Diktafon

Ana Atanasković: “Ako nemaš koga da voliš, voli Beograd”

 

Tekst: Gordana Radisavljević – Jočić

Fotografija: Teodor Milošević, Fabrika fotografa

 

Ana Atanasković je spisateljica sa stilom. Voli da koristim starinske i arhaične reči, da napravi novu reč ali i da piše modernim jezikom. Kako kaže još u srednjoj školi napisala je tri romana, koji su ostali kao dokument, otkucani na pisaćoj mašini. Od oca Stanimira, nastavnika matematike, nasledila je “interesovanje za naučno, nadnaučno, prirodno i nadprirodno”.

 

Voli priče iz starine, da putuje kroz vreme, pa za teme svojih romana bira istorijske teme. Diplomirala je engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu i predaje engleski jezik i književnost u ETŠ Nikola Tesla. Svoju prvu knjigu Beogradske majske priče objavila je 2006. godine (Književna omladina Srbije). Posle romana Duet duša, Jelena Anžujska  i Moja ljubav Nikola Tesla nedavno je svoje čitaoce obradovala knjigom Beograd je ljubav (Nine horses journey).

 

Posle jedanaest godina od Beogradskih majskih priča vratili ste se beogradskim pričama. Zašto?

 

Zato što nikada nije dovoljno pričati o ljubavi. Zato što kad voliš uvek imaš nešto novo i šarenije da kažeš. Zato što me je Beograd inspirisao.

 

“Ako nemaš koga da voliš, voli Beograd”, kažete na početku svoje knjige Beograd je ljubav. Kada je počela Vaša ljubav sa Beogradom? Koja su Vaša prva sećanja na Beograd?

 

-Ako verujete u ezoterične priče – verovatno oduvek. Sudbina je sudbina, pa nas čeka od prvog udaha. U realnom svetu trebalo je da se rodim u Beogradu, iako su moji roditelji živeli u Kruševcu, čak je i moja baba-strina spremila stan na Brdu za moj dolazak, jer je moja majka sticajem okolnosti tada bila u ovde. Ali, nisam. No, put te uvek vodi onako kao on hoće. Ili si ga pre udaha izabrao. Možda je i svejedno. Jer se svakako nađeš uvek onde gde je potrebno da budeš. Opipljiva ljubav je počela od 1992. godine, kada sam došla da studiram na Filološkom fakultetu, odsek engleski jezik i književnost. Prva sećanja su vezana za tada nejasnu misao – ovde moram biti da bih nešto uradila. A grad kao grad, tada je preživljavao teške dane. Filološki je bio u štrajku, za prijemni smo ulazili kroz špalir studenata revolucionara. No, nama brucošima je bilo lako da se odmah poistovetimo sa starijim kolegama jer smo isto mislili. Filološki fakultet je tada bila jedna od najprogresivnijih tačaka u Beogradu. U Srbiji. Krenuli su ratovi i krize. Ali i takav posrnuli Beograd je u meni izazvao najlepše emocije.

 

Vaši junaci su beogradske gazdarice, agenti za nekretnine, košava, poslatičarnice… Kako je izgledao put od ideje do realizacije?

 

-Za divno čudo, put je bio kratak. Kažem za divno čudo jer sam prethodne knjige pisala dugo, čak i godinama (na romanu o Nikoli Tesli sam radila pet godina). Ova knjiga je iz mene izašla brzo i lako, mada moram priznati da se ta lakoća poistovetila i sa rokom kojim sam imala, pa su malo stradale i jagodice prstiju, ali sve se to zaboravi. Bitno je dati ono što se mora dati. Dalje priče žive same.

 

Imate li svoj omiljeni deo grad? Koja Vam je omiljena beogradska priča?

 

-Definitivno Vračar, deo oko Kalenić pijace, jer je ona centar sveta. Izdvojen a centralan. Pun priča. Nemam omiljenu, svakog dana mi se čini da u glavi pišem novu, kao da nemam vremena da stanem da razmislim koja mi je omiljena.

 

Da li, ipak, postoji nešto što Vam smeta u Beogradu i šta biste menjali?

 

-Postoje stvari koje mi se ne dopadaju, svakako. Volela bih da Beograd ima metro jer je nužan ovakvom gradu i volela bih da se što više fasada rekonstruiše i okreči. Ne vidim ja ovaj grad ružičasto, vidim i njegove mane, ali “samo” odlučujem da u toku i na kraju dana u mojim mislima ostanu one lepe stvari, a ima ih dosta, pogotovo što “tamo negde” nije baš tako savršeno kako se odavde misli. Najlepše stvari su vezane za ljude, jer Beogad su Beograđani. Uostalom, meni se ne sviđaju savršeni, sterilni gradovi bez karaktera.

 

Bez sumnje ovo je “emotivni, istorijski i duhovan pogled na grad, ženska strana Beograda”. Sa kakvim ste osećanjima pisali „Beograd je ljubav?

 

-U miru. U ravnoteži. U sreći da su mi priče dolazile same od sebe, da se sve sklapalo, da mi je Beograd govorio i šaputao. Bez straha da li će biti objavljeno, jer sam već unapred imala izdavača. U životnom miru kog sam stekla posle velikih iskušenja, u telesnoj i u umnoj spoznaji da je sve što se dešava za nas za naše dobro. Ova knjiga je sasvim drugačija od svih mojih prethodnih, jer ju je stvorila staloženost, bez osećanja odgovornosti i bez trunke straha.

 

Vaši prethodna dela Duet duša, Jelena Anžujska i Moja ljubav Nikola Tesla su iskorijski romani. Šta Vas je privuklo ovom žanru?

 

-Činjenica da i sama volim da čitam takve knjige i ljubav prema istoriji uopšte. “Proždirem” istorijske romane od kad znam za sebe.

 

Sećate li se trenutka kada ste napisali prvu knjigu?

 

-Da, sećam se i trenutka kada sam odlučila da napišem prvu koja je bila objavljena. Bio je maj, i stajala sam na Terazijama, posle susreta sa jednom tadašnjom poznanicom. Međutim, i pre toga sam pisala, u srednjoj školi sam na mašini otkucala dva romana a na fakultetu sam pisala pesme za koje moja najbolja drugarica i dalje tvrdi da su joj najdraže od mojih dela. Koleginica koja predaje srpski jezik i književnost u školi u kojoj i ja radim me je uputila na tadašnjeg glavnog urednika Književne omladine Srbije.

 

U jednom intervju ste rekli da je pisac onaj ko rečima ulazi u dušu čitalaca. Kako vi zavodite svoje čitaoce?

 

-Istinom. Iskustvom. Iskrenošću.

 

Kako uspevate da odvojite uloge pisca, novinara  i profesora engleskog jezika u Srednjoj elektrotehničkoj školi “Nikola Tesla“?

 

-Sve su one, u stvari, duboko slične. Radi se uvek o prenošenju informacije kroz lično iskustvo. Sve je to komunikacija. I to je divno.

 

Zašto za sebe kažete da ste  “spisateljica sa stilom”. Kako biste opisali svoj stil? Šta je za Vas stil?

 

-Bez lažne skromnosti, mislim da imam prepoznatljiv stil pisanja i da je on dobar. Volim da koristim starinske i arhaične reči, da napravim novu reč ali i da pišem modernim jezikom. Sve to spajam u Jedno. Volim istovremeno i da poštujem i da kršim literarna pravila. Svuda se oseća lirika, a opet, tekst je moderan, nije patetičan. Mislim da je to moj adut.

 

Čitaoci često kažu da u tekstu vide mene, iako se moje pisanje i menja kako godine prolaze. S druge strane, mnogo volim modu i volim da moj izgled odražava karakter koji posedujem, tako da je reč “stil” bila ključna za smišljanje ličnog slogana. Volim aliteraciju, te u sloganu sve reči počinju na “s”. Sama sam ga smislila jer se bavim i marketingom.

 

Stil je sve ono što ste pročitali, doživeli, poneli i doneli sa sobom, skupljeno u jedno, da li je to detalj ili ceo pasus, da li je to jedna reč ili vaša celokupnost, nije bitno. Stil je delić sveta obojen vašim iskustvom.

 

Odbranili ste magistarski rad na temu Specifičnosti propagande i reklame u izdavaštvu. Da li je reklama važnija od napisanog? U moru naslova u knjižara kako se izboriti za čitaoca?

 

-Živimo u vreme kada bih mogla reći i da jeste. No, ipak, mnoge od tih impulsivno kupljenih knjiga budu zaboravljene već sledeće godine i čame na policama ili ih kasnije vlasnici prodaju jer u njima nema duše. Beskrajno more naslova je zaista veliki izazov za pisce danas i borba je teška, krvava. Možda zvuči već kao sto puta rečeno, ali zaista je tako – jedino vreme pokazuje ko traje a ko ne. Ja sam više okrenuta cilju da moje knjige traju mada ne posustajem ni u marketinškoj borbi. Vreme u kome živimo je potrebno prihvatiti, a ne boriti se protiv njega i kritikovati ga, jer svakako ga ne možemo sami izmeniti.

 

Koje knjige su oblikovale vaš pogled na svet? Koje biste poneli sa sobom na pusto ostrvo?

 

-Čitam od treće godine, otac me je naučio svojom tehnikom bez sricanja i on je bio taj koji mi je donosio prve knjige. Ima mnogo takvih knjiga, ne može se čovek ni setiti svih, ali znate šta je bitno? Bitno je u sebi zadržati osećanje koje je knjiga ostavila u vama. Nisu, čak, toliko ni bitni citati ni reči (mada ne sporim njihovu jačinu). Najvažnija je emocija koju imate kada se setite neke knjige, ono što je ona u vama ostavila. Teško mi je da izdvajam, ali, recimo…Tom Džons Henrija Fildinga, Tristram Šendi  Lorensa Sterna, Braća Karamazovi Dostojevskog, Šekspirov Hamlet, Derviš i smrt Meše Selimovića. U detinjstvu su to bili romani Aleksandra Dime oca i Karla Maja. To bi ujedno bio i odgovor na drugo pitanje.

 

 

 

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .