i glup plan, koji bi mi odneo više novca, a doneo daleko manje blagodati, nego smeštaj u banji. Ali, to sad nije važno, jer hoću da ispričam nešto drugo, mnogo važnije.

 

 

 

 

Iako smo rano krenuli na letovanje te godine, već su bile jake vrućine, pa smo putovali noću, kolima. Prvi zraci zore, oni koji još ne donose svetlo već ga samo najavljuju, kao daleka ružičasta izmaglica na crnom horizontu, dočekali su nas na najvišoj tački našeg puta. Stali smo na odmaralištu. Protegnuti noge uz izlazak sunca. Hladan vazduh, kao da me čeka tu još od zime, ščepao me je kad sam otvorila vrata od kola i ja sam iskočila napolje, iznenađeno, sasvim zaboravivši da ne mogu da hodam i da mi za stajanje treba štap koji sam zaboravila ispod sedišta. Ružičasti nagoveštaj svetla se širio preko oštrih, kamenih vrhova koji su se sada već jasno ocrtavali. Bilo mi je hladno, ledeno. Činilo mi se da to nije uobičajena klima teške planine, već da je hladnoća poruka koju mi šalju vrhovi. Test. Test koji pokazuje da postoji život u meni, isti kao onaj u kamenim vrhovima, isti kao onaj koji najavljuje ružičasta izmaglica.

 

Ne tako retko, pitala sam se treba li ja da živim, ili se to moja tvrdoglavost opire mojoj sudbini, te tako prolazim kao kroz bardo, na mahove živa na mahove mrtva, bez dovoljno snage da živim i dovoljno vere da se pustim. Kameni vrhovi sada su slali hladnoću kao test mojim golim rukama i nogama, koje su virile iz majce i šortsa. Život u meni ju je neutralisao, savladavao, nije joj dozvoljavao da uđe. Kameni vrhovi su me gledali pogledom stroge, ozbiljne staramajke. Shvatila sam da je imenica Durmitor ženskog roda, kao imenica mater. Opustila sam se, a sa poslednjim ugašenim grčem nestao je i osećaj hladnoće. Prošetala sam nekoliko krugova pred licem oštrih vrhova. Bez štapa, bez pomoći, a zatim sela natrag u kola. Jer, ko može „zabrinutošću svojom imalo produžiti svoj životni vek?

 

U sledećem nastavku: Ljudi, ljudi

 

 

 

NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .