Predrag Marković: „Zavodnik ništavila“ – da vam se „zavrti u glavi“

Predrag Marković: „Zavodnik ništavila“ – da vam se „zavrti u glavi“

 

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

Fotografije: Predrag Marković, privatna arhiva

 

 

 

Romanom “Zavodnik ništavila”, koji je objavio novosadski “Solaris”, Predrag Marković se posle skoro tri decenije vratio na književnu scenu kao pisac. Roman intrigantnog naslova, po obimu, sadržaju i načinu na koji je napisan predstavlja pravo uživanje za ljubitelje dobre književnosti.

 

Svoj prethodni roman “Otmenost duše” napisao je 1989, a u narednim godinama, Marković se posvetio uređivanju, izdavanju i promociji knjiga u okviru svoje izdavačke kuće “Stubovi kulture” (1993-2013) i društvenom angažmanu (1999-2007 i 2010-2013) kada je bio na poziciji predsednika Narodne skupštine, ministra kulture i informacionog društva i šefa parlamentarne misije u Skupštini Crnomorskih zemalja. Član je Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića.

 

Roman Zavodnik ništavila”, kako navodi izdavač, predstavlja istoriju tri veka srpskih seoba u Rusiju i ruskih seoba u Srbiju i može se čitati kao mala istorija emigracije. Šta je vas privuklo ovoj temi?

 

 

-Da, u jednom od slojeva romana, postoji istorija potomaka onih koji su pre 266 godina krenuli u veliku seobu Srba u Rusiju. Ali i svih poznijih seoba i podela među Srbima u Rusiji i potom Sovjetskom Savezu. ”Najefikasniji način da se uništi narod jeste poreći i izbrisati njegovo razumevanje sopstvene istorije” kaže staro pravilo. Ali mi ne možemo da govorimo o razumevanju nečega što ni ne znamo. Prihvatili smo, kroz sporove, delić te priče kako nam ga je ispričao Crnjanski. Ali niko nije nastavio tu povest. Poslednjih 25 godina otvorene su ruske, ukrajinske, rumunske arhive i potomcima tih Srba bave se njihovi istraživači u stotinama radova, – ali ne i naši. Meni je, naravno, raskošna a nepoznata istorija Srba na prostoru Rusije bila povod da iz nje mamim“ čitaoca da „drugim očima“ sagleda i istoriju na ovim prostorima.

 

Vaša junakinja Vera radi u zavodu za uzgoj eksperimentalnih životinja i ima iskustvo incesta. Da li ste namerno, kao začin, izabrali dve veoma aktuelne oblasti danas (eksperimente na životinjama i incest), ili taj izbor proizilazi iz situacija koje su formirale glavnu junakinju Veru?

 

 

-Jedna od osnovnih tema romana jeste iskustvo 20. veka u kojem ljudi postaju svesni da žrtve učestvuju u zločinu i još gore da žrtve često pomažu zločincu i da su u svojoj nemoći neretko još surovije. Sličnost genoma miševa i ljudi razlog je što su miševi, pacovi i zamorčad predmet eksperimenata. Ali su to neretko i ljudi. Junakinja je rođena 1948. a svoj život pripoveda sa samrtne postelje 1987. Za taj period i priču o miševima i ljudima bilo je nužno da neko ko je žrtva (ne samo incesta) po profesiji bude i neko ko odgaja žrtve.

 

Roman ima 33 poglavlja. Simbolika, slučajnosti ili….?

 

 

-Roman i po strukturi jeste kružni lavirint. 33. poglavlje (uz nagomilanu simboliku broja) u stvari je pesma, „naricaljka sadržaja“, sastavljena od početnih rečenica prethodna 32 poglavlja a poslednji stih te naricaljke je moto koji prethodi romanu. Kao što je prva rečenica romana „Ovde se knjiga zatvara.“

 

 

U neobičnom književnom lavirintu na jednom mestu ukrštaju se sudbine Mihaila Bulgakova i Maksima Gorkog, kneza Arsena Karađorđevića i Varlaama Šalamova, francuskih ekspresionista i Danila Harmsa. Odakle potreba da ih sagledavate i ispričate iz perspektive suprotnog pola?

 

 

-Da. I još desetina umetnika, vojskovođa, državnika, avanturista. Svi su oni u tom trovekovnom vrtlogu. „Prezapetljano za otpetljavanje“, kako kaže jedna druga junakinja. Ili „knjiga koja izaziva vrtoglavicu“ kako pišu kritičari. Pričanje u ženskom rodu je između ostalog bilo jednostavno rešenje da čitalac prihvati činjenicu drugosti, da se sve u romanu gleda iz drugog vremena i iz drugog naroda. Kada je reč o piscima i slikarima (pa i o „ruganju“ Puškinu, ili „mešanju“ Degaa i Tuluz-Lotreka) oni se pojavljuju u različitim ulogama ali uvek u kontekstu ideologizacije savremenika ili iskrivljene recepcije u kulturi u kojoj se formiraju. Dobro sam upamtio jedan kompliment Petru Vujičiću i Biserki Rajčić koji mi je polušaljivo pre tri decenije izrekao slavni Poljak Adam Mihnjik. „Kada bi poljski pesnici stvarno onoliko ubedljivo i višeznačno pisali koliko dobro zvuče u prevodima Petra i Biserke, mi bismo bili zemlja sa stotinu nobelovaca.“

 

 

 

Tezej je iz lavirinta izašao uz pomoć Arijadne i njenog konca. Vi svoje čitaoce upućujete na internet. Da li su internet, brzi pretraživači, fejsbuk dobar izvor informacija?  Gubi li knjiga svoj značaj u eri društvenih mreža?

 

 

-Gubi, u onom segmentu u kom je bila izvor površnih informacija. To je sve brže i dostupnije na internetu koji srazmerno multiplikuje i znanje i neznanje. Ali, internet nema okvir. Nema autora, kontekst, metodologiju, relevantne izvore, obrazovanu i kompetentnu kritiku. Roman ima okvir i radnju, kontekst. Zauzvrat, zahvaljujući činjenici da i pisac i čitalac znaju da postoji internet, nije neophodno predstavljati istorijske junake ili toponime. (A u romanu su sve ličnosti, događaji i mesta navedeni istorijski tačno.) I ovako roman ima 500 stranica. Ali, pošto je roman i istorijski i detektivski i avanturistički i erotski i obrazovni, čitalac može za svaku ličnost ili događaj koji ga zbuni ili zainteresuje u lavirintu romana da potraži izlaz na internetu.

 

 

Zavisno od sopstvenog interesovanja i umeća biće u mogućnosti da za svaku od tih ličnosti i izvan knjige nastavi potragu kroz tačne i netačne podatke, istorijske knjige ili novinske napise koje će naći na internetu na različitim jezicima. I da se opet bezbedno vrati u knjigu. Uostalom, roman je pretenciozan, ima nekoliko slojeva i neki od njih zahtevaju suviše predznanja. Zato je bilo važno, da ne bi bio suviše dosadan, da se osnovna nit priče prati neopterećeno.

 

 

Zauzvrat i ono nekoliko izmišljenih likova imaju simbolička imena, i ako čitalac i njih ukuca dobiće novi zaplet (npr. jednom spomenuta mlada laborantkinja koja iz najbolje namere napravi užasan nered nosi ime atentatorke na Lenjina; dežurni portir istorijsko ime čoveka koji ju je surovo likvidirao; mladi monah Tihon u Sretenjskom manastiru 1986. nosi ime sadašnjeg igumana tog manastira i ličnog Putinovog ispovednika; itd.)

 

Na ovim našim prostorima prošlost uvek aktuelna. Da li smo, bar, nešto naučili iz nje?

 

 

-Nama je prošlost pre svega skrivena ili prećutkivana. A aktuelna je samo utoliko ukoliko je pojednostavljena. Jedna od pretencioznih namera knjige je da nas upozna sa delom skrivene istorije i delom prećutanih veza između istorijskih događaja. Ali, pošto se mi o prošlosti posvađamo pre nego o njoj išta saznamo, bilo je neophodno da nam te činjenice predstavi neko drugi. U romanu su to jedna Ruskinja i jedan Rus. Mlada šefica državnog Zavoda za uzgoj eksperimentalnih životinja i njen lažni otac, visoki agent KGB-a, antisemita, snajperista i doušnik zadužen za vrbovanje Srba u Drugom svetskom ratu i za njihovu procenu pre, tokom i posle Informbiroa. Ispostaviće se da su i ona i on podjednako i žrtve. I da su, saznajući mnogo toga o tuđoj prošlosti, propustili da saznaju najvažnije o svojoj.

 

 

To je istovremeno i opomena za nas koji u romanu čitamo o sudbini graditelja transsibirske železnice Dmitriju Leonidoviču Horvatu, praunuku vođe prve srpske seobe u Rusiju, ili o sedmorici Srba generala na Borodinu, ili o Petru Tekeliji koji je sa 700 srpskih husara osvojio Berlin (stricu Save Tekelije, osnivaču Matice srpske) i pokorio kozačku državu, ili o sudbini Nove Serbije i Slavjanoserbije poludržavnih tvorevina Srba na tlu carske Rusije, ili o stvarnom razlogu Karađorđevog povratka u Srbiju uprkos volji ruskog cara, ili o vezama Krfa i Srbije sto godina pre Velikog rata, ili o sudbinama srpskih dobrovoljaca u Rusiji tokom Velikog rata, ili jugoslovenskih u SSSR-u pod komandom Marka Mesića (strica „poslednjeg jugoslovenskog predsednika“ Stipe Mesića) u Drugom svetskom ratu.

 

Ovo je vaš pri roman posle skoro tri decenije. Kako Vam izgleda lice i naličje srpske književne scene danas?

 

 

-Držim se pravila da nikada ne mešam poslove koje radim. Kada sam 1991. prekinuo rad na romanu prekinuo sam sa svakim pisanjem i posvetio se tuđim delima. Kao izdavač smatrao sam neukusnim da objavljujem svoje knjige ili tekstove. Čak sam i za odabrana dela pisaca koje sam u prethodnoj deceniji promovisao (Albahari, Basara, Svetlana Velmar, Velikić…) za autore izbora ili pogovora angažovao druge. Kada sam se u ovom veku javno angažovao mimo književnosti prestao sam i da govorim o književnoj sceni a kamoli da u njoj učestvujem. Istog pravila se držim i danas. Uostalom, i kao nezaposleni građanin završio sam roman „Zavodnik ništavila“ u prethodne dve godine verovatno samo zbog upornosti Saše Radonjića i Brankice Đukić iz IKC „Solaris“ koji su me „pronašli“ i podsetili da sam godinama maltretirao ljude podsećanjem da poslovi moraju da se završavaju i da sam „dužan“ da „završim ono što sam pre skoro tri decenije započeo“. Bilo bi zato nekorektno da govorim o drugima. Književnu scenu već godinama niti pratim niti u njoj učestvujem.

 

Vaša izdavačka kuća „Stubovi kulture” decenijama je okupljala najčitanije i najuglednije srpske autore. Nažalot, ona odavno ne radi. Iz vašeg iskustva koliko je za uspeh knjige važna izdavačka kuća?

 

 

-Tada je bila važna. Kada sam 1993. najavio formiranje kuće najavio sam i šta će sve ona morati da uradi. Između ostalog, – da okupi i promoviše, da bude i agent za prevođenje srpske književnosti i tumač dela i distributer i marketinška agencija i servis piscima i strateg kulturne politike. Ali tada skoro ništa od toga nije postojalo. Ni profilisani izdavači ni ozbiljne knjižare ni država. A knjige i pisci su bili važni činioci u društvenom životu. Kuća je, zajedno sa piscima i čitaocima, za 20 godina postojanja svoju misiju obavila. U međuvremenu, sve što je nedostajalo, formirano je. Ali je uloga pisaca i knjiga promenjena. Ne verujem da je moje da o tome sudim. Uostalom, bilo otimanjem bilo dogovorom, iz „Stubova kulture“ su nastale i bar po dve izdavačke i distributerske kuće i sve, koliko znam, posluju na potpuno drugačijim principima.

 

U svakom slučaju, izdavačka kuća koju sam odabrao, novosadski „Solaris“, mada su pre svega poznati kao izdavač stranih pisaca, ranije Tolkina i sada Den Brauna, posvećena je i delu i autoru na jedan skoro dirljiv, starinski način. I na tome sam im zahvalan. A ne očekujem nikakav veći „uspeh“ od ovog – da sam se usudio i da napišem i da objavim ovakvu knjigu.

 

Kako ste pomirili novinarstvo, politiku i književnost? Da li ste platili cenu bavljenja politikom?

 

-Kao što sam rekao, i ove i druge poslove kojima sam se bavio pomirio sam lako: nisam dozvoljavao da se mešaju. Koliko god ljudi tokom godina pokušavali da me na to „dobronamerno“ nagovore. „Cenu“ o kojoj govorite sam platio svojim izborom. I načinom na koji sam se politikom bavio i nepristajanjem da u njoj ostanem. I ona je za sada samo materijalna.

 

Ostaćete zapamćeni kao čovek na čiji su predlog vraćeni aktuelni državni simboli: grb, zastava i himna. Ostaje pitanje da li su Srbi spremni za monarhiju?

 

-To je pitanje samopoštovanja. I upoznavanja građana sa činjenicama. Građani Srbije još uvek ne znaju da monarhija nije ukinuta ni referundumom ni izborima već skupštinskom odlukom. A pretpostavljam ni činjenicu da je Srbija kao samostalna država u celokupnoj istoriji samo u ovih 11 godina po formalnom obliku vladavine republika. Ona kao država nije bila monarhija samo pod okupacijom. Ali, ovaj intervju svakako nije mesto za ozbiljan a nepristrasan razgovor o toj temi. Konačno, upravo jednoglasna odluka Narodne skupštine o vraćanju državnih simbola me je naučila, – ako ste dovoljno strpljivi i uporni u objašnjavanju ljudima o posledicama njihovih predrasuda i strahova, bez javne kampanje i javnih svađa, oni će i pored svih razlika i interesa lako i brzo prihvatiti da učine napor za opštu korist i samopoštovanje.

 

Promovisali ste i kulturu ophođenja i gospodske manire, koji su retki na našoj političkoj sceniDa li su to odlike vaspitanja, obrazovanja ili lični izbor?

 

-Hvala Vam ako tako mislite. Ako sam išta dobro radio to je svakako zbog onog što sam u životu naučio. I zbog uverenja da javni posao može da se radi i u skladu sa njegovim opisom. Čovek na različite načine može da služi svojoj državi. Ja sam samo odabrao svoj.

 

Šta sada radite? Da li još uvek postoji udruženje naših pisaca iz Kanade kome ste predsedavali?

 

 -Nisam predsedavao. U pitanju je mali književni kružok naših ljudi u emigraciji. Njima se svidelo to što pišem i preveli su nekoliko mojih tekstova na engleski, pa sam prihvatio i status počasnog člana. I drago mi je zbog toga. A metaforično to jeste i opis onoga što radim. Nisam zaposlen niti prijavljen na birou za zapošljavanje, nemam socijalno, penziono ni zdravstveno osiguranje.  Ja sam i u stvarnosti samo „počasni građanin“. Imam dokumenta, ordenje i doživotni diplomatski pasoš države čiju sam samostalnost i čiji sam Ustav potpisao. I ne mislim da je to malo.