Milica Cincar-Popović: Moj slalom od bolesti do zdravlja (2)

Milica Cincar-Popović: Moj slalom od bolesti do zdravlja (2)

 

NIŠTA NIJE STVORENO DA TRAJE VEČNO

Fotografija: Marija Ćarlić

 

 

Još davno je meni puklo pred očima da svaki čovek ima svoj životni zadatak; s tim uvidom biram svoje puteve još od mladosti, ali nisam očekivala da će me taj uvid povesti i ka izlazu iz bolesničkog životarenja. Ipak, jeste. Volela bih da sad mogu odmah da pređem na stvar i saspem ovde, ako bi moglo u kamarama, energiju iz svih izvora koji me sada snabdevaju. Međutim, što je brzo, to je kuso i zato – idem po redu. Kako sam šta saznavala, tako ću ovde iznositi.

 

NIŠTA U UNIVERZUMU NIJE STVORENO DA TRAJE VEČNO, VEĆ DA BUDE PLODNO

 

Dok može da ispunjava svoj životni zadatak, nevezano s tim je li ga osvestio ili ne, čovek je živ. Ništa u univerzumu nije stvoreno da traje večno, već da bude plodno, kako bi doprinosilo Postojanju. Čovek je zaista poseban, jer mu je dato da može da doprinese na mnogo načina. Ako dajemo plodove koji doprinose održanju Postoanja – a to mogu biti i ljubavni poljupci, prijateljski zagrljaji, naučni radovi, nedeljni kolači; ma, biilo šta – potrebno je i da budemo živi. Jedino nismo stvoreni da budemo paraziti. Svemir ne podržava bića koja tonu u involuciju. OK, to je jasno. Pa kako se onda izvući iz stanja u kome autoimuna bolest tera organizam da sam sebe uništava? Kako da voliš i gradiš, kad očigledno sam sebe mrziš i rušiš? A i ona poslovica, zdrav čovek ima 1000 želja, a bolestan samo jednu – da ozdravi, nije baš sasvim tačna. Kad si ozbiljno bolestan, mogućnost ozdravljenja ti je daleka kao druga galaksija. Ipak, postoji jedna želja, koja pokazuje da se ne predaješ i koja je ostvariva – bolestan čovek želi da povrati svoj integritet.

 

Autoimune bolesti nastaju kad organizam izgubi toleranciju na sopstvena antitela, tj. počne sam sebe da napada. Zašto? Oni koji uzrok traže u psihi, možda bi vam rekli kako podsvesno želite da umrete, a vašem imunom sistemu je zadatak da ispunjava vaše želje. Ukućanima, pak, često izgleda kao da čovek sam sebe uvodi u pogoršanja svaki put kad mu nešto nije po volji, dok na kraju i samog pacijenta ne ubede kako je on u stvari razmažen i sam za sve kriv. I jedni i drugi tako samo nabijaju pacijentu strašan osećaj krivice, iako iz brige i najboljih namera.

 

Zapravo, čovek kad se razboli ne zna ni gde se našao, ni kuda ide i šta želi. Oko njega se pokrene centrifuga koju revnosno vrte lekari, rodbina, dušebrižnici. Lekovi imaju gadne nusefekte, a čudesni preparati koji leče sve bolesti iskrsavaju na sve strane, sa seoskih vašara preselili su se na internet. Džaba pacijentu i ako nije lakoveran, kad bar polovina rodbine i prijatelja to jeste, pa on jadan treba da se brani od dobronamernih ubeđivanja da potroši (sopstveni) novac na genijalne preparate izumitelja koji zaista i moraju biti genijalni jer, po pravilu, nemaju ni dana bilo kakve škole. Kao da pacijentu nije dosta što mora da se bori sa svojom bolešću, već mora da se bori i sa lakovernošću onih koji mu žele dobro.

 

 

Ulje dolivaju psiholozi-amateri, svaka kuća ima bar jednog. Ijaoj, kako tek sve postane komplikovano kad oni počnu da tumače svoje bližnje umesto da ih, jednostavno, osećaju! Na kraju, posle silnog potrošenog novca, izrečenih i neizrečenih razmišljanja i pacijentove sve veće slabosti, svi zaključe da je bolest neizlečiva.

 

E pa, baš nije!

 

IZVORNE I NOVOKOMPONOVANE AUTOIMUNE BOLESTI

 

Problem s autoimunim bolestima u poslednje vreme je što su se promenile. Do pre 20-ak godina, oboleli su uglavnom bili oni koji su za to imali genetske predispozicije. Bolest, koja je pritajena čučala u organizmu, ispoljila bi se već u mladosti, izazvana nekom jačom infekcijom ili trudnoćom.

 

Spisak simptoma koji ukazuju na to da je moguć neki autoimuni problem: gorušica; akne; poremećaj pažnje i koncentracije; trnci u prstima; alergije; Alchajmer; anksioznost; artritis; astma; aedostatak vit. B12; modrice; otežana koncentracija (magla u glavi); kardiovaskularne bolesti; depresija; problemi s varenjem; suve oči; ekcem; umor; ciste; malokrvnost…

 

Danas je sve više ljudi kod kojih se bolest ispoljila tek kasnije. Sve je drukčije, u tesnoj vezi sa urbanim načinom života, nekako novokomponovano. U mojoj porodici nije bilo autoimunih bolesti, ali sam zato stalno izložena neprijatelju koji je, u mom slučaju dokazano, glavni izazivač svega što mi se desilo: zagađenju. Simptomi „novokomponovanih“ autoimunih bolesti brzo se smanjuju u čistoj sredini, mogu čak i sasvim da se povuku. Ne znam ni sama koliko puta sam, otkako sam se razbolela, poželela da sam neka šumska zverka. Ja ne umem da se zavučem duboko u šumu i da se tamo prepustim isceljujućem zagrljaju drveća, jer ne umem da preživim bez krova nad glavom i bez hrane, polu-pokretna.

 

Bolest me je učinila zavisnom od civilizacije. A opet – svaki put kad su me u šumu odveli, iz nje sam izašla zdravija nego što sam ušla i potpuno sam sigurna da bih posle mesec dana u prirodi mogla ne samo da hodam, već i da trčim. Nevolja je što se opet srušim istog dana kad se spustim u grad. Znam šta govorim, jer se to već nekoliko puta dogodilo, a kažem, „spustim u grad“, jer sada, kad pomislim na isceljujuću prirodu, vidim Durmitor.

 

 

PRIČA O VAKCINAMA

 

U vezi sa ovom vezom između zagađenja i autoimunih bolesti je i priča o vakcinama o kojoj sada svi imaju mišljenje, a niko je ni ne zna! Stvar je u tome da postoji nešto što se zove membrana krv-mozak. Ta membrana propušta do mozga  ono što mu je potrebno, a zadržava u krvi sve ostalo.

 

Otvarači barijere krv-mozak: visok pritisak; urođena mana; prevelika koncentracija nečega u krvi; mikrotalasi; radijacija; infekcija; trauma, ishemija, upala…

 

U polio vakcinu se dodaje živa, kako bi privremeno „opustila“ tu membranu, jer je cilj da oslabljene (ili čak mrtve, nisam sigurna) klice dopru do mozga, kako bi se pokrenuo imuni mehanizam i napravio antitela. Autoimune bolesti karakteriše upravo propustljivost te membrana. Dakle, ako neko već ima predispoziciju, tj. još neispoljenu autoimunu bolest, vakcina mu dolije ulje na vatru i posledice su one o kojima čitamo. Stručnjaci koji su protiv vakcina smatraju da, čak i kada nakon vakcinacije membrana ponovo očvrsne, ona više nikad ne obavlja svoju funkciju zaista dobro, pa sa godinama i sve većom količinom zagađenja iz vazduha i vode ponovo postane propustljiva.

 

Tako se u kasnijoj životnoj dobi ispolje „novokomponovane“ autoimune bolesti. Kada iz svog sistema,  međutim, izbacimo živu i aluminijum, zračenje, nervozu i ostale „otvarače“, membrana ponovo postaje funkcionalna, a eteri šume ili lekovita morska voda pomažu nam da brže zacelimo. Ovo važi za sve novokomponovane autoimune bolesti. Bez obzira da li su se ispoljile kao Hašimoto, MS, anemija, fibromijalgija ili šta god – sve je to jedna bolest, nastala zbog istog uzročnika. Nije čak ni bolest, nego stanje. Smrtonosno, doduše, ali i život je smrtonosan. Blokatori simptoma su različiti; pristup funkcionalnom izlečenju je jedan.

 

 

U sledećem nastavku: OD CVEKLE DO BIFTEKA

Knjige Milice Cincar-Popović možete naručiti OVDE