Fenomeni

HRONIKA DOBROG PROVODA: Diskoteke naše mladosti

 

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

Fotografije: Privatna arhiva Darka Ćirića

 

 

Nedavno objavljena knjiga „Hronika dobrog provoda“ Maje Vukadinović i Aleksandre Mikate opisuje zabavu u kultrnim diskotekama i klubovima od 1967. do 2017. godine, pružajući odgovor na pitanje zašto je noćni život beogradski brend. Kroz svedočanstva brojnih sagovornika – poznatih ličnosti javnog života i ljudi koji su izlazili, kao i zahvaljujući istraživanju novinskih dokumentacija, Hronika dobrog provoda oslikava duh vremena i gradski način zabave, kao i način života nekoliko generacija

Kada je u nemačkom gradu Ahenu te daleke 1951. godine otvorena prva diskoteka malo ko je mogao da pretpostavi da će one u narednim decenijama postati planetarni fenomen. Feljton „Beograd noću – simboli jednog vremena“ Maje Vukadinović, objavljen pre petnaestak godina u dnevnom listu „Politika“, bio je prvo štivo kod nas koje je čitaoce vratilo u godine kada je naša prestonica otkrivala provod na zapadni način.

Maja Vukadinović, kulturolog  i nekadašnji novinar i Aleksandra Mikata, novinar „Večernje novosti“ autorke knjige „Hronika dobrog provoda“ (izdavač „Nova Poetika“) uveravaju nas da je Beograd oduvek držao korak sa svetom, uz opasku da „svako podsećanje preti da dobije boju nostalgije koja uvek izgleda lepše kada se posmatra sa vremenske distance. I još nešto – prave istine o noćnom životu Beograda ili bilo kog drugog grada – nema, jer ona je sva u ličnim doživljajima, u onome što je činilo sentimentalno vaspitanje svakog od nas.”

Kod Laze Šećera probija led

 Priča o nicanju prvih diskoteka u srcu Balkana, u Beogradu, deluje romantično. U Hronici dobrog provoda se navodi da je 24. aprila 1967. godine Beograd postao prvi grad u tadašnjoj Jugoslaviji, ali i na Balkanu, koji se mogao pohvaliti diskotekom. Smeštena je u mali i skromno uređen podrumski prostor u Ulici Lole Ribara 17, koji je pripadao porodici Šećerović. Zvanično, bio je to klub košarkaša „Crvene zvezde“ – jer u to vreme noćna okupljališta tinejdžera su mogla da budu otvorena jedino pod okriljem nekog sportskog društva ili omladinske ustanove.

Nezvanično, ovu diskoteku bez imena svi su zvali „Kod Laze Šećera, po prevodiocu Lazaru Šećeroviću, Milanovom mlađem bratu, u čijem stanu su se pre tog proleća priređivali nezaboravni žurevi na kojima je bio prisutan beogradski krem. Gosti Beograda kasnih šezdesetih bili su iznenađeni činjenicom da ovde tako nešto postoji, a posebno su bili iznenađeni informisanošću mladih i „vrućim“ numerama „skinutim“ sa inostranih merača muzičke popularnosti.

I sve se to dešavalo u zemlji za koju su mislili da se nalazi iza „gvozdene zavese“. U vreme Sajma mode u ovu diskoteku su dolazili afirmisani manekeni i kreator Pako Raban koji je, baš kao i članovi Living teatra, ovaj ambijent uporedio sa pariskom diskotekom „Kastel“. Posle nepune dve sezone, u jesen 1968. godine, stavljen je katanac na prvu beogradsku diskoteku: komšijama je muke zadavala buka izazvana glasnom muzikom, huktanjem automobila i žamorom, a zvaničnici su komentarisali da „dekadentni trendovi sa Zapada truju našu nevinu i čistu omladinu“.

Cepelin postavlja standarde

 Pravo zahuktavanje beogradskog noćnog života počinje 1970. godine. Tada je posao oko otvaranja diskoteke još bio na amaterskom nivou, ali sve je „mirisalo“ na izvesne pomake u poimanju industrije zabave. Recimo, pojava čuvenog “Cepelina dobro je isplanirana. „Cepelin“ je enterijerom podsećao na londonsku kultnu diskoteku „Lavalbon„, odakle su i nabavljane ploče koje su disk-džokeji puštali: soul, fank i rok. Imidžu sastajališta mladih, lepih i uspešnih nisu odolele ni filmske i televizijske ekipe.

Danas sredovečne dame i gospoda sigurno će, kada se na televiziji bude prikazivao film „Nacionalna klasaGorana Markovića, u nekoliko kadrova prepoznati delić „Cepelina„. Ništa manje nostalgični neće biti oni koji će se gledajući spot za pesmu „Glavo luda Zdravka Čolića setiti gde su nekada izlazili. Početkom osamdesetih „Cepelin“ se definitivno preselio u istoriju beogradskog noćnog života. Njegovo mesto su zauzele druge diskoteke, neke čak i na istoj lokaciji, ali to su već bila druga vremena.

Sedamdesetih je bilo popularno izlaziti i u Akvarijus“. Ovaj mali iznajmljeni prostor u Deligradskoj ulici, u kući slikara Miće Trnavca, bio je jedina prava konkurencija„Cepelinu“.   Pri tom je svaka imala svoju publiku. I dok su u “Cepelin” hrlili mladi kojima je bio blizak način razmišljanja hipi generacije, u „Akvarijusu“ su se pojavljivali nešto ozbiljniji, imućniji i „šminkerskiji“  pripadnici mladog naraštaja. Maja Vukadinović nam otkriva da se u Beogradu sedamdesetih izlazilo i u Monokl“  na Skadarliji, a ponekad i u diskoteke u predgrađu, a naročito u “Bis u Resniku, kao i da su se lokalne diskoteke tih godina otvarale po garažama, atomskim skloništima, barakama… Takvi mali, sklepani prostori lako su nastajali, ali su često trajali smao jedno leto.

Kultna Akademija

 Osamdesetih, obavezna stanica na putu gradskog alternativca bila je Akademija. Može se reći da je, izuzimajući Cepelin“, to bio jedini klub u Beogradu kome je pripisivan kultni status. Malo ko je bio ravnodušan prema ovom klubu. Kao retko koje mesto, Akademija“ je striktno podelila mlade na one koji su se tamo provodili kao nikad u životu i na one koji nisu imali želju ni da zavire u ovaj prostor.

Akademija“ se nalazila u epicentru novog talasa. Oni koji su odrastali u vreme ovog pravca, bez obzira na to da li su se bavili muzikom, osećali su ovo mesto kao svoje. Mračni klub na svega pedesetak metara od Kalemegdana bio je kao stvoreno za nastupe rokera. Svirali su poznati i manje poznati bendovi, ne samo iz Jugoslavije.

Zabava kao ogledalo društva

 Prekoputa Akademije nalazila se “Zvezda, za koju je važilo nepisano pravilo „što bolje izgledaš – veće su ti šanse da ćeš ući“. Omiljeno mesto ljudi sa estrade tokom osamdesetih bila je “Duga”, u kojoj je sve bilo podređeno poznatim ličnostima. Maja Vukadinović i Aleksandra Mikata pišu i o provodu u čuvenoj „Nani u kojoj su društva obavezno naručivala flašu viskija, a konobari imali odličan bakšiš. Tu su i vinjete o video-diskotekama, poput Amadeusa“, „Bezistana“, kao i zanimljivosti o letnjem provodu: diskoteka na rolšuama osamdesetih, zabava na bazenima…

Pored anegdota i utisaka ljudi koji su vodili diskoteke, u njima radili ili tamo provodili noći, autorke suptilno predočavaju društveni kontekst popularne zabave. Ovo je posebno izraženo u odeljku o provodu devedesetih, gde čitamo o povezanosti kriminala i noćnog provoda, kao i usponu turbo-folka. Tada su se pojavile i folkoteke u kojima su nastupale takozvane „otvaračice usta“. Ipak, Beograd se ranih devedesetih svetski provodio – u kratkom periodu pulsirala je džez scena, a džez klubovi „Plato“, „Jazzbina“, „Saks“, „Tabu“ i „Stupica“ bili veoma posećeni.

Elektronska muzika osvaja Beograd

Po ugledu na berlinske i londonske zabave, razni žanrovi i podvrste elektronske muzike od sredine devedesetih počeli su da osvajaju i beogradske klubove.  Po ugledu na svetske masovne žurke u neobičnim prostorima, i u Beogradu su počeli da se organizuju rejv hepeninzi. Masovne rejv žurke odigravale su se u Tašmajdanskim katakombama, na Ski stazi u Košutnjaku, na Adi, u staroj elektrani na Dorćolu… Najpre rejvovi, a potom stvaranje kompletne klupske scene („Industrija“, „Underground“, „Četiri sobe“)  bili su odgovor na kriminalne obračune usred dana, oduzimanje patika po školama, obožavanje silikonskih pevačica i dominantnu turbo-folk masovnu kulturu.

Dvehiljadite, prema autorkkama, obeležio je eklekticizam. Aleksandra Mikata kaže: „U Beogradu se oduvek znao red: ko šta sluša, gde izlazi i kako se oblači. Nova generacija milenijalaca je taj red poremetila ‒ ista osoba sada je mogla veče da započne aktuelnom pop muzikom, pre ponoći iz sveg glasa peva pesme EKV-a, a posle ponoći Acu Lukasa. Stvar ne bi bila zanimljiva da se ovakva mešavina muzike ne pušta u istom beogradskom klubu!

 Tokom dvehiljaditih, sve više mladih turista iz bivše Jugoslavije i inostranstva počeo je da dolzi u Beograd zbog noćnog provoda, a ugledni svetski časopisi su izveštavali o raznovrsnoj klupskoj ponudi.

„Beograd je centar balkanski centar dobrog provoda“ kažu naše sagovornice i zaključuju da je na temeljima tradicije duge pola veka noćni provod zasluženo postao beogradski brend.

 

 

 

 

Dodaj komentar

Click here to post a comment

NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .