Piše: Gordana Radisavljević – Jočić
Fotografije: Aleksandar Jočić, Duško Vukić
U Ustanovi kulture Parobrod 21. oktobra otvorena je izložba fotografija Duška Vukića Beograd koji nestaje. Na 40 kolor fotografija mogu se videti stara zdanja i dvorišta Neimara, ruinirane zgrade na Dorćolu, zaboravlјeni detalјi nekadašnjeg raskošnog građevinarstva. Izložbu je, pred stotinak prijatelja i poštovalaca rada ovog vrshog fotografa, otvorio Branimir Karanović, profesor Fakulteta primenjene umetnost. Ljubitelji fotografije izložbu mogu da pogledaju do 3. novembra.
Duško Vukić je rođen 1956. u Beogradu i pravnik je po struci. Radio je u državnim organima uprave. Odlaskom u penziju počinje da se bavim fotografijom iz čistog ličnog zadovoljstva, da popuni slobodno vreme na lep i kreativan način. Penzioner i fotograf amater, i kao takav hroničar kulture sećanja – Beograda prestonice, koja pred našim očima nestaje u socijalnoj kulturi življenja i kojoj smo bili savremenici. Beograd, uličnih kapija i kućnih dvorišta, preostao od Dorćola do Neimara, iz prethodnih epoha.
Duško Vukić je nagrađivan u okviru izložbe Dani Evropske baštine na tlu Beograda i u okviru izložbe Dva Projekta Dragoljuba Zamurovića.
Šta je za vas fotografija?
Umetnost u svakom slučaju, način da se čovek izrazi, jednako kao komponovanje muzike ili pisane reči. U mom slučaju, u ovom trenutku fotografija mi je hobi koji prerasta u strast, jer sam sve bolji u tom (po konstataciji drugih).
Koliko je grupa Moj Beograd dušu ima uticala na Vaš rad?
Grupa Moj Beograd dušu ima uticala je utoliko što je samo veći broj ljudi mogao da vidi ono što fotografišem, jer na mojoj FB starnici gde takođe postavljam fotografije (više nego u grupi, zbog pravila) samo moji prijatelji vide i komentarišu. Masovnost navedene grupe i popularnost pojedinih fotografija je učinila da mi se neke pojave u dnevnoj štampi uz intervju, što je za mene, amatera bila savim dovoljna satisfakcija. Inače na sam rad i izbor tema nije uticala, jer nemam manir da se ulagujem publici.
U kom periodu su nastale izložene fotografije?
Mislim da su neke tri godine u pitanju, ne obraćam pažnju na vreme, penzioner sam i imam samo juče, danas i sutra…
Kada bi trebalo jednom fotografijom da predstavite trenutak, vreme u kome živimo – šta bi to bilo, kako bi izgledalo?
Mislim da se vreme u kome živimo ne može predstaviti jednom slikom, to je višeslojna priča.
A koji deo Beograda ili šta u njemu treba sačuvati fotografijom od zaborava?
U ovom slučaju je fotografija dokument i valjalo bi svaki deo i detalj ovog grada tako ovekovečiti, ne bih izdvajao ništa posebno.
Da li se Vaše fotografije mogu kupiti?
Moje fotografije poklanjam prijateljima, naročito kad izraze dopadanje za neku, mada me neki nagovaraju da počnem i da prodajem, no kako ne znam ni kako, ni gde i kretanje cene na tržištu, ne bi se osećao dobro da prodajem ispod cene, jer neko od kolega fotografa živi od toga.
Dodaj komentar