FELJTON Moj slalom

Milica Cincar-Popović: Moj slalom od bolesti do zdravlja (7)

Ko sam ja

 

Fotografija: Marija Ćalić

 

Ko si ti?

Ko, ko, ko?

 

Glas Rodžera Daltrija se podizao iz mojih sećanja da bi me grebao po mozgu, svaki put kad pomislim da sam našla rešenje, čudo medicine… Ko traži? Za koga? Ko sam ja?

 

 

Moj trener koji me je učio životnom treningu više puta je ponovio lekciju o jedinicama pažnje, koja mi se duboko urezala u svest. Ako čovek ima 100 jedinica pažnje, a u trenutku kad ga nešto pitate, 20 mu odlazi na vožnju kola, jer je baš u tom trenutku za volanom, još 20 na brigu o nabavci ogreva (zima je na pragu), još 5 na sutrašnji sastanak koji ne sme da zaboravi, još 10 na želju da stigne kući ranije i obraduje ženu… To znači da će vas saslušati i razmisliti o vašem pitanju sa maksimalno 45 jedinica pažnje, jer mu je toliko ostalo. Da prevedem to na moju situaciju: ako razmišljam o tome kad ću uzeti lekove, ako pri svakoj radnji smišljam kako da je najbolje izvedem s obzirom na moje nemogućnosti, ako u raspored svojih obroka uklapam vežbe i vreme koje treba da provedem na vazduhu, ako pravim svakodnevne jelovnike kako bi režim koji mi je propisan bio finansijski izvodiv, ako uz sve to još  i čitam i raspitujem se o lekarijama i vradžbinama, kad da budem ja? Pa to je čitav dan nametnutih radnji koje na kraju, kad padne veče, ne ostave čoveka, već isceđen limun. Interesovanja, radoznalost, suviše su to poletne osobine za čoveka koga vuče samo pogled ka čistoj posteljini. Ma i ako nije najčistija, nema veze. Samo da je krevet spreman za spavanje.

 

Nema ni tragalačkog elana ni duhovne gladi u premoru od nevoljenog posla, već samo tuposti i potrebe za mirom, tišinom. Sva sreća da duh i duša svom nosiocu ne daju da ih dugo zanemaruje. U tih nekoliko trenutaka, koliko bi prošlo od dodira moje glave i jastuka pa dok ne zaspim, vrtlozi mojih sećanja su činili da opet budem ja. U tim sećanjima, nisam virtuozno hodala niti majstorski prala sudove, već osećala, činila i govorila sve što mogu i sada.

 

 

Eh, da – kada govorimo o drugim ljudima, merimo ih po delu koje za sobom ostavljaju: lekar, majka, lopov, neradnik… Pa dobro, a ja sam pisac. I kakve to ima veze s hodanjem i pranjem sudova? Zar će me hodanje činiti srećnom, ako ga plaćam celodnevnom brigom o svom telu? Jedi ovo, ne smeš ono, pazi na vreme, ne preskači vežbe… Jesi li popila lekove? A jesi li čula za onaj melem… Za onog kiropraktičara… Za onog dedu koji živi na planini i naučio je sve o travama još od svoje prababe; ima sto godina, a vere se po brdima kao divokoza… Za onu devojku što se izlečila pijući samo kozje mleko i sad živi na selu… Ama, ljudi, pa ja ne želim da provedem ostatak života baveći se mužom koza, a ni imitiranjem divokoza!

 

Jedno veče, padajući u san, rekla sam sebi da tu nešto mora da se uradi. Makar preskočila ceo režim kad se probudim, prikupiću sve jedinice svoje pažnje da bih odgovorila na  pitanje: ko sam ja? Moralne dileme o keto-paleo režimu ostavila sam po strani, na najjednostavniji mogući način – odlučila sam da se, makar privremeno, pridržavam veganske varijante keto-paleo režima; neću biti lovac-sakupljač, već samo sakupljač, dok ne budem bila dovoljno svoja, da donesem preciznu odluku. A ako umrem? Jednom hoću, velika je verovatnoća. Smrt treba da bude prekid življenja u ovom čvrstom telu, a ne kraj dugog čekanja u čekaonici za smrt. Kad smo zdravi i jaki, život teče sam od sebe, naše je samo da mu dajemo smer. Ja sam sad morala da iz korpe pune sanjanih i mogućih života, tuđih projekcija i mojih sećanja izaberem onaj jedan, koji je moj. I znala sam – ništa ne vredi da čitam o metodama ozdravljenja, da trošim ono malo energije što imam, novac i strpljenje moje porodice. Jer, ne možemo preći put ako ne znamo gde putujemo.

 

Krenula sam da zapisujem sve što me boli i što mi nedostaje. Nije bilo lako. Bolje rečeno, bilo je pakleno. Nedostajale su mi osnovne stvari, stidela sam se same sebe, kao da sam najgora gubitnica. Npr, poštovanje mojih najbližih. Polica sa mojim objavljenim radovima je bila običan niz šarenih papira koji skupljaju prašinu. Kaže Ernesto Sabato, parafraziraću: Kad čujemo da se neko popeo na Everest, poštujemo ga i divimo mu se. Ali, kad se upoznamo s njim na ručku i vidimo kako se on služi escajgom kao i mi, i smeje se, kao i mi, i govori, kao i mi, pomislimo da on nije ništa bolji od nas, da smo isti. Niko nije prorok u svom selu. Ako ćemo iskreno, ja i nisam prorok, nigde, ali malo divljenja bi godilo mom sa svih strana napadnutom egu, sputanom u ovo glupo, nefunkcionalno pakovanje. Uh, trebalo mi je vreme da otvoim oči i sagledam dobro tu sliku sebe kao gubitnice.

 

Do neba hvala trenutku u kome sam to učinila! Ne znam koliko se često čoveku daje prilika da spozna ljubav svoje porodice. Prihvatamo je kao nešto uobičajeno, čak obavezno. Tada, kad sam skupila hrabrost da sagledam svoju bedu, videla sam koliko sam bogato darovana ljubavlju svojih najbližih. Bedu sam stvorila ja, u svojoj glavi. Bedu je stvorilo moje ubeđenje da nema sreće bez cipela s visokom štiklom. Bedna sam bila, onoliko koliko sam bila plitka. Nije me bolest učinila bednom, već moj naopak sistem vrednosti. Porodica nije tu da nam se divi zbog naših ostvarenja. Porodica je tu da se volimo.

 

Da bi čovek prešao neki put, mora da zna gde putuje. Da bi ozdravio, mora da zna za koj život se bori, jer biti zdrav znači moći živeti SVOJ život, onaj u kome ispunjavaš svoju životnu misiju. Sada sam znala kako ću u onoj korpi ponuđenih, prepoznati koji je život moj – to je onaj u kome svojoj porodici neću biti na grbači, već na radost. Ne pokušavajući da budem neko ko nisam, već trudeći se da budem ja, ona kojja jesam; ona koju vole. Manje pametna književnica, a više romantična duša rok-en-rola? Pa što da ne, između ostalog. Samo ego zamišlja nedostižne ciljeve koji nam zasene ove prave, koji su zapravo tako blizu.

 

 

Šta ćeš učiniti kada ostaneš sama

i nikoga ne bude uz tebe?

Predugo bežiš i kriješ se.

Znaš da je to samo tvoj glupi ponos.

(Lejlla, Erik Klepton)

 

U sledećem nastavku: Planina i ja

 

 

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .