FELJTON Moj slalom

Milica Cincar-Popović: Moj slalom od bolesti do zdravlja (8)

Planina i ja

 

Fotografija: Marija Ćalić

 

 

Lako je ići ka cilju kada voliš, jer ljubav daje smisao i pokazuje put. A često i promeni cilj.

 

 

Kao Don Kihot sa vetrenjačama, borimo se sa zamišljenim demonima i preuveličanim neprijateljima. Sigurno ste prisustvovali nekoj od onih prodajnih prezentacija „kirbi“ usisivača i posteljina od merino ovce. Pokažu vam sliku grinje, uvećane nekoliko hiljada puta, da bi vas zaplašili, zgrozili. Ali, ti zubi i te kandžice koje su vas zastrašile su mikroskopske i hrane se samo vašom mrtvom kožom. Za zdravog čoveka, bezazlene. U svakom trenutku, okruženi smo hiljadama takvih mikroorganizama, posvuda. Sve vrvi od života. Jedno drugo pomaže, jedno drugo hrani.

 

Ne može sve biti dizajnirano prema ljudskim merilima lepote! Čovek je deo te celine. Ne može živeti u sterilnoj sredini jer ona u prirodi ne postoji; kad bi postojala bila bi mrtva, beživotna. Pokušava li da očisti svoj svet od potenciijalnih neprijatelja, čovek osuđuje sebe na život u strahu. Ovde se ne zalažem za prljavštinu, nemar; naprotiv, hoću da kažem da je nemoguće negovati sebe, a ne negovati svoju životnu sredinu. Hoću da kažem da smisao života nije u istrebljenju, već u ravnoteži, baš kako kaže Lao Ce. A ravnoteže nema bez stalne promene, prilagodljivosti.

 

Ljubav sa kojom je moja porodica ponela breme brige o meni pomeila je moj način gledanja i razmišljanja. Kad sam jednom shvatila da ne mogu sagledati veličinu svega što mi daju, veliičinu činjenice da sam stalno u nihovoj svesti – sve zbog čega sam se žalila, zamerala, postalo je… Glupo. Pomračenje uma koje treba što pre zaboraviti, izazvano strahom od nevidljivog neprijatelja kome je dato ime multipla skleroza, ili encefalomijelitis, ili koje god. Sve se dešava zato da bi se povratila ravnoteža, pa i bolest. Ali, duboka je to filozofija, a voleti je lakše nego razmišljati. Uz to, ljubav nikad ne promašuje cilj. Kad sam jednom pojmila nesagledivu veličinu njihove ljubavi, nevidljivi demoni više nisu moogli da stanu u moje vidno polje. U glavi je bilo mesta samo za jednu misao: kako da, u svesti meni najdražih, moja slika ne bude simbol za muku?

 

Ma kako to trivijalno izgledalo, uvek je najlakše početi od tela, a i rezultati su najvidljiviji. Odlučila sam da, ako želim da im budem radost za oči, čak iako moraju ponekad da me nose ili oblače, ne smem da zanemarujem svoje telo, čekajući neki imaginarni trenutak kad ću opet biti zdrava. U lekovima ima suviše hemije da bih je unosila i kroz kožu, a ionako sam uvek bila sklona prirodnim rešenjima. Počela sam svakodnevno da se od glave do pete mažem kokosovim uljem. Maže se mokra koža istopljenim kokosovim uljem, tako da se ne potroši velika količina. U njega možete ukapati i neko etersko ulje, ako znate koje vam prija.

 

Za kokosovo ulje kažu da nije dobro za lice, jer zapušava pore. Međutim, ono suzbija infekcije i smiruje upale i ako se redovno primenjuje dobro čišćenje, efekat mora biti pozitivan. Ja se tuširam ujutru i tada se cela namažem uljem, a uveče očistim lice opet kokosovim uljem, isperem ga mlakom vodom i to je to. Mešavina od jednakih mera sode bikarbone i kokosovog ulja je odličan klinser koji se koristi po potrebi; ako treba, može i svakodnevno, a ja ga koristim jednom u 7 dana. Ako nekome treba više čišćenja, tu je i maska od gline.

 

Kokosovo ulje sa nekim eterskim uljem može da se koristi i umesto dezodoransa. Kad se namaže ispod pazuha sprečava da se razviju bakterije koje znoju daju neprijatan miris. Dalje, ako kosu pre pranja namažete kokosovim uljem, posle vam neće biti potreban regenerator, a ako želite da očistite svoj organizam, to je veoma bitno.

 

Nije prošlo ni nekoliko dana, a moj ten je zablistao. Istovremeno su se povukli i podočnjaci, jer sam počela strogo da pazim da ne popijem manje od 2-2.5l kvalitetne vode dnevno. Moram ovde da napomenem da sam bila veoma negovana i to prirodnim sredstvima pre nego što mi se desilo pogoršanje zbog koga sam pala u kolica, tako da moj period zapuštenosti nije trajao duže od 3-4 meseca, pa su i rezultati ove ponovne jednostavne nege bili odmah vidljivi. Nekom drugom je možda potrebno nešto više vremena da se regeneriše, a možda i ne.

 

Svaki put kad bih spustila ruke na moje prilično beskorisne noge, umesto suve kože preko mlitavog mišića, dočekao bi me baršunasti dodir. Više me ujutru iz ogledala nije gledala raščupana starica; moje lice mi se vratilo! Čak je i medicinsko osoblje postalo posebno ljubazno prema meni. Kad se čovek bori za sebe, i drugi mu rado pomažu. Muka je boriti se za nekoga ko sam ne čini ništa i sve čeka da dobije od drugih. Moja prirodna kozmetika je bila znak da se borim i to uspešno. Mislim da kokosovo ulje nije samo oživljavalo moju kožu, već i mišiće.

 

Uspeh sa kokosovim uljem mi je dao elan da potražim sve vidove nege tela koje mogu sama da sprovedem. Kontrastno tuširanje mi je bilo prvi i dragocen izbor. Ako ste zdravi i pokretni, ukoliko se svakog jutra 5-6 puta naizmenično tuširate toplom i ledenom vodom, tako da počnete toplom a završite hladnom, osećaćete se dobro, prokrvljeno i snažno. Ali, ako tako činite kad vam telo pati zbog nekretanja, ne samo da ćete podstaći krvotok, već i mišiće. Za nekoga ko veći deo dana provodi u krevetu, i grčenje od hladne vode nasuprot opuštanju pod toplom je vežba.

 

Prvi put, otkako sam se razbolela, kad sam izašla ispod tuša nakon kontrastnog tuširanja, osećala sam da sam jaka i sposobna. Moja koža se zacrvenela, mišići zategli, namazala sam ulje hitrim pokretom. Činilo mi se da ću potrčati! Taj osećaj nije trajao dugo, ali mi je doneo takvu radost, da više ne propuštam kontrastno tuširanje ujutru.

 

Do juče beskorisna, u begu od jalovih razgovora i razmišljanja o bolestima i lekovima, sad je u mojoj svakodnevici postojalo i nešto što me je radovalo. Od dana kada sam prihvatila kontrastno tuširanje i kokosovo ulje za jedinu kozmetiku kao svoju svakodnevnu rutinu, bilo je toliko uspona i padova, da više ni ja ne znam kad mi je sve bivalo bolje, a kad gore. Kuća mi je puna raznih ortopedskih pomagala, koja su na smenu odgovarala mojim različitim stanjima: štap, tronogi štap, hodalica, kolica… Kod neuroloških bolesti te oscilacije i jesu najgora stvar. Taman se čovek obraduje da mu je bolje, kad opet klone. I sve tako, dok ne digne ruke. Nijednom, međutim, ma kako da mi je bivalo loše, nisam preskakala svoju kozmetiku. Zahvaljujući njoj sam znala i osećala da sam žena, da nije tužno pogledati me već lepo, da sam ja lepa i da je moj svet lep. Samo kad bih mogla da budem u svom pravom okruženju…

 

Znala sam, osećala vrlo jasno – moje telo je sputano ovde isto kao i moja duša među dorćolskim kafićima i wifi mrežama. Moja duša guta sopstvene suze, jer će drugi misliti da je nezahvalna i da su oni zbog nečeg krivi. A nisu. Ne želi i ne može moja duša bez njih. Ali, kada sam počela da se budim iz zakrečene učmalosti bolesti, počela je da se budi i čežnja moje duše za mestom koje možda znam, a možda  i ne. Visoko, vrlo visoko, tako da udišeš nebo kad dišeš, postoji mesto na kome sunce daje život, vetar čisti, a zima ubija. Mesto, na kome je voda tako ledena da te poreže po telu kad se pljusneš. Mesto, na kome sve ima svoj smisao. Znala ja ili ne to mesto, moja duša ga je poznavala i čeznula je za njim.

 

 

 

 

U sledećem nastavku: Planina i ja II deo

 

 

 

NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .