Milica Cincar-Popović: Moj slalom od bolesti do zdravlja (3)

Milica Cincar-Popović: Moj slalom od bolesti do zdravlja (3)

 

OD CVEKLE DO BIFTEKA

 

Fotografija: Marija Ćalić

 

Ima jedna izreka koja kaže, lepa žena zna da je ostarila kad njen ulazak na neko mesto na kome se ljudi okupljaju, npr. kafić ili restoran, ne privuče poglede svih prisutnih. Ja nemam prilike to da doživim, jer moja pojava nikad nije prestala da privlači poglede. U pitanju su, u stvari, moje noge – pre su bile upadljivo lepe, a sad su upadljivo nekorisne.

 

 

Naša civilizacija funkcioniše preko šablona, matrica. Tražimo opšta pravila, da bismo primenili univerzalna rešenja. Ali, kad pokušavamo da u njih uklopimo stvarnog čoveka, obično se ispostavi da su ta rešenja kao Prokrustov krevet i da čoveka morate ili da iskidate razvlačeći ga, ili da ga isečete, kako bi se uklopio. Ako ste fizički hendikepirani, opšte pravilo je da morate da se borite kako biste bili primećeni. Ako ste bolesni, opšte pravilo je da ste se loše hranili ili nezdravo živeli. Psiholozi i nutricionisti tu stupaju na scenu i pomažu. OK. A šta ćemo ako je kod nekoga baš sve obrnuto? Ako neko želi malo manje pažnje, da ga ostave na miru kako bi mogao da razmišlja, i ako svi uredno primenjivani režimi „zdravog života“ počnu da, vrlo očigledno, pokazuju svoju tamnu stranu? Onda se šabloni rasprskavaju – puf, i preostaje samo individualni put. Samostalan, ali ne i usamljenički.

 

Imala sam 23 godine kad sam prestala da jedem meso. Nisam imala nijedan racionalan razlog za to, jednostavno sam osećala da ja treba da se hranim tako. Ne svi; ne znam kako treba da se hrane svi ljudi i ne verujem da postoje idealni a univerzalni režimi. Čovek ima izbor, slobodnu volju. U većini stvari, a ne samo u ishrani, moj izbor je ono što je meni lepo, a u moj koncept lepote uklapaju se boje, mirisi i sokovi bilja, dok su krv, kosti i beživotna tela na sasvim drugoj strani. Htela sam da budem najlepša što mogu biti duhom, dušom i telom, pa sam se i hranila lepim. U skladu s tim, nikad nisam bila od onih vegetarijanaca koji glad za mesom umiruju šniclama od soje, a rupu u stomaku pune belim hlebom i krofnama. Alge i masline me čine sitom, cvekla snažnom, a grožđe srećnom. Bez ikakve želje da se profesionalno bavim zdravim životom, živela sam zdravo, jer tako volim. Moj struk je posle dva porođaja i u pedesetoj godini bio istog obima kao i dok sam išla u srednju školu, i dalje sam plivala brže od svih sa plaže i dalje sam noću spavala duboko i čvrsto kao dete. Tako duboko i čvrsto sam spavala i oba puta, kad mi je nešto u mozgu pregorelo.

 

Kada sam se, 2007. godine prvi put probudila utrnule ruke i noge, oporavila sam se toliko brzo i potpuno, da je moj način života dobio potvrdu čak i u očima onih hronično sumnjičavih. Nije mi  palo ni na kraj pameti da ga menjam. Naprotiv, vežbala sam još više, meditirala još redovnije.

 

Možda se ovo drastično pogoršanje, koje je krenulo 2014. godine, ne bi ni desilo da nisam sa tom disciplinom prestala. Sigurna sam da ne bi; ili bi se možda desilo tek u mnogo pozniiijim godinama. No, čovek ne može, a ni ne želi, baš uvek sve da stigne. Čujem motivacione govornike, a pogotovu govornice, kako poručuju da je najvažnije voleti sebe i da čovek uvek treba da bude sam sebi na prvom mestu, „jer i masku za kiseonik u avionu prvo stavljamo sebi, pa tek onda detetu“. To su, jednostavno, budalaštine. Nije čovek robot, pa da radi i misli samo „ono što treba“ i bude srećan – ako je to sreća. O emocijama da i ne govorimo.

 

Šta će čoveku život, ako ga ne živi? Ako vas vaša deca, vaša porodica, vaša profesija, vaši ideali, čak i vaš kućni ljubimac, ne pokreću snažnije od vašeg lika u ogledalu, onda niste čovek i vaša egzistencija nije život. Možda ste psihopata, ali toliko daleko već neću ići, nisam odgovarajuće struke.

 

Tada, 2014. godine sam završavala roman u kome sam želela da iskažem, i uspela u tome, svoje viđenje života, Univerzuma i dešavanja u Beogradu. Kraj. Drugi kraj. Treći kraj… Nisam jela, nisam spavala. Pukao mi je zub. Otišla sam kod hirurga. Setila sam se pre toga da već danima ne jedem redovno, pa sam gricnula nešto pre nego što ću primiti anesteziju. Izvadila sam zub. Nagutala sam se lekova protiv bolova i zaspala. Probudila sam se tek sutradan, paralisana.

 

Svi lekari kojima sam se obratila znali su da sam dugogodišnji vegetarijanac. Nikome nije palo ni na kraj pamet da me zbog toga kritikuje, i to iz više očiglednih razloga. Ne samo da ne priliči inteligentnom i kulturnom čoveku da pri prvom susretu pokuša da menja tridesetogodišnju životnu praksu svog sagovornika, već su i moj izgled i rezultati, pa čak i snimci, pokazivali da sam biološki bila bar 15 godina mlađa, nego što kaže krštenica. Ali, nezgodna strana moje različitosti pokazala se vrlo brzo. Na svaki lek sam reagovala burno i loše. Mišići, navikli na redovno kretanje i napore, od neupotrebe su počeli da propadaju i stare, svakog dana po jednu godinu. Još uvek sam imala dovoljno snage da se na fotografijama osmehujem i držim pravo. Ali, moje ogledalo u kupatilu mi je svakog jutra, pre no što stanem pod tuš, pokazivalo jednu mršavu, pogrbljenu i slabu ženu, ispalih lopatica i opuštenog stomaka. Staricu.

 

 

U sledećem nastavku: B12

Knjige Milice Cincar-Popović možete naručiti OVDE