Zorica Bajford: Kada se dogodi smrt, to nije racionalni momenat

Priča o ljubavi i borbi

Piše: Gordana Radisavljević- Jočić

Fotografije: Privatna arhiva

Na nedavno održanoj promociji knjige „Sjaj u očima” dr Ratka Božovića i Marijane Rajić, u kojoj su sabrane priče istkane od ljubavi vlasnika prema svojim psima, pažnju je privukla tužna ispovest Zorice Bajford, supruge Timotija Džona Bajforda, britanskog i srpskog režisera, scenariste, prevodioca i glumca. U svojoj priči Zorica ispoveda ljubav njenog bolesnog supruga prema teget okruglim okicama jokširskog terijera Bilija.

– Na početku promocije mi je ukazana čast da govorim o svojoj priči “Timoti, Bili i ja”. Osetila sam potrebu da se prvo izvinim prisutnima što neće biti veselo, sa željom da ne upadnem u patetiku. Moj suprug je posle sedam herojskih godina borbe sa rakom, želeo da ima nešto englesko, osećajući da život varira, a trebalo je nadoknaditi bar nečim, potrebu za decom, unucima, uspomenama, domovinom. Odlučio je da to bude jokširski terijer, koga smo dobili od nama drage Ružice Sokić. Bila je to bezuslovna ljubav čoveka i psa, koja je unela neverovatnu radost, ispunjenje i produžetak života. Šetnje  po Zvezdarskoj šumi, blizu koje živimo, bile su njihov ritual, jer  Bili je postao najbolji prijatelj i neka vrsta ispovednika.

Sa Zoricom Bajford, krhkom damom neverovatne životne energije, razgovaram o njenim knjigama u kojima nastoji da sačuva uspomenu na preminulog supruga.

– Oduvek sam pisala, ali nisam imala ambiciju da postanem poznati pisac. Život me je nekako gurao u ilegalu, kao da nije moj trenutak. Knjiga „Bili i Bajfordova šuma“ nastala je na predlog urednice edicije o kućnim ljubimcima, izdavačke kuće „Pčelica“,  Nikolete Novak, koja je i vetrinarka u ambulanti koja vodi računa o Biliju. Upoznala je Timotija, Bilija i mene i smatrala je da bi bilo lepo da se napiše knjiga o tome kako smo Bili i ja „pisali“ peticiju i kako smo dobili Bajfordovu šumu. I tako je nastala knjiga za decu „Bili i Bajfordova šuma“ za koju je izvrsne ilustracije uradio Aleksa Jovanović. Na promociji je bio britanski ambasador, gospodin Dejvid Kif, što je meni jako značilo, jer tokom čitave Timotijeve bolesti upravo su mi se nalazili ljudi iz britanske ambasade. Englesku smatram svojom drugom domovinom. Nisam puno odlazila, ali vežete se za svoju ljubav na različite načine.

Sa ponosom priča kako je njen pokojni suprug bio prvo privatno lice koje je zaštitilo neko javno dobro, a još joj je draže što mu ispunila jednu od poslednjih želja.

– Bajfordova šuma ima svoju potku. Jedna od poslednjih testamentalnih izjava moga supruga je bila: „od svega što sam uradio u životu najveće priznanje bi mi bilo da se Banjička šuma zove po meni“. On je godine i godine proveo u šumi, otkrivši oazu koja se retko sreće u metropolama, zapisivao svako drvo, svu floru i faunu, trudeći se da se šuma zaštiti, što je bilo skoro nemoguće. Ipak, njegovom zaslugom, je maja 1993.  šuma stavljena pod zaštitu III kategorije. Bajfordova šuma su pluća grada.  Bilo je spontano, neka vrsta produžetka borbe, da se u ime voljene Srbije, odužimo Timotiju.  Uz pomoć Svetlane Dingarac, dogodilo se čudo. Ona me je gurnula u borbu za šumu, videvši da imam želju, ali ne i snagu, kreirajući skoro svaku moju akciju. Za pola godine smo dobile Bajfordovu šumu. Imam duboku zahvalnost i Svetlani i potpisnicima peticije i Gradskoj vlasti. A za mene lično, danas je Bajfordova šuma, pošto je Timotijev pepeo prosut po engleskoj reci Ejvon, kao neko svetilište, jer je teško da putujem u Englesku, ali mogu da  prošetam šumom i znam da je Timoti vrlo ponosan zbog toga”, kaže Zorica Bajford.

Zoe, kako ju je zvao suprug, priznaje da kada „živite stalno u jednom kontinuiranom bolu i borbi za nečiji život, izgubite vremenski klasičan život. Smisao se tražio da je suprugu dobro, da se izvukao iz kritičnog stanja. Vremenom shvatite da je to potpuno drugi životni ugao“.

-Kada je došla smrt,  to nije racionalni momenat. Opasnost da se konopac za koji se drzimo prekine, bila je moguća.

Prvih godinu dana Bili i ja smo presedeli pored ulaznih vrata. Čekao je Timija, a ja ga milovala . U jednom trenutku osetila sam da gubim dah…. prosto sam negovala bol i bilo je nemoguće drugačije živeti. Užasno sam se uplašila. Onda sam odlučila da počnem da se borim za Bajfordovu šumu.Ta šuma je mene izvukla iz depresije i letargije. Teško je što ga nema, naravno….

Zorica i Timoti Bajford u braku su proveli više od jedne ipo decenije. Sreli su se sasvim slučajno, na snimanju CD-a za englesko-srpske rečnik koje je objavio United Collage. Zorica je pozajmila svoj glas za srpski, a Bajford je bio engleski glas.

-Timoti je dao jedan novi smisao mom životu. Učinio me je misaono i duhovno mnogo slobodnijom. Bili smo zaista srećni zajedno. Voleli smo iste stvari. Disali smo i živeli kao jedno biće, zato ne prihvatam da me je napustio – dodaje- Pošto sam ja pisala pesme i romane, rekao je: „kada možeš ti, mogu i ja“. Tako smo nas dvoje pisali nekada do jutra. Timoti je napisao trilogiju „Svinje ne jedu kore od banana“, koju je privatno izdao u pedesetak primeraka. Naterao me je da objavim zbirku pesama „Alhemija misli“ pola godine pred smrt. Imam ideju da napišem knjigu o našem životu u obliku priča, međutim još uvek je to toliko teško i sveže. „Bolje je umirati nego umreti“ je bilo geslo mog života. Sada mora da se pronađe neki novi modus vivendi koji će me naterati da se izdignem iz letargije, iskreno će Zoe Bajford.

Prekidam je na trenutak pitanjem: Ko je Zorica Zoe Bajford?

–To je opasno pitanje koje može da vas odvede u krajnjost neukusa. Već sama činjenica, da o meni pišete kao nečijoj supruzi, govori da pred sobom imate jednu relativno anonimnu osobu. Možda sam mogla mnogo da postignem na svojoj duhovnosti. Zbog straha svojih roditelja propustila sam da studiram na Sorboni. Maturirala sam svoju poeziju. Vuk Trnavac je sedamdesete godine u „Politici“ pisao o tome. Moji roditelji su, pak, smatrali da je studirati književnost jedna uzaludna pojava. Ipak, ja i dalje pišem. Kada se obraćam Timotiju, ja mu pišem pesme i uz zahvalnost što ste mi posvetili svoje vreme, mislim, da bi to bilo sve.