Magazin

Pitanje koje decenijama muči Beograđane: KOJU PTICU u ruci drži Pobednik?

 

Fotografija: Neda Kovačević

 

 

Velelepni Pobednik na Kalemegdanu, već decenijama je simbol Beograda i spomenik koji prepoznaju hiljade ljudi. Ipak, ptica koju on drži i dalje zbunjuje i izaziva polemike među Beograđanima. Šta je u levoj ruci Pobednika – soko, orao, golub ili nešto potpuno drugo?

 

Pobednik je naziv trijumfalnog spomenika koji je 1928. podignut na Gornjem gradu Beogradske tvrđave povodom proslave desetogodišnjice proboja Solunskog fronta.

 

Spomenik je rad čuvenog vajara Ivana Meštrovića i danas je svakako jedan od najpoznatijih simbola Beograda. Predstavlja figuru nagog, snažnog muškarca koji u desnoj ruci drži spušteni mač, a u levoj na otvorenom dlanu pticu.

 

Međutim, upravo tu se pojavila dilema koja i danas muči Beograđane – koju pticu u ruci drži Pobednik?

 

Mnogi će vam i danas reći da je to vesnik mira – golub. Oni šaljiviji zakleće se da je u pitanju vrabac jer nije li baš ova ptica „simbol prestoničkih ulica“. Ipak, po svemu sudeći u levici Pobednika nalazi se jedna grabljivica.

 

– U pitanju je soko! Pobednika je Meštrović zamislio kao arhetipskog junaka, on je vitez i u ruci drži pticu koja je simbol viteštva, a to je soko – kaže za Dnevno.rs Neda Kovačević, dobar poznavalac prošlosti Beograda i žena koja je popisala sve prestoničke spomenike.

 

Deo zabune o tome koja je ptica u pitanju potiče iz činjenice da se u nekim spisima pominje i orao. Iako ne isključuje tu mogućnost, naša sagovornica ističe da soko ima mnogo više smisla.

 

– Orao bi bio mnogo veći. Takođe, jedno od nezvaničnih imena spomenika je i „Sokolar“ objašnjava Neda Kovačević.

 

Inače, priča o Pobedniku počinje davne 1913. godine, neposredno po okončanju Drugog balkanskog rata kada je predsednik Beogradske opštine Ljuba Davidović od već čuvenog vajara Ivana Meštrovića zatražio da u čast srpske pobede izradi spomenik koji bi stajao na najprometnijem beogradskom trgu – Terazijama.

Postavljanje Pobednika na Kalemegdanu 1928. godine

Vajar je osmislio monumentalnu fontanu prečnika od osam metara, sa četiri lava koja bi je krasila i petostepenim stubom od pet-šest metara u sredini – simbolom petovekovnog ropstva pod Turcima, na čijem bi vrhu stajala muška statua.

 

Međutim, 1914. godine počeo je Prvi svetski rat i Meštrović je, kao austrougarski državljanin, morao da napusti Srbiju. Dugo se verovalo da je skulptura uništena, ali ju je on, pre odlaska, poslao na livenje u Češku što ju je spasilo.

 

Rat je prošao, ali Pobednik nije postavljen već je iz Češke otišao pravo u jednu šupu na Senjaku gde je čamio punih devet godina, sve dok se neko 1927. godine nije dosetio da bi spomenik ipak mogao da bude postavljen, ovoga puta za obeležavanje decenije od proboja Solunskog fronta.

 

Prvobitno je postojao predlog da se čitava kompozicija nazove „Vesnik pobede“. Ovo ime se pominje u prepisci vajara i gradskih vlasti. Kasnije je ipak, očigledno po Meštrovićevoj ideji, koji je voleo drugo ime, spomenik nazvan samo „Pobednik“.

 

Međutim, ni ovo nije bio kraj muka za današnji najpoznatiji simbol Beograda!

 

Tadašnja prestonička javnost bila je zgrožena mogućnošću da na najpoznatijem gradskom trgu stoji – go muškarac! Čaršija je danima brujala o ovom „skandalu“. Pljuštali su najrazličitiji predlozi – od onih da se „Pobednik obuče“ do onih da je najbolje da se postavi u bazen „kada je već go“. Bilo je i onih koji su smatrali da spomenik treba srušiti i napraviti potpuno novi simbol pobede.

 

Srušen nije, ali je morao da promeni lokaciju – umesto na Terazije stigao je na Beogradsku tvrđavu gde je konačno postavljen 7. oktobra 1928. godine. Podignut je na visinu od 17 i po metara, „ne zato da se što bolje vidi, već da se vidi što manje“ kako je napisala tadašnja Politika.

 

 

Izvor: Dnevno.rs

 

 

1 komentar

Click here to post a comment

NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .