Danka Nikolić: Zašto Lida Barova kaže: Moglo je to da bude i mnogo gore

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

Fotografija: Ivan Šepić

„Bekstva Lide Barove“ su više od sabranih uspomena već ostarele glumice. Lida je imala je sve: lepotu, talenat. Bila je obožavana i slavljena. Ipak, uprkos svim glumačkih uspesima ostala je upamćena kao ljubavnica nacističkog zločinca Jozefa Gebelsa. Godine 1983. Jozef Škvorecki zapisao je uspomene Lide Barove (1914 – 2000) u kojima je talentovana glumica Prve Češke Republike iskreno pričala o svojim umetničkim počecima, o profesionalnim i privatnim uspesima i neuspesima. Kasnije se očito pokajala zbog iskrenosti i napisala novu verziju uspomena u kojima je štošta promenila i doterala.

Škvorecki opisuje zakulisje praških barandovskih studija druge polovine tridesetih godina prošlog veka, seća se snimanja filmova u predratnom Berlinu i priča o svojoj naivnosti i lakomislenosti koje su je dovele do profesionalnog i ličnog kraha. Nekadašnja obožavana filmska diva u posleratnoj Čehoslovačkoj bila je optužena za kolaboraciju i osuđena na robiju. Posle dolaska komunista na vlast 1948, pod dramatičnim okolnostima uspela je da prebegne preko granice i u Italiji započne novu umetničku karijeru.

Knjiga, u prevodu novinarke Danke Nikolić, čita se u jedno dahu i ne ostavlja čitaoca ravnodušnim. Kada zaklopite korice knjige ostaje gorak ukus, a čovek ne može sebi da ne postavi hiljadu pitanja o liku Lide Barove.

Bila je izuzetno lepa…

D.N: I više nego lepa.

Da li je priča o Lidi Barovoj i priča o prokletstvu lepih žena?

D.N: Mogu da vam kažem da se tako zove i dokumentarni film koji je mene inspirisao da se zabavim Lidom. Dokumentarni film Prokletstvo lepote napravila je poznata dokumentaristkinja Helena Trešnjikova. Lida Barova je tada imala više od 80 godina, odala se i alkoholu. Taj film ostavlja mučan utisak tako da bi očigledno i Trešnjikova rekla pozitivan odgovor na ovo vaše pitanje. Lida o svom životu, pa i o svojoj nesrećnoj ljubavi sa Gebelsom – priča sa nostalgijom. Bez zazora. Razneženo i sentimentalno. Nedovoljno je ako kažem da mi se film samo dojmio.

 Kako ste došli do knjige Bekstva Škvoreckog?

D.N: Bila sam toliko oduševljena filmom. Trešnjikova, kao svaki dobar dokumentarista, da bi objasnila neke njene besmislene rečenice snimila je flašu jakog, žestokog češkog pića beherovka i na to ju je i uhvatila. Strašno me je inpresionirao taj film. Mesecima sam pričala prijateljima o njemu, a onda sam i dobila knjigu. Škvorecki je divna literatura, meka, prijatna, ne da se ostaviti iz ruku, prosto se lepi. On piše tako neprimetno, nemate utisak da je neko seo i to pisao nego da Lida priča. Kad sam je završila, odjednom mi se učinilo da sam u nekoj praznini, razmišljala sam kako da nastavim kontakt s Lidom i došla sam na ideju da je prevedem iako se pre toga nisam bavila prevođenjem.

Na knjizi piše: po iskazima Lide Barove. Oboje su bili u egzilu, Škvorecki je otišao iz Čehoslovačke posle okupacije 1968, ona je pobegla – zato se i zove knjiga Bekstva – posle raznih peripetija, zatvora, robije. Čovek je otišao iz patriotskih razloga, a ona je pobegla spasavajući živu glavu. On je živeo u Kanadi, ona u Salcburgu. Našli su se 1982. godine i 18 sati je ona njemu pričala svoj život i iz tog osamnaestočasovnog razgovora on je napisao knjigu.

Kada sam je pročitala toliko mi je bilo žao da se rastanem od Lidove Barove i Škvoreckog da sam rekla: hajde da ja probam prvi put u životu da prevedem knjigu. U Češkoj živim 20 godina, taj jezik dobro znam. I ne kažem da nije bilo problema, bilo je i rečenica i pasusa koje nisam mogla da razrešim, pa sam morala da potražim pomoć naših ljudi koji tamo žive duže od mene. Došla sam do zaključka da je za prevođenje, naravno, važno da znate jezik ali da je možda još važnije znati svoj jezik. Ja sam to radila godinu dana.

Da li se u njenoj ispovesti oseća, makar mala,  doza kajanja? Kakav je Lidin odnos prema tom razdoblju njenog života?

D.N: To što je bila Gebelsova ljubavnica u vreme nacizma, Gebels je Hitlerov ministar propagande za to ne može da je opere niko. Nije to sklop nesrećnih okolnosti, to je neoprostiva mrlja u njenom životu. Lida Barova događaje iz svoje mladosti očito ne smatra nečim zbog čega bi se mogla makar kajati. Još manje stideti. Jer – mlada i zaokupljena uistinu uspešnom glumačkom karijerom, ona ni o čemu što se oko nje dešavalo (bilo je to vreme pred početak Drugog svetskog rata u Berlinu, Kristalna noć, početak progona Jevreja) – navodno nije znala.

O odnosu same Barove prema tom poglavlju vlastitog života uverljivo govori rečenica koju ona izgovara sa smeškom i koketno (u pomenutom dokumentarnom filmu), a zapisana je i u ovoj knjizi: Moglo je to da bude i mnogo gore, mogla sam da budem i Hitlerova ljubavnica.

Kakva je ona ličnost?

D.N: Mislim da se nikako ne bi mogla pohvaliti ni moralom ni bilo kakvim vrlinama. U knjizi je izgovorila jednu, zapravo, strašnu rečenicu koja najviše govori o njoj, njenom karakteru i njenom moralu. Kaže: Žao mi je što sam izvesne neprijatnosti priredila i svojim najbližima. Neprijatnost je reč koju upotrebljava. A te neprijatnosti su da joj je majka umrla od infarkta na saslušanju u policiji 1946, sestra Zorka, koja je takođe bila lepotica i glumica, izvršila je samoubistvo pošto je kao sestra Lide Barove dobila otkaz u svom pozorištu, skočila je sa drugog sprata. Taj siromah otac, koji je ostao sam, dobio je dijabetes, odsečena mu je noga i do kraja života je bio na štakama. I sada ona na sve to kaže: Žao mi je što sam im priredila neprijatnost.

Bože moj kako je bila sujetna. Nije pomenula nekog muškarca u knjizi, počev od stražara u zatvoru do američkog majora koji ju je saslušavao kada su je uhvatili, a da prva rečenica nije uvek bila; on se u mene zaljubio.

Za nju se u svakom slučaju ne bi moglo ništa pozitivno da kaže. Jedino da je stvarno bila lepotica.

I dobra glumica?

D.N: Karijera joj je uistinu bila uspešna. Snimala je u Pragu, Berlinu, Rimu sa mnogim uglednim i proslavljenim svetskim rediteljima – Martinom Fričom ili Otakarom Vavrom (i mnogim još češkim rediteljima) u Pragu, De Sikom, Roselinijem, Felinijem, Fasbinderom u inostranstvu. Počela je da snima sa nekih 16 godina. U Nemačkoj je na audiciju dobila angažman u kompaniji UFA (Univerzal film), to je bila najveća filmska kompanija u Evropi. Dobijala je poziv i iz MGM, ali zbog Gebelsa nije otišla. Nije mogla da ostavi svoju ljubav.

Kako se okončala njena ljubavna veza sa Gebelsom?

D.N: Bila je Gebelsova ljubavnica i to ne kratko vreme, a prema Škvoreckom, Gebels je u nju stvarno bio zaljubljen i da nije bilo Magde, koja je otišla kod Hitlera da interveniše – kod Hitlera kome se takođe dopadala i koketirala. Gebels se spremao da napusti ženu s kojom je tada imao troje dece i sa Lidom pobegne u Japan. Hitler je poludeo, kod Gebelsa je pobedila odanost Rajhu. Hitler je odlučio da se Lida Barova progna iz Nemačke. U roku od 24 časa morala je da ode.

Šta se u njenom životu dešavalo posle rata i bekstva?

D.N: Ispaštala je ona za sve to što je priredila i sebi i drugima. Ona je bila hapšena, bila je na robiji. Posle robije udala za čoveka koga uopšte nije volela ali koji je obećao da će je prebaciti iz Češeke na Zapad. Onda su krenula ta dramatična njena bekstva sa hiljadu komplikacija i opasnosti, na ivici toga da ih Rusi uhvate. Najzad se dočepala Beča i život je završila u 84. godini u Salcburgu.