Prvi put objavljeno necenzurisano izdanje poslednje Nušićeve komedije. Posle osam decenija štampan original, koji je bio zaturen u piščevom legatu u Muzeju grada Beograda
Piše: Dragan Bogutović
Poslednja komedija „Vlast“ Branislava Nušića (1864-1938), pisana na bolesničkoj postelji, prvi put je tek nedavno objavljena u autentičnom obliku, bez cenzure, u kritičko-naučnom izdanju, u redakciji dr Aleksandra Pejčića. Knjiga, koju je objavio Neopress, idući tragom autorove volje, otkriva i na koje su se sve načine priređivači odnosili prema originalu, skraćujući ga i menjajući ga.
U razgovoru za „Novosti“, Pejčić kaže kako je dugo tragao za rukopisom drugog čina, na raznim kulturnim adresama, a bio je sve vreme u Muzeju grada Beograda, zaturen među drugim eksponatima. Posle pomnog proučavanja uočio je, i u knjizi predstavio, kako se sva 33 izdanja „Vlasti“ razlikuju od teksta koji je Nušić ostavio u rukopisu.
– Prvi čin je najpre objavljen u januarskom broju časopisa „dvadeseti vek“, na godišnjicu smrti komediografa 1939. godine, i tu su već izvršena određena skraćivanja koja teško da potiču od lošeg prepisa – kaže Pejčić. – Naime, cenzurisane su satirične replike koje se odnose na ministra i vlast uopšte. Najviše je izmena pretrpela četvrta i peta pojava prvog čina. Kada se ima u vidu da je časopis u vlasništvu preduzeća „Geca Kon“ subvencionisala Vlada Kraljevine Jugoslavije, jasno je zašto su se hteli ublažiti kritika i podsmeh.
Koliko je „Vlast“ bila nezgodna za mnoge tadašnje i potonje predstavnike vlasti, može se predočiti putem očitog primera cenzura, kada (u komediji) razgovaraju Miloje, tast novopostavljenog ministra, i Arsa, ministrov stric. Cenzurisanja ne zadiru znatno u radnju, ali se intervencijama svakako umanjuje ne samo humorističko-satirički učinak, nego i umetnička i dramaturška vrednost ove izvrsne komedije. Tim više, objašnjava sagovornik, kada se uzme u obzir da je drugi čin štampan samo dva puta pedesetih godina i da su ta izdanja nepoznata široj publici. Najveći broj izdavača odlučivao se da štampa samo prvi čin, izvesno i zbog toga što drugi nije bio „pogodan“.
– Čitaocima je sada dostupan integralni tekst, sa drugim činom koji slika iz unutrašnje perspektive funkcionisanje vlasti. Zbog toga sam, da bih to dokumentovao, u knjigu uključio i faksimile stranica Nušićevog rukopisa na osnovu kojih se jasno vidi šta je napisao, šta nije precrtao i šta se, prema tome, nije smelo izostavljati – ističe Pejčić.
Prvi priređivač, pisac Ranko Mladenović, verovatno se pribojavao da neke replike aludiraju na tadašnjeg ministra prosvete Dimitrija Magaraševića. To je, prema mišljenju Pejčića, čista besmislica, jer je Magarašević kao blizak Nušićev poznanik držao govor na njegovoj sahrani, a pored Nušićevog odra iste noći bio je i ministar bez portfelja Voja Đorđević. I kasniji priređivači, čak i oni koji su se koristili izvornikom, poput Mila Stankovića i Milana Đokovića, menjali su tekst verovatno želeći da „zaštite“ Nušića od njega samog. Tako je, navodi Pejčić, Mile Stanković, inače poznati humorista i autor tada popularne emisije „Veselo veče“, izbacio dužu, izrazito satiričku repliku iz malo poznatog drugog čina.
Uoči smrti Nušić se kolebao kako da završi komediju, čak se nosio mišlju da napusti rad na tekstu da bi potom, što je iz radnje „Vlasti“ vidljivo, stavio tačku na kraj drugog čina. Međutim, nije precrtao napomenu ispod naslova: „komedija u četiri čina“. U vezi sa istorijatom ovog rukopisa ostala je jedna neobična i po komediografa vrlo neprijatna epizoda. Naime, Nušić je želeo da za života štampa napisana dva čina, i to za časopis „Naša stvarnost“, i rukopis obećao tada mladim saradnicima Aleksandru Vuču i Dušanu Matiću. Kada se u tim januarskim danima 1938, prvi put posle operacije srca, obreo u knjižari „Rajković“, koja je bila njegova nezvanična kancelarija, suočio se sa ugovorom koji je imao prema „Geci Konu“, a koji je predvideo da ovom izdavaču, koji mu je objavljivao sabrana dela, da i sve buduće tekstove.
To ga je veoma pogodilo, razdražilo. Duboko se izvinjavao putem pisama mladim kolegama, a nekoliko dana potom pao je u postelju i nedugo zatim preminuo. Sve to se dogodilo u razmaku od nedelju dana – kaže Pejčić.
Uvek pod lupom
Koliko je Nušić uspeo da komički prikaže konstantu doživljavanja vlasti u našem narodu, govori i anegdota kada je Mile Stanković, koji je dopisao treći i četvrti čin „Vlasti“, bio napadnut od lokalnog partijskog rukovodstva. Optužen je da je, u stvari, sam napisao ceo tekst ne bi li se, sakrivši se iza slavnog komediografa, podsmehnuo novoj narodnoj vlasti. Još jedna nušićevska situacija. Društvena komedija je oduvek, ne samo u našoj kulturi, bila stavljena pod posebnu lupu vlasti, jer se uvek gledalo, tražilo na kog aludira, koje konkretne ličnosti i događaje ismeva. Nušić, međutim, nije za komičke likove uzimao konkretne ličnosti iz javnog političkog života, i, između ostalog, zato su njegove komedije zadržale aktuelnost sve do naših dana, ističe Pejčić.
Premijera na komemoraciji
Prvi čin „Vlasti“ izveden je 26. januara 1939. u Narodnom pozorištu u režiji D. Mladenovića, ali prepis nije sačuvan, ili nije još pronađen, što bi bilo dragoceno za upoređenje verzija – da li je i tu i u kojoj meri izvršena cenzura. Inače, Nušić je ovu komediju bio obećao direkciji drame ovog pozorišta još za života, prvi čin najavljivan je tokom 1938, ali je premijera odlagana sve do komemorativne večeri.
Izvor: Novosti
Dodaj komentar