Milica Cincar-Popović: O romanu „Ljiljana, jabuko moja“ Nataše Bartula

Milica Cincar-Popović: O romanu „Ljiljana, jabuko moja“ Nataše Bartula

 

Promocija hit romana “Ljiljana, jabuko moja” Nataše Bartula u izdanju kuće “Metafizika” je 26. oktobra na Sajmu knjiga, Plato Laze Kostića u 16 časova…

 

Piše: Milica Cincar-Popović

 

 

Književnost čitaocu ne mora, ali može, da prenese moralne vrednosti. Da bi se taj zadatak ostvario, lakše je kuditi zlo, nego hvaliti dobro. Lakše je zgražavati se, nego voleti, razumeti. Lakše je kriiitikovati negativan primer, nego slikati lepotu pozitivnog.

 

Nataša Bartula se opredelila za teže opcije. Plemenita, hrabra junakinja njenog romana „Ljiljana, jabuko moja“, iznikla je i stasala na našem tlu. Mudrosti ovih  prostora koje su joj prenošene vaspitanjem, bujale su u njenoj duši koja se pojila ljubavlju i toplinom doma, porodice.

 

Gde je onda tu priča, upitao bi se neko, ako je sve tako savršeno? Ali, nije savršeno. Ljiljani je sudbina namenila teška iskušenja. Od malena, ona ima pred sobom i svetao i taman primer i može da bira između dva puta. Onaj pogrešan, put potonnuća u samosažaljenje, ostaće daleko od Ljiljane zahvaljujući duševnoj snazi sa kojom je rođena, ali i koju su njena pomajka i otac negovali. Čak i u trenucima kad nema snage da procenjuje, ona instinktivno donosi ispravne odluke. Ljiljana Sablja, koju je ime darovalo lepotom najnežnijeg cveta, a prezime čvrstinom i jasnoćom karaktera, prolazi kroz prepreke koje mogu i neosetno da povedu na stranputicu. To su prepreke koje svako ko ne želi da ide za njega već pripremljenim, uhodanim stazama, mora da prođe, ili da na njima – posrne. Ljiljana ih prolazi, sposobna da nepogrešivo razlikuje dobro i zlo, zahvaljujući ljubavi i mudrosti u kojima je odgajana, ali i veri.

 

Doživljaj sveta Nataše Bartula

 

Vera Nataše Bartule, pa samim tim i njene junakinje Ljiljane Sablje, ne nalazi se tamo gde je najčešće srećemo – u poslušnosti crkvenoj dogmi, za koju se grčevito drži, u strahu od smrti a neretko i od života. Ljiljani Sablja nisu potrebne spoljašnje smernice da bi se uvek kretala ka lepom, časnom, etičkom. Autorka je svoj dar govora sa sopstvenom dušom, koji se pokazuje i u ostalim njenim delima, ovde ulila glavnoj junakinji romana Ljiljani, i njenoj pomajci Milosavi. Filokalija, ljubav prema lepom, dobrom, ne može se naučiti; filokalija je sposobnost duše koja jasno vidi da je delo Tvorca uvek harmonija.

 

Prethodni roman Nataše Bartula, „Izbegličke suze“, uključen je kao deo obavezne lektire na jednom od teoloških seminara prof. Dr Kena Tejlora. Roman „Ljiljana, jabuko moja“ trebalo bi uključiti u nastavu savremenog života prema hrišćanskim principima, ako takva postoji. Ljiljana Sablja je čista, neiskvarena i hrabra do te mere, da bi se moglo reći kako je njena psihologija naivna. Ona nema iskustvo koje bi joj pomoglo da se snađe u novom, stranom svetu, ali joj hrabrost omogućuje da ide dalje ne odstupajući od svojih uverenja.

 

Nadasve čiste, naivne a samosvesne i hrabre likove kao što je Ljiljanin, mada muške, opisao je Stevan Jakovljević u „Srpskoj trilogiji“. Nesporno je da se na ovim prostorima zaista rađaju duše čija je čistota istovremeno i njihov štit. Kada se čovek nađe sam, u tuđini, bez ičega, nema više šta drugo ni da se vidi, nego oni kvaliteti i mane koji su njegov neodvojivi deo. Nataša je svoju junakinju stavila u situaciju koju je i sama prošla, pokazujući da je život u čestitosti ne samo moguć, već i da se hrabrima dobro dobrim vraća.

 

Pred Ljiljanom se u nepoznatom svetu podmeću zamke – loše plaćeni i nelegalni poslovi, laži, pohlepa i zle namere; ali, njeni duševni kvaliteti otvaraju srca drugih koji su joj slični, sa kojima dalje nastavlja svoj životni put u nepromenjenom pravcu.

 

Nije ni čudno što Nataša Bartula ima nepogrešivo oko za časnost, jer njeno poimanje dobrog nastaje iz simbioze najhumanijih ideja naizgled suprotstavljenih poimanja sveta: čistog komunizma i hrišćanstva. Ljiljana raste sa pomajkom, vernicom, i ocem koji je vojno lice, član Komunističke partije. Između to dvoje ljudi postoje najdublje poštovanje i razumevanje, koji će prerasti u ljubav. Suštine ovih političkih suprotnosti, oživljene u ljudskim srcima, spojene su orijentacijom ka pravdi, čestitosti, plemenitosti, te napreduju zajedno, ruku pod ruku.

 

Dar radosti

 

Roman se završava pobedom Ljiljane koja ostvaruje radost ne samo za sebe, već i za svoju Milosavu. Upravo zahvaljujući takvom kraju, roman „Ljiljana, jabuko moja“ jeste zaokružena, celovita lekcija morala i ljudskosti. Da je Ljiljana u bilo kom trenutku poklekla pred zadacima koji su joj se nametali, takav kraj ne bi bio moguć, a roman bi samo bio priča o jednoj od nebrojenih izbegličkih sudbina. Ljiljanina pobeda, međutim, opisana jednom dirljivom scenom koja magli suzama oči čitateljki, daje romanu čvrst pečat poduke etike i ljudskosti.

 

Kako Ljiljanini dani u novoj domovini teku, kroz njena sećanja prolaze uspomene iz detinjstva, koje autorka obogaćuje unutrašnjim monolozima. Više puta sam se uplašila da će ta putovanja kroz vreme narušiti tok romana, ali to se nijednom nije desilo. Ljiljana polako i sebi dosledno postaje Kanađanka i stvara novi život, ne samo za sebe, već i za svoju pomajku koja joj je zapravo jedina izistinska majka, Milosavu. Čitalac lako prati tako čvrsto vođenu radnju, zastajući usput da bi promislio o stavovima i viđenjima koje likovi iznose; na kraju, biva obradovan zajedno sa junakinjama, sa kojima se poistovetio.

 

„Ljiljana, jabuko moja“ Nataše Bartula je roman o snazi plemenitosti i dobra, koji vraća veru u lepotu življenja, ako ste je izgubili.