Piše: Gordana Radisavljević – Jočić
“Senke nad Balkanom” je serija koja nam je i te kako bila potrebna. Najavljena je kao prva, prava detektivska serija kod nas, sa sloganom “Istorija koju nas nisu učili” u startu je privukla pažnju ljubitelja ovog žanra. Da su reditelj Dragan Bjelogrlić i scenaristički trio Dejan Stojiljković, Vladimir Kecmanović i Danica Pajović uradili dobar posao vidi se i po tome što serija nikoga nije ostavila ravnodušnim. O “Senkama” se piše, govori, raspravlja, polemiše. Razbijene su predrasude gledaoca koji na period između dva rata gledaju kroz Šotrine serije rađene prema romanima Mir Jam.
– Mi smo narod kratkog pamćenja. Ljudi ovde već zaboravljaju šta je bilo devedesetih, toliko da počinju da idealizuju Miloševića i njegovu vlast. Ko će onda se seća perioda između dva rata? Dovoljno je reći da je u kraljevini SHS više od 80% stanovništva živelo na selu i bavilo se zemljoradnjom, da žene nisu imale pravo glasa i da je više od polovine bilo nepismeno. Siromaštvo je poprimalo kataklizmičke razmere. Korupcija je bila ogromna, nepotizam i politikanstvo takođe, kralj je bio nesposoban i zaluđen svojim ego-tripovima, otuđen od naroda, nije ni čudo što je na krizu u državi reagovao tako što je proglasio diktaturu kao neki osioni rimski car. Popustao je separatistima i teroristima, na kraju su mu oni i došli glave, kaže Dejan Stojiljković.
Kako reagujete na kritike da ste Kraljevinu SHS prikazali kao trulu i korumpiranu?
-Uglavnom te kritike upućuju ljudi koji ne poznaju istoriju pa je dovoljno odgovoriti im činjenicama, uputiti ih na neku knjigu, izvor ili fotografiju. Srećom, postoji zaista obilje materijala koje govori u prilog toga da je kraljevina SHS bila takva kakvom smo je prikazali, na kraju krajeva, dovoljno je da čitate brojeve „Politike“ iz tog vremena. Ta država je od samog početka bila mrtvorođena, plod egomanijačkih ambicija kralja Aleksandra, nije ni čudo što je od vrlo brzo krenula da se raspada. Zanimljivo mi je kako pristalice dinastije Karađorđević na svaku negativnu činjenicu vezanu za period njihove vladavine kažu da je to „komunistička propaganda.“ Ispada da komunisti posle rata nisu radili ništa drugo nego samo propagandu protiv Karađorđevića. Pretpostavljam da je komunistička propaganda i ovo što se danas priča, a to je da recentni „prestolonaslednik“ ima višedecenijiski problem da savlada maternji jezik.
Šta je Vama bilo najzanimljivije dok ste istraživali materijal za “Senke nad Balkanom”?
-Dosta toga. Možda najviše biografije zanimljivih ličnosti kao što su Mustafa Golubić, princ Đorđe Karakađorđević, Petar Živković… Zanimljiv je i tadašnji društveni milje i potpuni politički haos koji je bio svakodnevna pojava u državi.
Šta je za Vas predstavljalo najveće iznenađenje?
-Da je najveći beogradski narko-diler između dva rata bio ruski emigrant Josif Raskin i da su opijum i heroin iz kraljevine SHS stizali čak do Nju Jorka, u tolikim količinama, da su nam Amerikanci zapretili sankcijama. Bila je uvrežena priča da su Beli Rusi doneli kulturu i prosvećenost i da su se ovde bavili pravljenjem puteva i branjem malina. Kad ne lezi vraže, eto u arhivama obilje materijala o kriminalnim aktivnostima jednog dela ruske emigracije.
U seriji Balkan je prostor u kome se ukrštaju visoka politika, lokalni interesi, kapital i kriminal. Koliko ima istine, a koliko fikcije u „Senkama nad Balkanom“? Koliko ovakve priče ostavljaju piscu slobode?
-Fikcije, naravno, ima više. To je normalno jer je ovo igrana forma, pa još je žanr triler, krimić, koji ima svoja pravila. Da se ja pitam, istorija bi bila još slobodnije interpretirana, onako kako ja radim to u svojim romanima, ili onako kako su to radili Andrić, Tolstoj i Ćosić u svojim… Ne znam da li znate, ali u filmu Ridlija Skota „Gladijator“ ima preko 200 materijalnih i istorijskih grešaka, opet, taj film je remek-delo. Problem nastaje onda kad neki ljudi požele da iz „Gladijatora“ uče o periodu vladavine Marka Aurelija i njegovo sina Komoda, a ne iz istorijskih udžbenika.
Kakva je uloga Jatagan male, preteče svih beogradskih divljih naselja? Ko su njeni stanovnici?
-Bilo je divljih naselja u prestonici i pre Jatagan male koja je nastala odmah po završetku Prvog svetskog rata. Njeni stanovnici su bili doseljenici iz svih delova kraljevine koji su u prestonicu došli trbuhom za kruhom. To je taj sloj koji je meni bio zanimljiviji od dosadnog i uobraženog beogradskog „noblesa“ i mislim da je ta linija priče dala jednu novi dimenziju seriji. Svaka scena snimljena u Jatagan mali odiše sirovošću i surovošću stvarnog života.
Kažete da je Srbija je puna misterija, da je u prošlosti je bila usputna stanica, ali i krajnja destinacija mnogim ljudima ili predmetima koji su dirigovali svetske tokove. Koliko prosečan gledaoc poznaje istoriju, i zna li da napravi razliku između stvarnih istorijskih činjenica i mitova?
-Zavisi šta podrazumevate pod „prosečnim gledaocem„. Ako se njegovo znanje temelji isključivo na onome što se uči u školi, onda je ono dosta svedeno i oskudno. Problem, u stvari, nastaje kada ljudi ne mogu da razlikuju istoriju od fikcije i kada misle da o istoriji treba da uče iz igranih formata. Evo, u seriji o Nemanjićima scenarista Gordan Mihić je ubacio fiktivni lik Raške Nemanjić, posvojene kći Stefana Nemanje koja nikad nije postojala, kao, uostalom ni Miloš Obilić ili Jug Bogdan. Sasvim sam siguran da će ogroman broj gledalaca misliti da je ona istorijska ličnost. A da će drugi, manji deo, kritikovati Mihića zbog toga, iako je takav postupak, dramaturški opravdan.
Da li smo narod koji se lako prima na legende i mitove?
-Evo, zamislite sada da neko pokrene inicijativu da se negde u Srbiji dodeli ulica ili, ne dao Bog, podigne spomenik Vuku Brankoviću. Skočiće cela divizija nabeđenih „patriota“ da to proglasi izdajničkim činom i da odgovorno tvrdi kako tu prljavu rabotu finansiraju Soroš, CIA, Vatikan i satana lično. Iako je skoro jedan vek u našoj istoriografiji prisutna nepobitna i dokazana istorijska istina da hrabri i velmožni gospodin Vuk ne samo da nije izdao na Kosovu već se do kraja života borio protiv Turaka i umro kao njihov sužanj, većina našeg naroda i dalje ne veruje u istoriju već u mit, a mit kaže je da je on izdajnik i prosečan Srbin klima glavom iako istorija kaže drugačije. Zato je tom istom prosečnom Srbinu lako prodati neke druge mitove, recimo one o velikom privrednom rastu, poštenju političara, nepotkupljivosti ministara i slično…
Kroz seriju defiluju mnoge istorijske ličnosti. Koje su za Vas, kao scenaristu, prestavljale najveći izazov?
-Možda princ Đorđe Karađorđević, on je jako kompleksna ličnost. Ali imao sam sreću da sam na tom liku radio zajedno sa Žarkom Lauševićem koji je o samom princu znao više od mene i stalno ubacivao nove ideje. To se videlo na kraju kada se serija emotivala, Lauš je napravio jednu od najboljih uloga u svojoj karijeri, iako je imao ograničenu minutažu, briljirao je.
Da li junake “Senki nad Balkanom” možete da zamislite kao junake stripa? Ili neke popularne PC igirce?
-Zašto da ne? Mislim da bi to mogao da bude dobar strip u nekom francusko-belgijskom formatu, možda čak i Bonelijevom… Ako se sećate, mnoge naše serije su stripovane: „Otpisani“, „Balkan Ekspres“, „Kuda idu divlje svinje“ (strip se zvao „Crni Roko„)… Čuo sam čak da postoji i strip „Montevideo“ ali da nije objavljen.
Interesantno je da ste scenario Vladimir Kecmanović, Danica Pajović i Vi radili na osnovu nezavršenog filmskog scenarija Steve Koprivice. Neobična kombinacija. Kako ste se uklopili?
-Mi se nismo uklopili nikako, uklopio nas je Bjela. On je bio taj, da se izrazim kao političar: „kohezioni faktor“. Najvrednija među nama svakako je bila koleginica Pajović čija posvećenost projektu je bila inspirativna za nas ostale, naročito za Kecmanovića kome je, kako da kažem, postala neka vrsta uzora.
Dodaj komentar