Pišu: Svetlana Dingarac, Gordana Radisavljević – Jočić
Fotografije: Svetlana Dingarac, Dalibor Danilović, Fadil Šarki, Željko Sinobad, Branislav Božović i Goran Šćekić
Od samog nastanka ljudske zajednice uspostavljena je duboka i neraskidiva veza između čoveka, prirode i duhovnosti. Tokom milenijuma, duhovnost je igrala veliku ulogu u životu čoveka, pa je svuda gde je on bio prisutan bila prisutna i duhovnost. Ako pogledamo istoriju civilizacije videćemo da ne postoji narod koji nije imao bar neki sistem verovanja. U mnogim prvobitnim politeističkim religijama, koje su nastale iz primitivnog totemizma i animizma personifikacijom sila i pojava prirode, bogovi su se nalazili u raznim prirodnim elementima, životinjama i vremenskim prilikama.
Međutim, i monoteističke religije prepoznaju prisustvo nevidljivih duhovnih vrednosti unutar prirodnog sveta koje zahtevaju duboko poštovanje. Kao posledica takvog shvatanja, osim verskih objekata, širom sveta postoje brojna sveta prirodna mesta, koja mogu biti ili neki specifičan prirodni geografski objekat, kao što je planina, brdo, šuma, reka, jezero, ostrvo, pećina, izvor, drvo, stena, itd, ili velika površina zemljišta, odnosno vode, koji ima poseban duhovni značaj kako u lokalnom smislu, tako i za šire ljudske zajednice, pa i čitave kulture i regione. Na nekim lokacijama priroda je sveta sama po sebi, dok u drugim slučajevima njena svetost proističe iz povezanosti sa svetim ljudima i duhovnim vođama, verskim objektima (hramovi, svetilišta, crkve, džamije, sinagoge, isposnice, hodočasnički putevi, itd.) koji se na njoj nalaze ili je mesto događanja svetih priča, kao što su recimo biblijske priče.
Sa aspekta očuvanja prirode, interesovanje za sveta prirodna mesta leži u komponenti biološke raznovrsnosti koju ona poseduju. Istraživanjem se došlo do zaključka da su zapravo sveti prirodni lokaliteti, pejzaži, životinjske vrste ili pojedini prirodni elementi bili jedan od najefikasnijih oblika očuvanja prirode tokom vekova i da predstavljaju najstarija zaštićena prirodna područja na svetu. Naime, ljudi su često ograničavali slobodan pristup, seču drveća, ispašu stoke ili gradnju na mestima koja su smatrali svetim, pa je tako u velikoj meri sačuvan i biljni i životinjski svet koji se tu nalazio.
Prekid veze između čoveka i duhovnosti
Međutim, tokom poslednja dva veka došlo je do naglog prekida veza između čoveka i duhovnosti. Racio i materijalistički pogled na svet i život postali su vladajući sistem vrednosti savremenog čoveka, dok je duhovni aspekt u znatnoj meri potisnut. Kao posledica ovakvog stava, priroda se više ne doživljava kao kreacija Svevišnjeg, već jednostavno kao resurs za eksploataciju ili eventualno uživanje.
Početkom 21. veka grupa stručnjaka iz Španije i Grčke počela je ponovo da se bavi trouglom čovek-priroda-duhovnost. Tako je nastala „Delos inicijativa” sa ciljem identifikacije relevantnosti i značaja svetih prirodnih mesta u tehnološki razvijenim zemljama, kao i istraživanja načina na koje duhovne vrednosti mogu da doprinesu zaštiti i pravilnom korišćenju važnih prirodnih područja, kao i očuvanju kulturnog nasleđa.
Osnovana je na inicijativu Grupe eksperata za kulturne i duhovne vrednosti u zaštićenim zonama (CSVPA) iz IUCN Svetske komisije za zaštićena područja (WCPA). Inače, Svetska unija za zaštitu prirode (IUCN) je najstarija i najveća globalna organizacija na svetu koja okuplja više od 1000 vlada i NVO i gotovo 11.000 volontera–eksperata u 160 zemalja. Jedan od osnovnih postulata koji uvodi “Delos inicijativa” je da verski kulturno-istorijski spomenici imaju i svoju duhovnu dimenziju, tj. da oni nisu samo značajne građevine, već predstavljaju svetinje za ljude koji su tradicionalni čuvari tih mesta (u pravoslavnom hrišćanstvu su to monaške zajednice), kao i za vernike koji tu dolaze da se mole.
Na žalost, sveta prirodna mesta su često ugrožena, čak i u razvijenim zemljama, i to najčešće usled neznanja i neodržavanja, ali i zbog kulturne ili duhovne degradacije, neodrživih razvojnih projekata i eksploatacije resursa, urbanizacije, masovnog turizma, kao i neplanskog korišćenja zemljišta.
Iako „Delos inicijativa“ postoji već desetak godina o njoj se, van usko stručne zajednice, malo zna. Umetnički fotograf Svetlana Dingarac već sedam godina je njihov saradnik. O „Delos inicijativi“ i njihovoj borbi za zaštitu svetih prirodnih mesta prvi put govori za portal MediaSfera.
Kako je došlo do Vaše saradnje sa „Delos inicijativom“?
-Osim mog primarnog posla vezanog za fotografiju, dugi niz godina sam radila na projektima iz oblasti ekologije i razvoja ruralnog turizma sa gospođom Nadeždom Pešić, i to pretežno na teritoriji jugozapadne Srbije. Pošto smo ostavile dobar utisak na predstavnike španske fondacija za zaštitu ptica grabljivica sa kojima smo sarađivali na projektu razvoja eko turizma u kanjonima reka Uvac i Mileševka, preporučili su nas Žoze-Mariji Maljaraku, jednom od koordinatora “Delos inicijative”.
Naime, on je tražio eksperte koji bi volonterski uradili studiju slučaja jednog reprezentativnog srpskog svetog prirodnog mesta. Kako isprva nismo bile upoznate sa ovom materijom, rekle smo: „Dobro, ali to nije posao za nas jer nismo stručne u ovoj oblasti. Nas dve, eventualno, možemo da predložimo neko sveto prirodno mesto za koje smatramo da bi bilo pogodno za izradu studije slučaja, ali ćemo ostatak posla prepustiti Zavodu za zaštitu prirode Srbije“. Nadežda je već bila njihov dugogodišnji spoljni saradnik, tako da smo lako uspostavile kontakt i objasnile o čemu se radi i šta se tačno traži.
Međutim, iako je u Zavodu postojalo prvobitno interesovanje, ubrzo su odustali od projekta i sve je spalo na nas. Posle kraćeg razmišljanja odlučile smo da prihvatimo izazov, mada baš nismo bile sigurne u šta se zapravo upuštamo i koliko će izrada studije zahtevati vremena i istraživanja. Smatrale smo da nam se pružila jedinstvena prilika da bar delić srpskog prirodnog, kulturnog, a pre svega duhovnog bogatstva predstavimo svetu i zato nismo nikako mogle reći ne.
Odlučile ste da uradite studiju o manastiru Mileševa…
-Nadežda je bila ta koja je izabrala temu jer je jako dobro poznavala manastir Mileševu i njegovo prirodno okruženje u kome se takođe nalaze srednjovekovne monaške isposnice, kao i Savina pećina sa izvorom svete vode. Studiju, čiji je zvanični naziv bio „Manastir Mileševa sa svojim zaštićenim okruženjem i kanjon reke Mileševke“, smo radili na osnovu detaljnih smernica dobijenih od „Delos inicijative“. Inače, manastir Mileševa je 1979. godine proglašen za kulturno dobro od izuzetnog nacionalnog značaja od strane Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, a 1990. godine Zavod za zaštitu prirode Srbije proglasio je neposredno okruženje manastira za zaštićeno područje od prirodnog i kulturnog značaja.
Na trećoj „Delos“ radionici, održanoj u Finskoj 2010. godine, zaštićeno prirodno okruženje manastira Mileševa je uvršteno među prirodna sveta mesta od međunarodnog značaja. Na „Delos“ listi se, između ostalih, nalaze Sveta Gora i Meteori (Grčka), Rilski manastiri (Bugarska), planina i istoimeni manastir Montserat (Španija), Ein Gedi oaza (Izrael), sveto ostrvo Aran (Velika Britanija), Solovjetska ostrva (Rusija), itd.
To je bio Vaš prvi susret sa Finskom?
-U Finsku Laponiju, tačnije u Inari, sam otišla početkom jula kada je dan najduži i kada zapravo nema noći. Čitavo putovanje je bio neverovatno. Oblast je nastanjena Finskim Laponcima, iliti narodom Sami, kako oni sebe radije nazivaju, a smatraju se autohtonim narodom na tom području. Tamo sam upoznala i ostale učesnike kongresa, koji su mahom bili univerzitetski profesori, konsultanti, istraživači i direktori nacionalnih parkova iz ukupno četrnaest zemalja. Nakon predavanja obilazili smo više svetih prirodnih mesta u tom delu Finske, od kojih je najznačajnije bilo ostrvo Ukonsari na jezeru Inari, koje je sve do 19. veka služilo kao žrtveno mesto i svetilište naroda Sami.
Sledeće godine na baltičkom ostrvu Vilm, koje pripada Nemačkoj, učestvovala sam sa radom o manastiru Gradac i rezervatu biosfere Golija-Studenica, a u aprilu ove godine na četvrtoj “Delos” radionici na Malti sam predstavila svetu crnogorsku planinu Rumiju i kult Svetog Jovana Vladimira kao primer jedinstva tri žive religije (pravoslavne, rimokatoličke i islamske). Inače, “Delos inicijativa” za svoje skupove uvek bira jako specifične lokacije koje se po pravilu nalaze u fantastičnom prirodnom okruženju koja sadrže sveta prirodna mesta, bilo živih, bilo drevnih religija koje se više ne praktikuju.
Kako stoje stvari kod nas sa zaštitom svetih prirodnih mesta?
– U oblasti zaštitite svetih prirodnih mesta mi, najblaže rečeno, zaostajemo za najnovijim svetskim tokovima. Ne samo da se ne posvećuje dovoljno pažnje ovoj naučnoj oblasti, da se retko pominje sveta dimenzija ovih mesta i uzimaju u obzir duhovne potrebe vernika i monaštva, tradicionalnih čuvara naših svetinja, nego često nismo u mogućnosti da u praksi sprovedemo ni osnovne mere zaštite kako prirodnih, tako i kulturnih dobara.
Navešću Vam dva ilustrativna primera. Te 2010. godine, urzo nakon radionice u Inariju, kontaktirao me je Žoze-Marija Maljarak i obavestio da se u Ukrajini organizuje skup pod pokroviteljstvom UNESCO-a na koji su po prvi put od kada postoji ova institucija bili pozvani i predstavnici svih religija koje su zastupljene u spomenicima kulture pod zaštitom UNESCO-a. Informacije o samitu i njegovom značaju sam odmah prosledila igumanima svih manastira u Srbiji koji se nalaze na UNESCO-voj listi. U tom trenutku niko od njih nije imao nikakvu informaciju vezanu za ovaj događaj. Kada sam nazvala kancelariju nacionalne Komisije za saradnju sa UNESCO-om, uveravali su me da će svakako proslediti poziv na sve relevantne adrese. Međutim, koliko je meni poznato, niko od prestavnika naše monaške zajednice nije bio na tom skupu, iako je to bila jedinstvena prilika da se čuje njihov glas i problemi sa kojima se susreću.
Drugi primer je vezan za Park prirode Golija u kome se nalaze brojna sveta prirodna mesta. Naime, dok sam prikupljala materijal za rad o manastiru Gradac, u ruke mi je dospeo i Prostorni plan Parka prirode Golija, donet u decembru 2004. Iz puke znatiželje sam istražila zastupljenost pojmova kao što su religija, sveto mesto i duhovnost u ovom dokumentu, međutim oni se nigde ne pominju. Obrađena je samo prirodna i kulturno-istorijska baština. Navodi je, na primer, na listi UNESCO-a, manastir Studenica, a Gradac spomenik kulture od izuzetnog značaja, ali nema ni jedne reči o njihovoj svetosti i duhovnom aspektu. Kada se ovo uzme u obzir, onda ne čudi činjenica što ne postoji detaljan registar svetih prirodnih mesta na teritoriji ovog parka prirode, počevši od stabala-zapisa, svetih izvora, pećina isposnica, itd.
Ako se pogledaju novinski naslovi stiče se utisak da nekontrolisani razvoj turizma preti manastiru Gradac, svetinji pod zaštitom države o kojoj ste, takođe, radili rad koji je predstavljen na radionici o duhovnim vrednostima u zaštićenim područjima Evrope održanoj na ostrvu Vilm u Nemačkoj.
-Manastir Gradac se, sa svojim zaštićenim okuženjem, nalazi u Parku prirode Golija, jedinom rezevatu biosfere u Srbiji. Naime, od 2001. odlukom UNESCO-a deo Parka prirode Golija je proglašen za rezervat biosfere Golija – Studenica. Manastir Gradac se, takođe, nalazi na glavnom hodočasničkom pravcu u Srbiji, na kome su i Žiča, Studenica, Sopoćani i Đurđevi stupovi. To je kraj pun potencijala za razvoj turizma, pre svega hodočasničkog, pri čemu strogo moraju da se poštuju sve propisane mere zaštite. Međutim, to često nije slučaj u praksi.
Problem je nastao 2014. godine kada su privatni investitori započeli rekonstrukciju nekadašnjih vodenica i uređenje izvora lekovite vode Gradačka banja na udaljenosti od svega 140 m vazdušne linije od manastirskog zida.Zavod za zaštitu spomenika kulture u Beogradu im je izdao dozvolu za rekonstrukciju vodenica, pri tom detaljno definišući njihov izgled i namenu, materijale koji mogu da se koriste i sl. Zahtev za izgradnju ribnjaka, koji su takođe podneli, im je decidirano odbijen jer, kako se navodi u zvaničnom obrazloženju, doprinosi narušavanju pejzaža, zagađenju okoline, preteranoj izgradnji i sl.
Iako je prvobitno projekat rekonstrukcije urađen prema zadatim upustvima, nakon otpočinjanja gradnje investitori podnose zahtev za preimenovanje namene objekata u turističke svrhe i samoinicijativno menjaju izvedeno stanje u odnosu na odobreno projektno rešenje. Tako su iznad vodenica nelegalno napravljeni apartmani za izdavanje sa terasama i badžama na krovu koji potpuno menjaju projektovani izgled i funkciju objekata, kao i jezerce za koje je skrenuta voda sa reke. Naknadno je izgradjen i restoran na otvorenom, kao i igralište za decu.
Kako sami kažu, planiraju da na potezu između manastirskog zida i reke podignu čitavo etno selo u kome će moći da ugoste bar dva autobusa, što je više od 100 gostiju. Negativne posledice izgradnje jednog ovakvog nelegalnog objekta u neposrednoj okolini manastira Gradac su višestruke. Ne samo da se naružuje celokupna zaštićena prostorna celina i zagađuje priroda, već se narušava svetost mesta i duhovni mir sestrinstva i vernika koji se tu mole.
Kada je manastir Gradac sa okolinom stavljen pod zaštitu 1947. godine, nisu precizno navedene parcele niti definisane mere zaštite. Krajem avgusta ove godine, Vlada Srbije je konačno donela Odluku o utvrđivanju mera zaštite, granica zaštićene okoline i mera zaštite zaštićene okoline manastira Gradac gde je tačno definisano koje su sve parcele obuhvaćene zaštitom i šta je dozvoljeno da se radi na tom području. Zato se nadam se da će Republički zavod za zaštitu spomenika kulture u saradnji sa lokalnom vlašću sada imati odrešene ruke da ovoj nelegalnoj gradnji stane na put.
Manastiru Sopoćani, zadužbini kralja Stefana Uroša iz 13. veka, preti brisanje sa UNESCO-ve liste Svetske kulturne baštine. Zašto?
-Manastir Sopoćani, pored Novog Pazara, se takođe nalazi u neposrednom okruženju Parka prirode Golija. I ovde se susrećemo sa sličnim problemom devastacije kulturnog pejzaža. Naime, na teritoriji zaštićene prostorno kulturno-istorijske celine manastira Sopoćani gotovo svakodnevo niču bespravni objekti, mahom privatne vikendice. Čak je u blizini manastirskog kompleksa nelegalno podignuta i džamija.
Međutim, adekvatne reakcije vlasti nema. U inspekcijskim službama grada Novog Pazara tvrde da oni nisu nadležni za ovo pitanje, već Ministarstvo građevinarstva i službe Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Nakon priloga koji je emitovan na RTS-u, iguman Teoktist je, čak, morao da objasni da protiv džamije nema ništa, da je svakom njegova bogomolja sveta, i da samo želi da upozori na divlju gradnju koja bi mogla da nanese neprocenjivu štetu manastiru. Smatram da bi bila velika sramota ako bi zbog naše nemarnosti jedan ovako značajan spomenik bio brisan sa UNESCO-ve liste.
Ako želimo da sačuvamo naše prirodno, kulturno i duhovno nasleđe za naredne generacije moramo konstantno da radimo na edukaciji i podizanju svesti stanovništva, da prevaziđemo fokusiranost na trenutne političke interese i okrenemo se dugoročnijem sagledavanju problema, kao i da dosledno sprovodimo zakonske mere zaštite. Inače, lako nam se može desiti da ostanemo bez svega onoga sto su nam naši preci ostavili u amanet.
Dodaj komentar