FELJTON Moj slalom

Milica Cincar-Popović: MOJ SLALOM OD BOLESTI DO ZDRAVLJA

 

Tako je sve počelo

 

Fotografija: Marija Ćalić

 

Baš mi se rano prispavalo to veče. Tog dana sam izvadila zub. Nije me bolelo, nafilovala sam se lekovima protiv bolova, ali mi se rano prispavalo. Zaspala sam dok mi se glava spuštala ka jastuku.

 

Kao presečen film, koji u jednom trenutku stane, nastavi se u nekom drugom, a između ta dva trenutka – ništa. Tako sam duboko spavala, da nisam postojala, a onda sam opet bila budna. Naspavana, tako orna da bih verovatno to jutro uradila bar 5-6 sklekova i zgibova više nego obično, samo da sam mogla da ustanem. Nije mi išlo, probudila sam se paralisanih ruku i nogu. Pa, ne baš sasvim, mogla sam malo da pokrećem prste. Nisam se uplašila. Nije mi to bilo prvi put. Desilo mi se isto sedam godina ranije, mada mi se tada paralisala samo leva strana,  a sada obe. Skoro sasvim sam se rehabilitovala posle tog prvog nepokretnog buđenja. Opet ću, čovek može sve što nameri. Samo da moji sinovi ne primete. Samo da ne primeti niko. Bila mi je potrebna koncentracija, a strah mojih sinova i moja briga zbog njihove brige bi je omeli.

 

Ne znam koliko mi je vremena bilo potrebno da se pokrenem, ali nije mi izgledalo dugo. Čoveku brzo prođe vreme kad nešto radi. Ustala sam pre mojih momaka, mada to nije neki pokazatelj, jer su bili na raspustu i spavali do kasno. Kroz mene su prolazile neke zaribale sajle koje su mi unakrst povezivale ruke i noge, zatezale ih i sputavale, glava mi je bila puna magle koja denfuje misli, ali uspevala sam da mi hod izgleda sasvim normalno, posmatrano sa strane. Obukla sam kupaći kostim, šorts i majcu i probudila momke: Pare su vam na stolu, kupite doručak, ja idem na Adu, vratiću se do podne. Znala sam da ću u vodi brže da vratim motoriku.

 

U početku sam plivala ukrug. Htela sam da idem pravo, ali mi je očigledno jedna strana bila slabija, pa sam se vrtela ukrug. Ipak, dok se sunce približilo zenitu, krugovi koje sam pravila su bili veći, a sajle znatno opuštenije.

 

Moj neurolog, koji je posle onoga što mi se desilo sedam godina ranije tvrdio da mi nije ništa, nije radio, bilo je vreme odmora. Sa njegovim mišljenjem – da mi nije ništa – slagali su se i svi ostali lekari koji su me pogledali. To su pokazivali i odlični rezultati svih analiza. Samo je jedan mladi neurolog iz doma zdravlja napisao da sumnja na multiplu sklerozu. Zbog svog neiskustva, valjda; svi njegovi profesori su tu mogućnost odbacili.

 

Dok sam, za nekoliko dana, stigla na red kod neurologa koji je zamenjivao mog, svakodnevno plivanje mi je već vratilo pokretljivost. Lekar nije našao ništa pri pregledu, jer on vidi samo ono što se dešava spolja, a učvorene niti i maglu u mojoj glavi videla sam samo ja. Ipak, odustala sam od putovanja na more, koje mi je izgledalo prenaporno. Nastavila sam da plivam na Adi Ciganliji svakodnevno, uskoro sam radila i svoje uobičajene vežbe, ali su one sajle ostale, mada manje krute. Kad ne pazim, dešavalo mi se da me cimnu, pa mi noga odleti i padnem. Mogla sam da hodam, igram, nosim štikle, samo sam morala u svakom trenutku da svojim nogama upravljam svesno, jer su nesvesni pokreti bili budibogsnama. I nisam mogla da trčim.

 

Međutim, izvor energije za moju motoriku na koji sam se prešaltovala kad sam se sa automatskog moda prebacila na svesni, polako se tanjio. Dok se moj doktor na jesen vratio s odmora, već sam pomalo vukla jednu nogu pri hodu. Uplašio se i uozbiljio kada je to video. Opet sam dobila gomilu laboratorijskih ispitivanja i magnetnih rezonanci. Sreća  da nisam otišla na letovanje te godine, ne može čovek da plati i more i MR. Ili – ili.

 

Snimak je pokazao lezije na moždanom mostu, ali stare. Nije bilo akutnog procesa. Lezije nastaju zbog encefalomijelitisa, upale u mozgu, ali od čega nastaje upala, nije lako otkriti. Uzorak mozga ne možemo da damo na biopsiju; tj. ne možemo, dok je čovek živ.

 

Pošto je izgledalo da je sada sve mirno, krenula sam na rehabilitaciju. Pozlilo mi je. Dobila sam prvi lek. Pozlilo mi je još više. Probali smo ih još nekoliko. Pozlilo mi je sasvim. Pala sam u krevet. Bivalo mi je gore i gore, sve dok…

 

Sve dok nisam otkrila vegetarijansku varijantu keto-paleo ishrane. Blagotvorno dejstvo takvog režima bilo je vidljivo od prvog dana. Brzo sam se oporavljala, munjevito. I taman kad je izgledalo da ću uskoro biti sasvim zdrava, kreću obaveze koje su od mene zahtevale da uz svoj svakodnevni, dotadašnji život budem i gerijatrijska negovateljica, psiholog, fizički radnik, direktor i, naravno, neko ko uvek za sve ima rešenje. Bila sam to, nekih šest meseci, a onda sam se srušila.

 

Prošle su pune tri godine od onog jutra nakon vađenja zuba. Sada imam dijagnoze multipla skleroza i Hašimoto. Imam dihemiparezu, što znači da su mi delimično paralisane obe ruke i obe noge, ali svaka strana na drugi način. Kada izlazim u šetnju, guraju me u invalidskim kolicima. Sama ne mogu, jer su mi ruke slabe.

 

Da sam poslušala svog prvog neurologa, koji mi je još davno rekao: Tebi treba sanatorijum – čist vazduh, dobra hrana i ugodno okruženje, sad bih bila zdrava. Moj sadašni neurolog tvrdi da je jedini način da zaustavim propadanje, preseljenje u čistu sredinu; čista hrana se podrazumeva. Lako je to reći, ali bez minimalnog troška od 2.500-3000 evra mesečno, neko ko ne može da funkcioniše bez tuđe pomoći to ne može da ostvari ovde, u ovoj zemlji u kojoj ne postoje sanatorijumi. Još ako vam i intelekt nešto radi, stvar se dodatno komplikuje, jer se ugodno okruženje svodi na mikroskopski izbor.

 

Kada je perspektiva brže ili sporije odumiranje u prljavštini, pri čemu trošite novac i život onih koji su vam najbliži dok se njihova ljubav za vas polako pretvara u netrpeljivost, smrt deluje kao najbolja opcija, samo što ni ona ne može biti plod naše namere, već samo predmet želje.

 

Ipak, život jeste niz iznenađenja. Sada se preda mnom pojavilo nešto novo, neočekivano, i ja se ponovo dižem iz mrtvih. Izgleda. Ili se transformišem u drugu osobu, čija sudbina nije bolest.

 

Ne znam koliko će to trajati i dokle ću stići, ništa ne znam o kolu u koje se hvatam, ali o njemu ću ovde, svake nedelje, pisati.

 

U sledećem nastavku: NIŠTA NIJE STVORENO DA TRAJE VEČNO

 

 

 

NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .