Zid tajni je treći roman Ljiljane Šarac u kome ona prepliće sudbinu Lidije Živkovic, koja se oporavlja od amputacije dojke, suočene sa strepnjom da se bolest ne vrati i princeze Jelene Romanov, ćerke kralja Petra I Karađorđevića
Piše: Gordana Radisavljević – Jočić
Fotografije: Evro book i privatna arhiva
Pre nego što je 2015. objavila prvi roman Ljiljana Šarac dugo je pisala poeziju. Bila to za nju duhovna igra. Uživala je u žongliranju rečima, simbolima i metaforama. Odgovarala joj je sažetost izraza, brzina nastajanja pesme, mogućnost da je brusi, menja, prepakuje. Na pomalo tajanstven način slala je čitaocima šifrovane poruke. A onda je život pokazao kako je trnovit po onog ko se predaje iluzijama, pa je od romantika i idealiste postala realista. I počela je da piše prozu. Prvo da bi se oslobodila negativne energije, stresa, nezadovoljstva, a potom, da bi pomogla mnoštvu priča koje su bile u njoj, da se vinu u oblake. „S obzirom da kažu da se pisac postaje sa pedeset godina, onda sam ja još i poranila, objavivši svoj prvi roman u četrdeset četvrtoj“ , kaže kroz osmeh.
Među čitaocima odmah je prepoznata kao autor kvalitetne srpske proze koja kombinuje prošlost i sadašnjost, i sa lakoćom vodi svoje čitaoce na nestvarno putovanje kroz vekove. Na stranicama njenih romana prepliću se fikcija, istorija, a ljudske sudbine, životni izbori, ljubav koja spasava – njeni su izbori i inspiracija. Iako na prvi pogled nekome sve to deluje nespojivo pokazalo se da, upravo, to daje neobičnu dimenziju čitavoj priči, da metaforično podržava i nadograđuje fabulu.
Rođena je u Smederevu, prestonici Srpske despotovine. U rodnom gradu je završila gimnaziju, a u Beogradu Filološki fakultet, smer Srpska književnost i jezik sa opštom književnošću. Dvanaest godina je radila u Saobraćajnom preduzeću Lasta kao novinar, urednik revije Lasta i PR. Nakon toga okreće se profesorskom pozivu i danas radi kao nastavnik srpskog jezika u Osnovnoj školi Stefan Dečanski, u Beogradu. Godinama je pisala i objavljivala pesme. Dobitnik je Smederevskog Orfeja. Književni klub Smederevo joj je objavio zbirku pesama Lutka učaurene duše 1997. godine. Izdavačka kuća Evro Book objavila je njene romane Opet sam te sanjao (2015) i Gde sam to pogrešila (2016), koji je doživeo dva izdanja. Zid tajni je njen treći roman.
Istorija je čudesan lavirint. Neoprezan čovek lako se izgubi. Koje to niti Vi sledite, a koje Vam omogućavaju da pletete svoju mrežu reči, događaja?
I sama sam upotrebila sličnu metaforu vezanu za istoriju, rekavši da je ona splet neistraženih hodnika vremena… Od opasnosti da se u njihovom lavirintu ne izgubim mene spasava nit (poput Arijadninog klupka) koja je vezana za sudbinu jedne istorijske ličnosti koju izaberem. Nje se držim dosledno, temeljno, pouzdano i tako ne skrećem sa tog, i inače klizavog, puta.
Sve je u priči. Ili će da vas kao čitaoca nosi kao jaka vodena matica, ili ćete da potonete. Istinski se trudim da one koji mi poklone poverenje ne odvučem na dno! Zato im nudim intrigu, neočekivane obrte, jasno isprofilisane likove, uzbudljive priče, snažne emocije.
Kada mi se završi čas, a učenici sa čuđenjem pitaju: Kad pre?!, znam da je čas uspeo. Isto bih volela da se desi i kada čitaoci pročitaju bilo koji od mojih romana – da se upitaju kad pre su stigli do kraja!
U Vašim romanima se ukrštaju sadašnjost, prošlost, istorija i fikcija. Iako pišete u sadašnjosti na veoma neobičan način, tu je uvek i neka istorijska ličnost. Odakle Vam ta ideja?
Mogla bih da smislim neku pričicu koja bi bila bajkolika i zavodljiva, kako mi se sve baš tako posložilo, i kako sam nakon dugog promišljanja došla na tu ideju, ali bi to bilo daleko od istine, koja je mnogo prozaičnija… Posegnula sam za pripovedačkom tehnikom koja je primenjena u romanima Lusinde Rajli, a koja mi se veoma dopala. Shvatila sam da mi ukrštanje dva narativna toka u prošlosti i sadašnjosti omogućavaju da ispričam svoju priču baš onako kako želim. Uradila sam to na svoj način, što se pokazalo zanimljivim i efektnim.
Kako birate teme i ličnosti o kojima pišete?
Čini mi se da sam sa prvim romanom hrabro zakoračila u hodnike vremena, posegnuvši za temom koja mi je dobro poznata, budući da sam Smederevka, pa sam ostala očarana u tom lavirintu… Želja mi je bila da ispričam priče o životima značajnih ličnosti naše istorije koja nije često pričana… U tim svojim lutanjima otkrila sam mnoge pripovesti koje vape da budu došapnute čitaocima!
I sam pogled na Vašu biografiju govori da ste žena sa više profesionalnih života. Novinar, PR, nastavnik srpskog jezika. Čini se da je pisac dosta dugo bio potisnut. Kako ste se odlučiči da konačno osobodite pisca i svoje pisane reči iznesete pred čitaoce?
Trudim se da dam maksimum u svemu što radim, ali sam često glavom udarala u plafon i shvatala da nema dalje, ili da ima, ali uz velika odricanja. Najčešće je porodica bila ta koja je morala da trpi, a jedino to nisam htela da prihvatim. Tako sam, kao i mnogi poslovni nomadi ovog vremena, menjala i kuće i zanimanja, tragajući za potpunom ostvarenošću i srećom. Izgleda da su mi zahtevi bili nerealni, sve nije moglo da se nađe na jednom mestu… Kada sam to shvatila, odlučila sam da uradim nešto što će me usrećiti i popuniti praznine koje su se ukazale.
Da li Vam je bilo teško da izdate prvi roman?
Izdavanje prvog romana spada u domen naučne fantastike! To je hod po mukama. Kada se odlučite na taj hrabri korak, onda ostavite za sobom i stid, i ponos, i nestrpljnje, i počnete da obijate pragove… Uglavnom vam odgovor nikada i ne stigne, a vi venete čekajući…
Pa, opet, ne treba se obeshrabriti, odustati! Upornost, kvalitet, moćna reč – nađu svoj put, pre ili kasnije. Sve mi se više čini da je to jedan od načina prirodne selekcije, da sami odustanu oni koji se prebrzo zamore i lako se predaju…
Biti pisac u Srbiji znači biti žongler, gutač vatre i verglaš, i to sve u jednom. Zato sam istinski zahvalna sreći, sudbini, i iznad svega, izdavačkoj kući Evro Book, koja je u meni prepoznala ono nešto zbog čega debitantu vredi pokloniti poverenje i pružiti mu šansu.
U svom književnom prvencu Opet sam te sanjao čitaoce vodite u 15. vek, u rodno Smederevo , na dvor despota Đurađa Brankovića i njegove supruge despotice Irine. Zašto ste se odlučili da svoj prvi roman napišete o Prokletoj Jerini, kako je ostala upamćena u narodu?
Opet moram da skinem ružičaste naočare i otkrijem pravu istinu – moj prvi objavljen roman nije i prvi napisan. Bilo je više neuspešnih pokušaja pre njega. Prosto, falila mi je dobra tema. Eksperimentisala sam, lutala, na kraju krajeva, i vežbala sam se u savladavanju romaneskne forme. A onda sam shvatila da mi je priča pred nosom. Rodila sam se i živela u Smederevu, odrastala sam slušajući mitove i legende vezane za despotsku porodicu Brankovića koja je vladala našim krajem i kao trajni spomen ostavila nam velelepnu tvrđavu – pa, malo li je sve to?! Trebalo je samo posegnuti za onim što je već bilo duboko ukorenjeno u meni. E, kada sam već zagrizla veliki zalogaj, odlučila sam da stvar dodatno sebi iskomplikujem i pokušam da lik despotice prikažem istorijski istinito, neostrašćeno, bez predrasuda. Pokazalo se da je taj pristup dokazao da je Irina Branković bila sve samo ne prokleta!
I Vaš drugi roman Gde sam to porešila je spoj neobičnih sudbina. Govori o krahu jednog braka, posledicama koje on ostavlja na dete. Kako se u sve to uklapa sudbina nesuđenog srpskog kralja, princa Đorđa Karađorđevića?
Glavna junakinja drugog romana je Irina Pavlović, psihijatar. Ona je stožer čitave priče i magnetski privlači druge junakinje čije su nesrećne sudbine zapisane u lekarskoj dokumentaciji koju često odnosi kući da bi ih na miru proučila. Na iskušenje je stavljaju poljuljani brak i ćerka koja se opire porodičnim promenama… E, tu Inu, će zaintrigirati paket na tavanu očeve kuće u Smederevu, koji će ukazati na mogućnost da je ona potomak princa Đorđa Karađorđevića, koji je šesnaest godina bio zatvoren u ludnici, jer je vlastima toga vremena tako odgovaralo… Otuda ukrštanje i u ovom romanu istorije i fikcije. Sama priča je to iznedrila, pružajući mi mogućnost da iz senke konačno izvučem srpskog Hamleta…
U romanu Zid tajni koji pred čitaoce donosite sudbinu sestre princa Đorđa, princeze Jelene Romanov. Kada zavirimo iza zida koji čuva tajne šta možemo da vidimo?
Za mene je pisanje nalik pomalo zaboravljenoj igri kolariću-paniću. Sami sebe zaplićemo, ali i rasplićemo. Iščitavajući istorijsku građu o Đorđu Karađorđeviću, ja sam tu i tamo pronalazila podatke i o njegovoj starijoj sestri Jeleni Karađorđević. Na kraju sam htela-ne htela morala da priznam da se tema ponovo nametnula sama! Toliko me je okupirao njen život da sam je doživela kao srpsku heroinu koja je nalik onim starogrčkim! Jelenin ceo život bio je jedna odiseja, a ona je na tom putu ostavljala zlatne tragove svoje plemenitosti, požrtvovanosti i nesebične ljubavi.
Kao da sam sela u vremeplov! Zahvaljujući njenoj životnoj priči uspela sam da se vratim na kraj devetnaestog i početak dvadesetog veka. Šetala sam Cetinjem kojim je vladao njen deda Nikola, posetila sam Ženevu u kojoj je živela sa ocem i braćom, iskusila sam školovanje u Institutu Smoljni u Sankt Peterburgu, videla sjaj i raskoš dvora Romanovih jer je moja junakinja bila udata za jednog od njih!
Mnoge tajne sam pročitala u njenom dnevniku, ali Vam ih neću otkrivati! Zavirite sami u roman i dozvolite da vas ponese reka vremena!…
Koliko Vam je novinarsko iskustvo pomoglo u promovisanju Vaših romana?
Evro Book je renomirana izdavačka kuća sa dugom tradicijom. Ona svojim autorima pruža vrhunsku podršku. Ima fenomenalne urednice, dizajnere, lektore, korektore, poštuje ugovore i rokove… Kada roman izađe, njen PR izda saopštenja, dogovori gostovanja u medijima, napravi književnu promociju, i tu se negde priča završava. Tako, uglavnom, rade i sve ostale kuće. To sve nije malo, ali je prava istina da nije dovoljno.
Kada sam prvi put otišla na more, mamu i tatu su savetovali da me nauče da plivam tako što će me baciti u vodu, a ja ću se već snaći… Zamalo se nisam udavila! Sa romanopisanjem je bilo isto! Ili ću da mašem rukama – ili ću da potonem! Prilika koju sam dobila ukazuje se samo jednom, i to najvećim srećnicima, u životu!
Bilo je mnogo tumaranja u mraku, učenja najtežeg, ali najpodsticajnijeg, na vlastitim greškama, zavirivanja u tuđe dvorište, prepisivanja od boljih, da bih izašla iz tame koja me je dugo okruživala… Nema recepta za uspeh, to znaju svi koji su se bavili marketingom. U Saobraćajnom preduzeću Lasta sam radila dvanaest godina na mestima novinara, urednika revije i PR-a, u okviru službe marketinga. Tu stam stekla mnoge veštine, kojih sam se prisetila kada sam počela da promovišem svoj prvi roman Opet sam te sanjao.
Volim često da kažem da ništa nije slučajno. Do sada se, sve što sam radila, slaglo kao kamen na kamen da bih mogla da se popnem više, stignem dalje… A šta me još na tom putu čeka!… Ovo su tek prvi koraci!
Kako uspevate da odvojite uloge pisca i profesora književnosti?
Kod mene su stvari jasne, ako napravim kapu od dvolisnice Politike i stavim je na glavu, na trenutak ću biti moler, kad uzmem dnevnik u ruke, tada sam profesor, a kada se šćućurim u svom kutku – tada se odjavljujem iz stvarnog sveta i šetam i lutam onim svojim hodnicima s početka naše priče…
Kakav je Vaš odnos prema kritici?
Poštujem je, zanima me mišljenje eminentih stručnjaka, ali mi se najviše sviđa ovo gledanje preko plota: Ne diram te – ne diraj me, mada to ne može predugo da traje.
Kako biste opisali svoj književni svet – onaj koji je iznedrio pisca i onaj koji ste Vi izmaštali?
Moj književni svet sada već ima svoje mirise, boje, mesta kojima se čitaoci i ja vraćamo… On nakratko nudi bekstvo od svakodnevice. Zato bih ga opisala kao poslednje utočište nepopravivih romantika.
