Kultura

Srpski srednjovekovni nakit: Odraz bogatstva i moći vladara

 

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

Fotografije: Narodni muzej

 

 

Negovanje kulta nakita počinje na Nemanjinom dvoru, ali raskoš i sjaj skupocenog nakita, umetnički obrađenog, odigrava se za vreme vladavine Stefana Prvovenčanog. Najveći procvat specifične lepote u izradi nakita od zlata, srebra i dragog kamenja, po pisanim izvorima, opisan je na srpskom dvoru XIII veka pod kraljem Milutinom. U to doba filigran je bila najrasprostranjenija tehnika u umetničkoj obradi srebra i zlata.

 

Kako nisu postojale mustre i šeme za izradu motiva kod ove tehnike najviše je ispoljen individualni narodni duh. Svaki je majstor kombinovao šare “iz glave”, a dobri majstori filigrana bili su daleko poznati i dobro plaćeni za svoj rad. Pod uticajem Vizantije u dolazi u naše krajeve i na taj način postaje i naše srednjovekovno nasleđe.

 

Ono što je bitno u ovoj priči jeste činjenica da je veoma razvijena srpska srednjovekovna privreda, koja se oslanjala na bogate rudnike, dopuštala imućnoj vlasteli da se snabdeva ne samo uvezenim nakitom, već i s onim domaće izrade. Vremenom se dosta toga izgubilo. Uostalom i u Evropi veoma retko imate sačuvane vrednije komade nakita, jer su već posle jednog veka pretapani, a dragulji iz njih vađeni, pa ponovo fasetirani (brušeni). Svoj zenit umetnička izrada nakita od filigrana doživljava u doba kralja Milutina. U ekonomski ojačanu Srbiju kralj Milutin poziva zlatare iz drugih zemalja koji izrađuju nakit po njegovom ukusu, a na dvoru Stefana Kosače boravio je jedno vreme flandrijski zlatar koji je uradio nekoliko predmeta koje Stefan pominje u testamentu, kaže istoričar umetnosti dr Bojan Popović, viši kustos Galerije fresaka.

 

Verenički prsten

 

Iako najmanji deo nakita, jedinstven po formi, ali najbogatiji po sadržaju izdvaja se prsten. U srednjovekovnoj Srbiji prsten nije insignija, simbol koji govori o statusu onoga ko ga nosi. Na freskama je vlastela prestavljena s prstenjem na svim prstima, naročito kažiprstu i domalom prstu. Kraljevi ne, iako se zna da su ih imali. Car Dušan je koristio svoj prsten pečatnik iz doba kada je bio mladi kralj. Velika pažnja se poklanjala vereničkom prstenju.

 

-Postoje dva prstena, od kojih je jedan u Narodnom muzeju u Beogradu, a drugi u Britanskom muzeju u Londonu. Potiču iz veridbe srpskog kralja Radoslava, sina Stefana Prvovenčanog. Zbog majke Grkinje, vizantijske princeze Evdokije, više se osećao kao Grk, nego Srbin, te se potpisivao vizantijskim carskim nadimkom Duka. Radoslav se oženio kćerkom epirskog vladara Teodora I Anđela. Tako je dobio čvrstu poziciju u odnosima dveju porodica. Na glavi njegovog vereničkog prstena na grčkom piše: „ovo je verenički prsten Stefana izdanka loze Duka te stoga Ano iz roda Komnina u ruke ga primi“. To je zlatni prsten, po dizajnu vizantisjkog tipa – priča dr Bojan Popović.

 

Inače, ovaj prsten nije jedini primerak srpskog zlatarstva koji se nalazi u Britanskom muzeju. Sačuvan je pojas s zlatovezom na kome dominira ime Branko od imena Branko Mladenović, jednog od osnivača dinastije Brankovića. Jedan deo tog pojasa je kupio muzej Ermitraž početkom 20. veka u Istanbulu na tamnošnjoj pijaci. U  Švajcarskoj je osamdesetih godina pronađen drugi deo zlatoveza, koga je kupio Britanski muzej.

 

Majstorstvo filigrana

 

 Lep primer preplitanja stilova na izradu nakita u Srbiji je prsten Stefana Prvovenčanog. Precizna izrada, zlatna filigranska žica, granule, sve odaje ruku majstora koji je izvanredno dobro upoznat sa tananom tehnikom filigrana. Pronađen je uz njegove mošti u manastiru Studenica. “Teško reći da li je to njegov lični prsten ili je nasleđen“, primećuje dr Bojan Popović.

 

Prsten kraljice Teodore predstavlja remek-delo srpskog zlatarstva i potiče iz prvih decenija XIV veka. Pripadao je kraljici Teodori prvoj supruzi kralja Stefana Dečanskoj i majci cara Dušana. Sahranjena je u manstiru Banjska a njen grob je slučajno otkriven 1915. godine, prilikom amaterskog iskopavanja. Pronađena su dva prstena jedan sa predstavom dvoglavog orla nalazi se u zbirci Narodnog muzeja u Beogradu i drugi sa umetnutom antićkim gemom koji se danas nalazi u posedu porodice kolekcionara Ljube Nedeljkovića. Danas neki naučnici koji sumnjaju u njegovu autentičnost.

 

-Osim po lepoti izrade, prsten je značajan i po predstavi dvoglavog orla, što je najstarija potvrda tog simbola kao grba Nemanjića. Sam prsten je izliven u jednom komadu i spada u grupu valjkastih prstenova sa uzdignutim vratom.Na njegovom vrhu je urezan dvoglavi orao, a oko vrata prstena je urezan natpis:„Tko ga nosi pomozi mu Bog“. Karika prstena je bogato ukrašena ornamentima i predstavama životinja u pokretu, što podseća na romaničnu umetnost za razliku od simetrične vizantijske estetirke orla.

 

Teški komadi nakita

 

-Deo nakita je bila obaveza vladara i vlastele. Kao što vladar ima niske bisera koje padaju niz krunu, tako je vladarka imala izuzetno raskošne naušnice pričvršćivane su niskom bisera ili trakama od skupocene tkanine za venac ili krunu, te su bile potpuno odvojene od uha.  Na nekim primercima sačuvana je i originalna traka od filigranske žice kojom su naušnice spajane a koja se nosila iznad temena kako bi se ublažilo opterećenje nošenja ovako teških komada nakita. Same neušnice se prvi put predstavljaju kod Ane žene kralja Radoslava, i to je prvi portet u našem slikarstu, otkriva dr Bojan Popović.

 

Padom Srbije pod vlast Turaka menja se u potpunosti ekonomska i politička struktura zemlje. No i pored toga srpski zlatari ne prekidaju svoj rad. U teškim momentima sredinom XV za izvesno vreme zamire njihova delatnost da bi ponovo oživela sredinom XVI veka. Ali, usled pada ekonomske moći u upotrebu ulaze jeftiniji metali pre svega srebro i bakar. I pored toga majstori pri izradi ovog nakita daju oduške svojoj mašti, ukrašavajući ga filigranskom žicom, staklenom pastom i privescima kako bi izgledali što raskošnije. Danas su kopije srednjovekovnog nakita obavezni deo muzejske ponude.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .