„Olimp“ (u slavu kulta tragedije) – predstava koja traje 24 sata! I još direktan dan-i-noć prenos na televiziji (RTS 3). Teško je za poverovati da se bilo koja pozorišna predstava može pratiti sa zanimanjem u direktnom TV prenosu. Pa još ako traje 24 sata!
Savremena civilizacija svečano je prvo objavila „smrt Boga“, pa „smrt umetnosti“, „smrt filozofije“… Ostale su samo tehnika i ekonomija.
Skoro nisam video neki proizvod savremene umetnosti koji može da izazove ovoliko poštovanje.
U predstavi OLIMP flamanskog reditelјa Jana Fabra napravlјen je herojski napor da se smrt umetnosti ne prizna. Zaista herojski. Satima i satima glumci-igrači izvode podvig od kog zastaje dah. Iza spektakularnih slika nastalih savremenom analizom grčkih tragedija stoji dug i naporan rad. Posvećen. Posvećen u toj meri da mi hrišćani ne možemo da pozavidimo skladnoj zajednici na sceni. Glumci i glumice su mahom goli, a da ta golotinja nema veze ni sa pornografijom ni sa provokacijom malograđanštine, pa čak ni sa podvučenom erotikom – ona je samo jedno od sredstava za iskreno ulaženje u probleme lјudskog postojanja. Nema podrazumevanja. Izvođači su bukvalno ogoleli sebe.
Glumci do iznemoglosti ponavlјaju rečenice dok ih zaista ne prihvatimo i uđemo u dijalog sa njima, polivaju se bojama, mažu ulјem, rvu se, igraju uz hipnotičku muziku i valјaju po zemlјi, vode lјubav sa bilјkama i nevidlјivim vizijama – sve pod palicom debelјuškastog Dionisa iako se protive ostalim paganskim bogovima. Rade sve to do iznemoglosti. Pošteno. Svedoče svoju umetničku veru.
Ne spadam u lјubitelјe ovakvih formi, ali ova predstava se definitivno izdvaja iskrenošću i autentičnošću.
Iza svega stoji tragedija, ali suočavanje sa njom nije lišeno humora i vitalnosti koja fascinira. Otpor pretvaranju čoveka u sastavni deo racionalnog zapadnog projekta. Nešto što liči na sve umetničke i pozorišne pobune od šezdesetih godina na ovamo, ali lišeno svega trivijalnog, banalnog. Otkrivaju nam šta stoji iza sumanute kulture ekstaze kao jedine pauze u sivilu svakodnevice.
Čovek je ograničeno ali veličanstveno biće govore nam, a izvođači predstave na kraju otvoreno traže priznanje za svoje herojstvo ali i za herojstvo čoveka uopšte. Tragičnog junaka.
Zatim ironišu taj svoj poziv pretvarajući ozbilјnu i za gledaoca zahtevnu koreografsku priču u banalnu erotičnu koreografiju sa medija kao što je naš nesrećni „Pink“. Upućeni se sete kako je buntovnik Bunjuel završio film o Svetom Simeonu Stolpniku u tadašnjem disko klubu. Mistička ekstaza vraća se na instant ekstazu savremenog doba.
I na kraju kad se Dionis, alternativa suvom racionalizmu civilizacije, povuče, poručuju nam – „dišite slobodno i zamislite nešto novo!“
A mi hrišćani znamo da je jedino novo pod suncem – Hristos. I samo možemo da se zamislimo kako na pravi način ući u kontakt sa posvećenim umetničkim borcima za lјudskost bez Boga.
Divno je kad ti neko da povod za ozbilјan dijalog. Nezgodno je što te to obavezuje da izađeš iz sopstvene mlakosti i podrazumevanja.
Veliko je osveženje kad se makar za neko vreme možemo izmaći iz naših lokalnih (velikih) problema i sagledati probleme današnjeg čovečanstva. I naravno da možemo da se podsetimo obaveze svetske misije Pravoslavlјa. Zašto ne i u kulturi?
Snimak ove izuzetne predstave trebalo bi prikazivati ako ne u bogoslovijama a ono sigurno na Bogoslovskim fakultetima. Da bi budući sveštenici i teolozi mogli na vreme da nađu pravi odgovor na krik ovog vremena – „dajte nam nešto zaista novo!“
A to da umetnici koji se inspirišu Pravoslavlјem mogu da budu isprovocirani da nađu savremen prevod vizantijske estetike i hrišćanske slike sveta koja bi drugačijim ali podjednako vrednim umetničkim sredstvima kao u ovoj predstavi mogla da postane naš kulturni izlazak u svet – ne treba posebno podvlačiti.
Dodaj komentar