FELJTON Moj slalom

Milica Cincar-Popović: Moj slalom od bolesti do zdravlja (6)

 

Mozak u stomaku, 2. deo

 

Fotografija: Marija Ćalić

 

Da li put do muškog srca zaista dolazi preko stomaka, kao što poslovica kaže, ne znam; olovka bolje pristaje mojoj ruci nego varjača. Ali, zato sigurno znam da zdravlje ulazi na usta, i to ne samo telesno, već i duhovno i duševno. Proverila sam.

 

 

Šta biste vi učinili, kad bi vas ščepalo nešto što namerava da vas tako drži u  klinču celog života? Mislim da bi većina ljudi učinila isto što i ja – počela da „gugla“ alternativne metode lečenja i izlečenja, kojima bi mogli da dopune svoju terapiju. Prednost mi je davala moja rešenost. Nije svejedno da li ste mladi, puni još nezapočetih planova, ili ste već ostvarena osoba, u trenutku kad vas nešto sputa. Život preda mnom nije stajao kao knjiga belih listova koji tek treba da budu ispisani, već kao dopola napisan roman koji je trebalo nastaviti. Ne skrenuti na neki drugi put, već nastaviti taj koji sam, vođena zagrljajem Tvorca, svojom nogom utrla. Jer, ako jedan put gradite, dok ga ne dovršite, svaki drugi je stranputica. Od sopstvene sudbine se ne beži. Mlad čovek svoju sudbinu tek treba da ostvari, a čovek u godinama treba da ostane dostojan onoga što je, dok je bio na vrhuncu snage, ostvario. Nije ovo neko prazno moralisanje, već recept za život u miru sa samim sobom – uslov za produktivno razmišljanje.

 

Razni pristupi su se nudili, a ja sam odbacivala one koji bi zahtevali da budem neko drugi, a ne ova koja jesam. Odbacivala sam sve što je bilo preskupo i nedostupno. Nemali sam broj ljudi upoznala koji su prodali sve što su imali kako bi  sebi ili svojim dragima našli lek, pretvorivši tako život cele porodice u pustinjsku čamotinju. Odbacila sam rehabilitacione centre sa visokom koncentracijom bolesnih i starih ljudi, jer sam na takvim mestima, uz novac koji mi nedostaje, gubila i životnu radost. Odbacila sam terapeute „čudotvorce“, kad bi se ispostavilo da titula čudotvorca ne zamenjuje samo diplomu, već i znanje. Odbacila sam sujeverne vradžbine baš kao i sintetske suplemente, jer u njih ne verujem. Od onoga što je ostalo, upadljivo se isticao jedan metod čiji su rezultati zadivljujući i dokumentovani: Protokol dr Teri Vals (Terry Wahls).

 

Dr Teri Vals je već bila profesor jednog medicinskog fakulteta u Americi, kada se kod nje ispoljila autoimuna bolest, multipla skleroza. Uprkos naporima svojih kolega i najnovijim medicinskim dostignućima, bolest ju je progresivno gutala. Ubrzo je bila toliko slaba da je mogla da sedi samo u specijalnoj stolici sa nagnutim naslonom i podmetačem za noge, a hodala je najviše nekoliko metara pomoću dva štapa. Shvatila je da je došlo krajnje vreme da svoje obrazovanje primeni na sebi. „Neka ti hrana bude lek, neka ti lek bude hrana“, Hipokratova je izjava poznata svim medicinskim fakultetima sveta. Nakon tri meseca od kako je počela da primenjuje režim ishrane koji je kreirala kao lek za autoimune bolesti, dr Teri Vals je mogla da obilazi pacijente u sobama svoje bolnice, pomažući se pri tom samo jednim štapom. Četiri meseca nakon početka terapije, kretala se po bolnici bez ortopedskog pomagala. Devet meseci nakon početka terapije, ponovo je sela na svoj bicikl. Svoju priču i protokol kojim sada leči svoje pacijente, dr Teri Vals je, između ostalog, opisala u svom TED govoru: https://www.youtube.com/watch?v=KLjgBLwH3Wc

 

Ipak, postojala su dva problema koja su me blokirala: 1) Bila sam suviše slaba čak i da se služim escajgom, nisam imala snage da pripremam sve te posebne recepte koje dr Teri Vals propisuje, niti je postojala osoba koja bi se brinula na taj način o meni. Moj sin je breuzeo brigu o mojim lekovima i o nabavci, ali nikad ne bih dozvolila da on zanemari svoj život kako bi kuvao za mamu. Nijedna majka to ne bi dozvolila. 2) Protokol dr Teri Vals je keto-paleo, što znači da uključuje životinjsko meso, a razlog zbog koga sam vegetarijanac sada je još aktuelniji nego što je bio pre 30 godina, kada sam meso odbacila – životinje se na farmama tako veštački hrane i tako mučki ubijaju, da svaka šnicla obiluje antibioticima, pogrešnim hormonima i energijama patnje. Kako mi može pomoći nešto što je čist otrov, i za telo i za dušu?

 

 

Malo je kod nas poznato da su prvi propisi o ekološkom regulisanju uslova u kojima se životinje gaje doneti zahvaljujući knjizi „Džungla“ u kojoj je američki pisac Apton Sinkler početkom 20. veka obelodanio monstruozno lice mesne industrije, ali i neljudske uslove u kojima žive radnici koji su u njoj zaposleni. Apton Sinkler je, naravno, bio vegetarijanac. Pa ipak, dok bi radio na knjizi, taj vegetarijanac bi se hranio – biftekom! Tvrdio je da različiti utrošci energije, tj. različiti poslovi, zahtevaju i različitu prehranu, a da se energija mozga, koja se troši pisanjem, može nadoknaditi samo iz životinjskog mesa.

 

Bila sam bolesna, slaba. Tražila sam vođstvo, spas, a umesto toga dobila – moralnu dilemu. Ipak, nisam morala da se bavim pitanjem br. 2, jer ni uslov br. 1 nije bio ispunjen. Konačno sam ugledala put koji je vodio napolje iz centrifuge moje bolesti ali, vrtlog me je kovitlao; umesto da delam, brinula sam – nisam umela da stupim na put koji sam ugledala.

 

Napretka je, ipak, bilo: više se nisam pitala čime ću se izlečiti, već kako. A onda se pojavilo i pitanje: zašto? Da bolestan želi da ozdravi, podrazumeva se. Ali, zašto JA želim da ozdravim? Šta je, za mene, život? Ko sam  ja?

 

U sledećem nastavku: Ko sam  ja?

 

 

 

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .