Diktafon

Nataša Bartula: Ljilјana i njeni doživlјaji u svetu antipoda

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

Fotografije: Nataša Bartula, privatna arhiva

 

 

 

Nataša Bartula je srpska književnica koja živi i stvara u Kanadi. Kćerka prosvetne radnice i oca muzičara, odrasla je u školi gde joj je majka radila i gde je, već u ranom detinjstvu, otkrila ljubav prema umetnosti, a naročito prema pisanoj reči. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Nišu na odseku za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost. Godine 1995. emigrirala je u Kanadu i pronašla novi dom u Montrealu, gde i danas živi sa svojom porodicom.

 

Nakon završetka prvog autobigrafskog romana Refugee Tears, koji je na engleskom napisala i objavila krajem 2014. godine, nastavila je sa radom na stvaranju priča za decu. Prevod romana Refugee Tears objavljen je takođe 2015. godine na srpskom jeziku pod naslovom Izbegličke suze u izdavačkoj kući Svet knjige, Beograd. Inspirisana prijemom koji je njen roman doživeo u Srbiji, odlučila je da roman Refugee Tears prilagodi i bosansko-hrvatskoj varijanti jezika tako da je 2016. godine objavljena nova ijekavska verzija pod naslovom Izbjegličke suze koja je čitaocima dostupna na Amazonu. Njena kratka priča Grom iz vedra neba osvojila je prvo mesto na međunarodnom konkursu za kratku fantastičnu priču književnog kluba Reč i glas.

 

Na predsojećem Sajmu knjiga pojavljuje se sa romanom „Ljiljana, jabuko moja“ i zbirkom priča za decu „Larin čarobni cvet“ u izdanju kuće „Metafizika“.

 

Roman „Ljiljana, jabuko moja“ samo je još jedan literarni pečat  Nataše Bartule koji potvrđuje njenu životnu vokaciju, talenat i žeđ za stvaranjem. Spoj tradicije, nadrealizma i postmoderne u očaravajućoj priči o glavnoj junakinji Ljilјani i njenim doživlјajima u svetu antipoda!

– Moja očekivanja su mnogo veća kada je u pitanju novi roman Ljiljana, jabuko moja. Pored bogatog iskustva i sadržaja, tu je i nada da će čitaoci osetiti sa koliko ljubavi i pažnje su istkani svi likovi u knjizi, a na prvom mestu lik Ljiljane čija je prvenstvena uloga da u svetu opstane i da pobedi njegove tamne strane, zahvaljujući upravo duhovnom bogatstvu i kulturnom nasleđu. Ljiljana Sablja je glavna junakinja koja na svojim plećima u daleki svet nosi etos svog naroda. Stvorila sam je, jer postoji, kako u meni tako sigurno i u mnogim drugim ženama iz našeg sveta u svetu, a koje će se lako prepoznati u njenom liku kao u ogledalu. Ja u jednoj od svojih pripovedaka u novoj zbirci na kojoj upravo radim navodim da je život puna šaka jada, a prstohvat radosti. Dakle, radost ipak postoji, pa makar se pojavila i kao zrnce – i ne treba je oduzeti -, priča Nataša Bartula.

 

Da li biti pisac u dve kulture, dva jezika dvojstvo koje od pisca traži izuzetnost? Koje specifične zahteve postavlja pred pisca stvaranje na dva jezika?

 

– Kod ovih pitanja postavlja se problem koji mene, kao i mnoge druge transnacionalne, bilingvalne ili multikulturalne pisce jede i zbog kog sam se stalno preispitivala u osnovnim pitanjima – kome, na kom jeziku, pa čak i za koga da stvaram? Ko sam i kojoj zemlji pripadam? Da li onoj iz koje sam prvi put imigrirala na početku rata u Bosni 1992. godine, ili Srbiji u kojoj sam pronašla izbegličko utočište, ili opet Kanadi gde živim već više od dvadeset godina i gde ponovo imam drugu veliku dilemu da li da se okrenem francuskom govornom području budući da živim u Kvebeku, ili Kanadi, dakle engleskom?

 

Bilo je mnogo dilema pre nego sam osetila nagon koji me je kao poliglotu naterao da budem kosmopolita i da se okrenem svetu, a jedan od načina otvaranja vrata ka svetu je i upotreba engleskog jezika koji postaje mondijalni na svakom nivou komuniciranja.

 

Biti pisac u dve kulture jeste dvojstvo ličnosti koje je jako zahtevno, ali se ipak ne radi o izuzetnosti, već jednostavno o potrebi da se prilagodimo društvu i vremenu u kom živimo te iskoristimo znanje koje nam je pri ruci. Mnogo je pisaca, većih pisaca od mene koji su stvarali na više jezika, a nisu se smatrali izuzetnim, već skromnim mada dela iza njih svedoče o njihovim talentima i genijalnosti. Kundera je, na primer, mada kasno, počeo da stvara na francuskom. Vladimir Nabukov je, i sam egzilant i migrant, kome se zameralo da ne piše na ruskom, često isticao da piscu nacija nimalo ne bi trebalo da bude važna i da mu jedini pravi pasoš predstavlja njegova umetnost.

 

No, druga dilema koja je uslovila odluci da u nastavku stvaranja ne krenem putem pisaca koji su se opredelili za pisanje na stranom jeziku i da odlučim da sva buduća dela pišem na srpskom jeziku i koja je uostalom jako prisutna u nutrini mog bića od momenta napuštanja stare domovine, jeste pitanje sopstvenog identiteta i otadžbine.

 

Vaš roman Izbegličke suze objavljen je prvo na engleskom jeziku (Refugee Tears), pa potom na srpskom jeziku. Kako na roman reaguju engleski, a kako srpski čitaoci?

 

– Roman Izbegličke suze se pominjao u javnosti sa izuzetno dobrim kritikama. Nažalost, knjiga je ostala u prodaji isključivo na web stranicama, dakle nije se pojavila u knjižarama, tamo gde je po mom mišljenu mesto svakoj knjizi bez obzira na modernu eru u kojoj se rađa.

 

Povratak u moju sadašnju domovinu ili maćehu Kanadu sprečio me je da nastavim da roman lično predstavljam u Srbiji te sam stoga nastavila predstavljanje na engleskom tržištu gde ova tematika ima još uvek dobru prođu zbog večnog problema migracije i ratova koji su većinom najveći povod za iseljenje. Kritike su jako pozitivne, čak je roman uključen kao deo obavezne lektire na jednom od teoloških seminara u New Orleansu koji drži profesor Dr. Ken Teylor, a studija se inače odnosi na problem pristupa imigrantima i izbeglicama. No, meni kao autoru je najvažnije kako na roman reaguju čitaoci i tu bez lažne skromnosti mogu da kažem da reaguju upravo onako kako ja pišem: dušom i srcem.

 

Roman je prožet vašom očiglednom ljubavlju prema domovini, nekadašnjoj SFRJ, a vaši junaci u sebi ostvaruju harmoniju između vere u Komunističku partiju Jugoslavije, s jedne strane, i vere u Boga, s druge. Da li taj spoj i dalje živi u vama?

 

– Religijsko znanje, čitanje biblije i pravilnu upotrebu Božije reči nisam stekla u porodici, ali sam stekla ljubav iz koje se rodila klica koja će se sa godinama razvijati i davati sve više plodova, znanja i odanosti veri i Svevišnjem.

 

Ja sam odrasla prisluškujući, ali nedovoljno da spoznam istinu sve do perioda nakon Titove smrti kada je nastalo bolno kolektivno buđenje koje se nažalost krvavo završilo. No znala sam jedno, da ljubav koja se probudila u meni kao detetu u crkvi u koju sam prvi put ušla sa ocem i prva suza po spoznaji ljubavi, patnji i žrtve Isusa Hrista nijedno vreme, pa čak ni period neznanja usled života u upohi duhovne i duševne ispraznosti, ne može da mi oduzme i eto, na sreću, a opet nesrećnim putem ako imamo u vidu žrtvu koju smo mogli izbeći da smo imali više pameti, došlo je vreme kada smo svi dobili potpunu slobodu da biramo put i moralna opredeljenja, tako da sam ja svesno pošla putem ljubavi prema Gospodu i to je ujedno izvor moje stvaralačke snage i baza odnosa prema ljudima i svetu.

 

Predajete srpski jezik u školi “Sveti Sava” u Montrealu. Čemu učite svoje đake?

 

– Jezik je neizmerno duboko utkan u svest, dušu, duh, u mišljenje te u socijalne i društvene odnose. Maternji jezik sadrži iskustva ranog detinjstva, sećanje i osećaje koji se vežu za prve korake i kontakte. Međutim, drugi i treći jezik nisu uopšte višak. Oni nude nove horizonte, omogućuju da za sebe izgradimo novo mesto i dopuštaju da se izrazimo na drugi način. Tako su naša deca u Montrealu, počevši od moje devetogodišnje kćerke trojezična, što oni uopšte i ne registruju u svakodnevnom životu, već lako i brzo kao pčelice sa cveta na cvet prelaze sa jednog jezika na drugi.

 

Naravno, sa godinama se gubi veza sa jezikom roditelja, a sve više okreće jeziku sredine u kojoj žive i rade. Zbog toga naša škola i postoji, da da osnovu đacima, da im u ranom detinjstvu učvrsti i usadi što više znanja i ljubavi prema srpskom jeziku i kulturi da bi to znanje zadržali u godinama koje dolaze. Takođe, rad u školi za mene kao zaljubljenika u srpski jezik i srpsku književnost predstavlja vezu sa pupčanom vrpcom koja se prekinula odlaskom iz zemlje. Na neki način je nastavak onoga što je bilo moja prvenstvena težnja: da predajem srpski jezik i književnost, a što se nije ostvarilo zbog odluke da napustim zemlju. Ja sam imala malo iskustvo rada kao novinar u Ivanjičkom radiju i ponudu da radim u ivanjičkoj gimnaziji, ali sam zbog loših ekonomskih uslova pribegla opciji imigracije.

 

No, u meni je ostao žal za neostvarenim tako da mi rad sa decom kompenzuje neostvarene težnje. Ujedno, predavajući srpski jezik, ja takođe prenosim kulturnu tradiciju našeg naroda u želji i nadi da će ovo zrno duhovne riznice ostati u našoj deci kao veza sa njihovim korenima koju će nastaviti negovati. Eto vam ujedno i odgovor na pitanje čemu učim moje đake.

 

Pišete i za decu. Verujete u moć bajke i basne?

 

– Pišem bajke i basne, jer verujem u njihov cilj i razlog postojanja kao što su verovali svi pripovedači bajki i basni, kako usmeni tako i moderniji pisci koji su nam ostavili bogatu riznicu poput braće Grima, Andersona, Šarla Peroa, ili kod nas Vuka Stefanovića Karadžića i Dositeja Obradovića.

 

Verujem da su tu da oplemenjuju i uče, kako decu tako i odrasle, jer često odrasli zaborave prave životne vrednosti. Dakle, decu uče dobroti, plemenitosti, uče ih da razluče dobro od zla, da spoznaju najružnije, ali i najlepše ljudske osobine i time razviju osećaj pravednosti i želje da i sami budu pravedni. Bajke im polako otvaraju prozor u realnost života koja ih čeka i koje još uvek nisu svesni, ali će svakako sve ono što su naučili kroz bajke ili pak basne da im pomogne da uplove sa spoznajom da postoji zavist i mržnja, ali postoji i plemenitost i velikodušnost i ljubav jača od mržnje. I upravo zbog svih ovih neophodnih obrazovno vaspitnih karaktera koji pomažu razvoju dečije ličnosti, bajke i basne opstaju i potvrđuju njihovu neophodnost, a neke od njih to pokazuju svojom besmrtnošću bez obzira na nove crtane likove u eri interneta.

 

Na na nama kao vaspitačima i roditeljima, ali i kao piscima dela za decu stoji da decu što bolje pripremimo za život kako bi se naša deca razvila u zdrave i plemenite ljude koji će znati da cene prave ljudske vrednosti kao i vrednost i lepotu umetnosti. Ja sam do sada objavila dve zbirke basni, prvu Mačak Marko i druge priče sa Kreativnim centrom, koja je inače dobila i Ulupudusovu nagradu za najlepše ilustrovanu knjigu u 2015. godini, zatim Puž Ćira i još dve priče samostalno sa Createapace u saradni sa Amazonom  i Larin čarobni cvet sa izdavačakom kućom Metafizika, a upravo pripremam još jednu knjigu basni i novu zbirku bajki.

 

Svojim učenicima ste posvetili knjigu Puž Ćira i još dve priče?

 

Puž Ćira je u mnogo čemu posebna knjiga, jer su ilustracije plod zajedničkog rada dece škole Sveti Sava. Nastale su kao rezultat dečijeg pažljivog slušanja priča koje sam napisala inspirisana upravo radom sa mališanima, a koje ujedno i učim srpski jezik, često pretežak za njihove glavice navikle da razmišljaju na francuskom ili engleskom jeziku tako da je ovaj izazov bio umnogome veći, ali je potvrdio da se uporan rad isplati i da živeti u inostranstvu ne znači izgubiti identitet. Naprotiv, često je želja za očuvanjem identiteta i nasleđa te patriotizam izraženiji kod imigranata i njihove dece, a ova mala knjiga za buduće velike ljude je svedočanstvo i dokaz ljubavi prema našoj kulturi i kao takva ostaje i sama deo našeg duhovnog nasleđa.

 

Šta je pored pisanja vaša velika ljubav?

 

– Na ovo pitanje odgovaram rado, ali manje rečima, a više pesmom. Pesma je moje treće ja, prva su dva jaka stvaralačka nagona u meni: majka i pisac. Pesma upotpunjava želju za ispoljavanjem najdubljih emocija u mom biću koji traže način da se izraze kroz umetnost i ljubav.

 

Pol Verlen u svojoj poznatoj pesmi Muzička umetnost ističe upravo muziku kao izvor iz koga sve potiče:

 

Muzike još i uvek, svima!
Neka se oseti da stih ti uzleće
Iz duše koja i sama kreće
K drugom nebu, drugim ljubavima.

 

Kada ste otkrili proznog pisca u sebi?

 

– Ja sam rođena u školi, u maminoj biblioteci i tu sam i odrasla, okružena bogatim policima knjiga koje su mi bile dostupne bez restrikcije od ranog detinjstva tako da sam već sa deset godina čitala primera radi Remarka, Čehova, Tolstoja i kidala se zbog sudbine Ane Karenjine koju sam danima oplakivala sedeći na mom omiljeniom mestu: ispod žalosne vrbe pored reke. Tu sam takođe otkrila naše klasike: Veselinovića, Lazarevića te Boru Stankovića, čija jaka patrijarhalna ubeđenja i ljubav prema tradiciji i porodičnim vrednostima su umnogome uticali na mene koja sam i sama odrastala uz roditelje koji veruju u tradiciju i svetla moralna načela.

 

Danas verujem da su svi ovi elementi:  biblioteka, čitanje i majčin uticaj kroz životopisne priče koje su, kako njenom izuzetno veštom naratorskom snagom, te tematikom, govorom i suštinom ostavljale ugravirane slike u pamćenju, tako i žubor reke kod žalosne vrbe: izvor, mesto i začetak svih mojih budućih ostvarenih ideja, jer se sećam da sam i tada u glavi pisala, stvarala romane koje nikada nisam zapisala, jer naravno nisam imala zrelosti i veštine, ali je želja i mašta bila prisutna i to je kasnije služilo kao pokretač da pisanje bude i moje konačno životno opredeljenje. Došlo je kasno, ali u pravo vreme, na pragu zlatnog doba kada se razmišlja mudrije i teži za mudrošću.

 

Moje pisanje to su sva moja životna iskustva; bolna ili radosna, kao i inspiracija koja je iz njih proistekla; to su podjednako Izbegličke suze kao autobiografski roman koji predstavlja tek prvi korak, jednu stopu u novo životno razdoblje posvećenosti stvaranju kao i roman Ljiljana, jabuko moja, zrelije delo koje potvrdjuje moju duhovnu zrelost i spremnost da nastavljam da se družim sa perom ili pak bajke i basne kao mali biserčići duše za istinske bisere koji krase svet.

 

Šta za Vas znači prvo mesto na međunarodnom konkursu za kratku priču koji organizuje klub Reč i glas?

 

– Vrata za ulaz u Srbiju, prozor u svet. Potvrda da postoje ljudi poput urednica kluba Reč i Glas, Milice Cincar Popović i Tamare Lujak koji nagrade dodeljuju pravedno na principu potpisane šifre. Dakle ni ime ni veza nisu ključ za nagradu, da li ste afirmisan pisac ili neko ko tek počinje, koliko ste poznati ili ne. Pobeda samo zavisi od nas i naše veštine, dubine i poruke pisane reči.

 

Često se nama piscima iz inostranstva čini da smo ostavljeni na raskrnici, tako da ovakav princip izbora vidim kao podrška i poziv svim autorima iz inostranstva da ne odustaju i ne ostaju u tom izgubljenom prostoru raskršća ni tamo ni ovamo. I upravo zbog toga sam odlučila da moj novi roman i zbirku bajki objavim u uredništvu Milice Cincar  Popović u saradnji sa izdavačkom kućom Metafizika sa direktorom Aleksandrom Dramićaninom na čelu i tako otvorim, kako meni tako i drugim piscima koji to žele, pristup i ulaz u Srbiju koji, u zavisnosti od našeg uspeha, može da bude veliki korak ka otvaranju prozora u svet. Volela bih i nadam se da ću u svet literarno stići odakle sam i otišla: sa mojih prostora i ispod neba gde sam se rodila.

 

 

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .