Piše: Branko Puzović, Večernje novosti
Fotografije: Podrum Lukić
Iako žive u Beogradu, Lukići svaki slobodan trenutak provode u Babajiću kod Ljiga. Od proizvodnje pića još ne mogu da žive, ali je Zvonku i Milošu sada najvažnije da imanje njihovih predaka nastavi da živi.
„Brata i mene ovo imanje je othranilo i odškolovalo. On je doktor poljoprivrednih nauka, a ja sam završio prava. Obojica s porodicama živimo u Beogradu, ali svaki slobodan trenutak provodimo u rodnom selu, složni i čvrsto rešeni da se naše ognjište nikad ne ugasi i da naša deca, kad stasaju, nastave da imanje održavaju i proširuju“.
Ovako priča advokat Zvonko Lukić (56), koji sa suprugom Slađanom (34), sinom Vladimirom (11) i ćerkom Natalijom (10), bezmalo celo leto provodi u rodnom Babajiću kod Ljiga. Danas, Lukići imaju 40 hektara zemlje, najviše šume i pašnjaka. Voćnjak se prostire na osam, vinograd na tri hektara. Na placu oko kuće, na 70 ari, posetilac kao da je u vremeplovu – očuvani su i stoletni objekti – magaza, mišana, mlekar, kačinjak…
– Generacije naših predaka obavezuju brata i mene da očuvamo ono što su oni pre nas stekli – kaže Zvonko. – Izuzetno sam vezan za Babajić i ljiški kraj, svaki slobodan trenutak iskoristim da iz Beograda, iz sudnice, ili advokatske kancelarije, dođem u selo, pravo u voćnjak, ili vinograd, jer imanje zahteva veliki rad. Mom bratu Milošu i meni osnovni cilj je da se imanje nastavi da živi. Koliko smo novca u to uložili, ni sami ne znamo.
U šljiviku rađaju čačanka rodna, ranka, požegača, timočanka… u voćnjaku imaju i kajsije, planiraju da zasade i dunje. U vinogradu pino noar, šardone, tamjanika, a stasaće i čokoti autohtone srpske sorte grožđa – prokupca.
– Još je pradeda pekao rakiju, pa smo brat i ja nastavili tu tradiciju – kaže Zvonko. – Uspeli smo, velikim zalaganjem, umećem, ali i ljubavlju, da proizvedemo rakiju koja je osvojila sva moguća priznanja u Srbiji, simboličnog naziva „dekada“, koje i objašnjava njenu suštinu, jer se pravi od šljivovice koja odleži najmanje desetak godina. Poznavaoci žestokog pića kažu da je u rangu sa francuskim konjakom.
Lukići trenutno proizvode osam vrsta rakija i četiri vrste vina.
– Kada smo pre osam godina počinjali, pozajmila sam nekoliko knjiga sa Poljoprivrednog fakulteta i ubrzo se iz ekonomije, što mi je struka, prebacila na voćarstvo – kaže Zvonkova supruga Slađana. – Vremenom, potpuno sam ovladala proizvodnjom rakije. Ekonomski gledano, od ovoga se ne može živeti, svu proizvodnju dotiramo. Cilj nam je da za par godina budemo na pozitivnoj nuli, da imanje samo sebe održava.
Zapošljavaju dvoje radnika, potrebna su najmanje još četiri. Preko leta, bude i tridesetak sezonaca. Angažuju, vele, uglavnom rođake, komšije, seljane…
– Nastojimo da, koliko možemo, pomognemo da se čitav kraj podigne, da se radi, da imanja ne budu u korovu, a kuće i dvorišta ne ostanu pusta – kaže Zvonko. – Smatramo da je ključ za opstanak sela u porodičnoj proizvodnji, uz poštovanje kvaliteta i rokova, tako mi radimo. Na našem imanju ima mnogo posla, a angažovanjem radnika, berača tokom leta i jeseni, ekonomski pomažemo rodnom Babajiću.
AMANET
Dvorušte Lukića je pravi raj. Svi se oduševe kad kroče u nekadašnji kačinjak, koji je pretvoren u podrum vina, gde se piće za bogove može degustirati uz kozji sir, pršutu…
– Naša rakija stigla je u Ameriku, Kanadu, Australiju – kaže ponosno Zvonko. – U njoj su sabrani vekovi predanog rada naših predaka, ali i velikog odricanja moje majke Branke i pokojnog oca Dragiše, koji bi sigurno bio ponosan što smo brat i ja i naše porodice nastavili ono što nam je u amanet ostavio.
NIŠTA BEZ SLOGE
– Iako naša deca žive u Beogradu, nadamo se da će nastaviti ovo što smo započeli – kaže Zvonko. – Bez toga, sav naš trud ne bi imao smisla. Ćerka Natalija, na primer, s velikim zadovoljstvom pomaže u radovima na imanju. Složno radimo brat Miloš, njegova supruga Slađana, ćerka Anđela i sin Matija, kao i moja supruga Slađana, sin Vladimir i ćerka Natalija. Bez sloge, nema ni berićeta.
Izvor: Večernje novosti
Dodaj komentar