FELJTON Moj slalom

Milica Cincar – Popović: Moj slalom od bolesti do zdravlja (5)

Mozak u stomaku

 

Fotografija: Marija Ćalić

 

 

10 malih crnaca pošlo je u krevet;

Jedan se ugušio, ostalo ih 9.

9 malih crnaca bi do kasno tamo;

Jedan se uspavao, sad 8 ih je samo.

8 malih crnaca, pošlo je u Devon;

Jedan ne hte dalje i osta ih 7.

7 malih crnaca, posekli su ceo brest…

 

 

 

Vitaminska terapija me je osnažila, ali daleko od toga da je mogla sasvim da me rehabilituje. Svi ostali režimi i metode lečenja su otpadali jedan po  jedan, kao mali crnci. Nevolja je što su sa svakim pogoršanjem koje bi nastalo usled loše reakcije na terapiju otpadale i funkcije koje su se još zadržale posle onog napada. Hop – nema više držanja viljuške levom rukom. Opet hop – nema više pisanja rukom. Opet hop – nema više stajanja na petama. Opet hop – …

 

 

Kao da me je neko polio ledenom vodom, shvatila sam da nisam bila u situaciji da tražim načine za izlečenje, već načine da usporim propadanje. Ima ih mnogo, a svi podrazumevaju da se neko drugi brine o pacijentu. Boravak na čistom vazduhu, masaža, smeh – to sve košta, košta mnogo. Tako mnogo, da vas za smeh prođe volja, kad vidite cenovnik. Ipak, mnogo toga sam mogla da probam, zahvaljujući svojoj porodici. I činilo mi je dobro, ali je to bilo kratkotrajno dobro. Čim bih se vratila u Beograd, tegobe bi se vratile, još gore nego što su bile, kao da je moja bolest htela da me kazni što sam joj bila neverna. Zato sam počela da tražim načine koji će mi pomagati, a mogu biti moja svakodnevica.

 

Neću da pišem o duhovnim praksama, jer nisam ni Učitelj, niti duhovnik. Pisaću o onome što je otkrivao moj racio. Počela sam da kopam za režimima ishrane koji će mi davati energiju i usporiti okoštavanje. Sve češće mi je u pretraživaču iskakao termin leaky gutpropustljiva creva. Ako su vam creva suviše propustljiva, beskorisni, veliki molekuli će otići u vašu krv i umesto da se nahranite, trošićete svoju energiju da se očistite, a veza mozak – creva počinje da funkcioniše kao kaleidoskop. Ne znate šta je veza mozak – creva? Ja nisam ni znala da postoji, dok sve ovo nisam počela da čitam. Što sam dalje kopala, literatura sa potpisima raznih lekara sve je manje ličila na naše poimanje medicine, a sve više na oblast kojom se bavim – metafiziku! Signali koje mikroorganizmi iz naših creva šalju mozgu; uticaj doba dana na različite biohemijske procese; povratno, uticaj tuge i straha na mikroorganizme u crevima, koji dovodi do uništenja „dobrih“ i preovladavanja „zlih“, koji zatim šalju signale našem mozgu i imunom sistemu…

 

 

Čudni smo mi, ljudi. Ako nam zakaže toalet, nećemo zvati entuzijastičnog pekara koji voli vodu, niti komšiju obućara koji je dobar čovek, već vodoinstalatera, jer je on za to stručan. Ali kad se razbolimo, vrlo rado slušamo pekarove savete, pijemo obućareve meleme, a lekare zaobilazimo, zamišljamo  ih kao zle naučnike iz Aušvica, sve dok ne prigusti. Kad postane stani-pani, pristajemo na sve terapije; slici doktora u našoj glavi skidamo masku Mengelea, oblačimo ga u odelo čarobnjaka Merilina i – nadamo se čudu. Ja se, doduše, nisam okrenula ni pekaru ni obućaru, ali jesam svojom veličanstvenom egu. Kopala sam nasumice, po oblasti u koju se ne razumem, ulažući energiju u popunjavanje magacina medicinskih kurioziteta, umesto u svoje lečenje.

 

A opet – na sve dosadašnje terapije sam reagovala loše, osim na suplementaciju. Osećala sam da je ključ mog problema u vezi mozak – creva, ali sam se vrtela u mestu. Koga da pitam u vezi s tim? Kome da se obratim?

 

I da sam htela da prestanem da kopam na tu temu, više nisam mogla. Naše traganje utiskuje pečat u Gugl, koji nas potom snabdeva stvarima koje želimo, čak i ako nismo svesni toga da ih želimo. U mom slučaju, to su bile knjige o lečenju autoimunih bolesti putem lečenja propustljivih creva. Kupovala sam ih, čitala, isprobavala. Nisam znala odakle da krenem, samo sam znala šta neću, jer to i nisam – nisam htela da postanem kao one žene kojima je svest zarobljena u njihovim neobičnim režimima ishrane, koje potom nameću drugima, pokazujući svoje fotošopirane slike kao dokaz zdravstvenih preimućstava tog svog režima. Još manje sam želela da budem jedna od mnogih koji umru baveći se samo svojim zdravljem, ne gledajući u sebe već tražeći  spas na najopskurnijim mestima, dok njihova  bolest za to vreme nesmetano uzima svoj danak. A najmanje sam htela da budem od onih koji zabijaju svoju glavu u pesak  i jednog dana umru, a da nikad nisu zaista ni bili živi. Ni zdravi, ni bolesni.

 

Da, svaki čovek kada se razboli, zna da želi da ozdravi. Ali, da li zna zašto? Ne mislim na život bez bolova, to se podrazumeva, već šta je to, u njegovom slučaju, što mu bolest onemogućuje, bez čega on nije on? Da li ga njegova bolest sputava u izvršenju njegovog sudbinskog zadatka ili mu, možda, čak i pomaže? Ima jedna arturijanska legenda u kojoj Gavejn treba da sazna odgovor na pitanje koje je već mnoge odvelo u grob. Pitanje glasi: Šta žene žele? Gavejn, zahvaljujući svojim vrlinama, saznaje odgovor koji se od njega očekuje. Odgovor glasi: integritet. Stara legenda, koja govori o ženi iz vremena kada je ona bila potčinjena muškarcu, u muškom svetu, kaže da žena želi integritet.

 

I ja sam, u svetu zdravih, želela svoj integritet. Sva traganja, čitanja i saznavanja su bila artizam moje inteligencije, koristila virtuoznost mog uma, ne za spoznaju, već sa gomilanje podataka. Shvatila sam da neću umeti ni da izaberem put izlečenja niti njime da krenem sve dok, baš ovakva kakva sam i u stanju u kome sam, ne povratim svoj integritet.

 

 

U sledećem nastavku: Mozak u stomaku, 2. deo

 

 

NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .