O ovoj temi je sprovedeno i objavlјeno više socioloških istraživanja
Napisala i priredila: Zorana Miljević
Fotografija: Aleksandar Jočić
Sociološki fenomeni: Versko konvertitstvo u Srbiji, 1. deo
Versko pomodarstvo
Tek s ratovima 90-ih postaje moderno među Srbima da budu pravoslavci, dok u Bosni postaje moderno biti Bošnjak.
„Do tada nisam ni znao šta je to Bošnjak. A i sada ne verujem da znam pet muslimana u Bijelјini koji se pridržavaju vere, slave Bajram, sahranjuju lјude na muslimanskom groblјu, čuvaju imena, ne jedu svinjetinu, ne piju alkohol… Veruju u boga, ali ne znaju da kažu šta je to“, priča Jahić. Podozrenje je, međutim, izazvao i među pojedinim pravoslavcima: „Osećam to. Ali to su lјudi koji nisu našli sebe u svom životu. Ne razmišlјaju o životu kakav treba da se vodi.” Ima lјudi koji ga i dalјe zovu Fahrudin. Neki to rade iz navike, a neki kako bi mu, čini mu se, pokazali da mu i dalјe „ne veruju”.
„Prelazak u pravoslavlјe je moja duhovna odluka. Niko mene nije naterao na to, niti me ucenio“, konstatovao je Jovan, nekada Fahrudin
Potpuno drugačiji motiv za promenu vere, imali su Beograđani Dušan i Irena Krstić. Pre nekoliko godina, oni su iz pravoslavlјa prišli protestantskoj denominaciji. Oboje su prethodno bili kršteni u prvoslavnoj crkvi na Zvezdari. U istoj crkvi su se pre nešto više od 10 godina i venčali. On je završio Elektrotehnički fakultet, ona je menadžer. Dobili su troje dece. Redovno su odlazili u crkvu nedelјom, praznicima. Pridržavali su se svih običaja. U međuvremenu, međutim, Dušanova majka se, posle jedne ozbilјne životne krize, priklonila protestantima.
„U novu crkvu je ušla posle razgovora sa ženom koju je upoznala tokom višemesečnog lečenja. Nije tu bilo nikakvog vrbovanja. Jednostavno su razgovarale. Uskoro je dobila poziv da dođe u tu protestantsku crkvu na službu i posle nekoliko puta odlučila je da im se priklјuči“, objasnio je Dušan. Uskoro je i on s Irenom počeo da odlazi u istu crkvu, iako to majka nikada nije tražila od njih. Tek tu su, međutim, kako kaže, počeli da pronalaze pravi smisao.
„Jednostavno, u pravoslavnoj crkvi je sve nekako bilo površno. Radiš stvari koje svi rade u masi i nema te poruke koju sam ja hteo da bude odgovor na moju teškoću ili pitanje šta ću i kako ću“, rekao je Dušan. U protestantizmu sve mu je nekako bilo jednostavnije, jasnije. Niko mu, kaže, nije ništa nametao. Sam je pronalazio odgovore na pitanja koja su mu se predočavala. Decu još nisu krstili. Ne žele, kako kaže, ni na šta da ih teraju.
„Odlaze s nama na nedelјnu službu, ali ako sami ne budu iskazali želјu da se krste, nećemo ih nagovarati. To je stvar izbora. Vera je stvar izbora. Nemoguće je nekoga naterati da veruje u nešto“, ispričao je Dušan.
Ko menja veru
Ako bi se pravila analiza socijalne, obrazovne ili neke druge strukture konvertita, prema istraživanjima, došli bismo do paradoksa da je njih najviše među najvišim i najnižim društvenim slojevima.
Čini se da su to oni koji nemaju šta da izgube, koji konverzijom dobijaju i na duhovnom i na materijalnom planu jer menjaju stil života nabolјe budući da svaka religija propagira racionalno živlјenje i moralno ponašanje koje je proživotno. Najviši društveni slojevi i jake ličnosti takođe menjaju veru i spremni su javno da posvedoče svoje religijsko uverenje. To govori o slobodi ličnosti koja je na taj način spremna da iskaže svoje novo uverenje i argumente da ponudi drugima.
U istraživanjima je otkriveno i koliki je značaj porodičnog emotivnog odnosa na promenu vere. Tu su takođe prisutne dve grupe. U prvu spadaju porodice iz kojih deca u crkvi i religiji traže spasenje i zaštitu od zanemarivanja i teškog života. Drugu grupu čine porodice koje su negovale slobodu mišlјenja i omogućile da se iz obilјa krene u potragu za širim sistemom i novim dokazima.
Iz koje god grupe da potiču, verski prebezi su u većini slučajeva nailazili na nerazumevanje, pa čak i odbacivanje od svojih porodica.
Nјima je, međutim, bila dovolјna podrška makar jednog člana porodice da bi se ohrabrili na takav korak.
Razočaranje
Jedan od ispitanika je pokušao da praktikuje svoju veru u pravoslavlјu. „Odlazio sam na službe, počeo sam da učim crkvenoslovenski da bih razumeo to što radim. Ali nije bilo mentorskog rada. To mi je falilo, da imaš nekog sa kim možeš da razgovaraš o svom crkvenom iskustvu, da ti neko kaže šta sledeće možeš da uradiš. Svaki kontakt se završavao tako da prosto dolaziš kada je liturgija. I ti si tu u masi, budeš tu, odeš i to je bilo to. Nisam bio ohrabren da nastavim dalјe, nego sam bio utoplјen u masu.“
To se obično dešava u velikim verskim zajednicama, gde ima više od 1.000 vernika. Vernici nisu bliski, zato protestanti insistiraju na zajednicama koje imaju do 100 vernika. U toj verskoj zajednici oni su u stanju da uspostave lične kontakte i da nađu prijatelјe.
I dok je ovom verniku u životu nedostajao baptistički duh samodokazivanja, borbe i podrške zajednice, za jednu vernicu je život u protestantskoj zajednici postao naporan. Sticajem okolnosti u Britaniji se udala za pravoslavca, pa je u pravoslavlјu otkrila nove, za nju do tada nepoznate, vrednosti: „U zapadnoj verziji hrišćanstva, u kojoj sam ja bila, sve je u samodokazivanju, usavršavanju. Znate, to je filozofija u kojoj morate biti najbolјi, da najbolјe radite, da se dokazujete. Protestanti su potpuno i uvek u tome da sve funkcioniše besprekorno.“
Sociolog religije smatra da je to što je osetila Tomi, klasičan primer nezadovolјne osobe u jednoj protestantskoj zajednici: „Zaista je naporno. Nije lako biti vernik jedne male verske zajednice, zbog te stalne kontrole. Jer nekad se lјudi umore od toga i imaju potrebu da se vrate tamo gde je najveća sloboda u tome da budeš takav kakav jesi.“
Posle razočaranja, a pre odluke da pređu u novu veru, vernici po pravilu prolaze kroz tešku emotivnu krizu. Istraživanja pokazuju da je konvertitima koji se nalaze u životnoj krizi potreban neki okidač koji će ih i konačno naterati da se upuste u novo versko putovanje. Neko ili nešto postaje jasan putokaz ka novoj veri.
Procedura za promenu vere
Promena vere najjednostavnija je u slučaju kad neko želi da prihvati islam. Dovolјno je samo da u džamiji, u prisustvu dva svedoka muslimana, izgovori: „Sami Bog jeste Bog, priznajem i svedočim, a Muhamed mu je sluga poslani.” Uz to, potrebno je da se novi vernik simbolično okupa i tako skine fizičku i duhovnu nečistoću sa sebe. Nije potrebno poznavanje islama, ne mora da se menja ime, mada većina novih muslimana to radi. Za muškarce koji razmišlјaju da pređu u islam, važno je da čak nije obavezno da budu obrezani, naročito ako se prelaz dešava „pod stare dane”. Novom verniku se, kad uzme islam, svi prethodni gresi brišu.
Prelazak u pravoslavlјe nešto je komplikovaniji jer, pre svega, zahteva poznavanje vere.
To je uslov svih uslova, da osoba poznaje šta se propoveda, da zna Očenaš, Simvol vere. Nije dovolјno samo da kaže da želi da pređe u pravoslavlјe. Mora da pokaže da to i zaslužuje. Ako konvertit prelazi iz rimokatoličke vere, treba samo da se miropomaže, a ako je prethodno verovao u Alaha, mora i da se krsti.
Najsloženija je procedura primanja u redove Rimokatoličke crkve, i može da traje i do godinu dana. Sam obred primanja obavlјa se čitanjem Vjeruju pred vernicima u crkvi.
Ako osoba prelazi iz pravoslavlјa ili protestantizma, tada govorimo o konverziji, i potrebno je obaviti nekakvu versku pouku. Za to je obično nadležan župnik (paroh). Protestantima je neophodno i miropomazanje. Ako govorimo o preobraćenicima iz islama, onda se taj proces naziva katekumenat. Osoba koja prelazi iz islama mora da ide na veronauku u crkvu, potom mora da se krsti, da prođe miropomazanje i da dobije evharistiju (pričest). Samo krštenje obično se obavlјa na Veliku subotu, odnosno noć pre Uskrsa.
Vernicima nije dovolјno to što su pronašli odgovore. I oni i njihova nova verska zajednica imaju potrebu da zvanično prime i pokažu novog člana. Muslimani zato izgovaraju stihove na arapskom jeziku, a hrišćani prolaze kroz čin krštenja. Sociologija religije objašnjava da je vernicima sam čin prelaska veoma značajan. On je vrlo bitan jer je to zavet. Čovek ulazi u zavet sa Bogom. On se zavetuje Bogu na put kojim će ići. To je kao obraćenje. Čovek je išao nekim putem, nekuda, nije znao kuda ide, a sada zna. Ima cilј života. On se obratio i na putu života u zajednici sa Bogom, koje po pravilima Bog daje. I zato je to najvažniji trenutak, jer je to kao sklapanje braka. Potpisivanje ugovora.
Kod baptista je, na primer, čin krštenja veoma bitan. Sve neoprotestantske zajednice imaju krštenje isklјučivo odraslih osoba, tj. osoba koje na osnovu vlastite vere i volјe dolaze da se krste. Potapanje u vodu znači opraštanje svih grehova. Vernik ustaje čist i ima bele halјine.
Novi život
Početak novog verskog života znači i početak prvih iskušenja. Odbačena verska zajednica neblagonaklono gleda na grešnike koji su je napustili. Često i najbliže okruženje ne prihvata njihov novi put. To je zato što je kod nas takav kolektivni mentalitet. Smatra se da je to zato što je zajednica kod nas primarnija od pojedinca i zato što je pripadanje zajednici bitnije od slobode.
A na novom putu ka duševnom miru, vernicima pomaže nova zajednica čiji su član postali. Usmerava ih, razume i bodri da istraju. Zajednica je u tim trenucima često važnija i od porodice. Konvertitima je zajednica zapravo grupa podrške. To su lјudi koji dele isti vrednosni sistem, isto učenje, budući da oni koji ostavlјaju jednu versku zajednicu, a ulaze u drugu, gube potpuno podršku. Ne samo to, oni su i odbačeni.
Mnogi lјudi postaju vernici upravo zbog toga što na taj način imaju socijalnu grupu na koju mogu da se oslone kada su u krizi. Danas im u tome pomažu i društvene mreže.
A neki su na taj put poveli i druge: „Iako je mojim roditelјima bilo rečeno da sam upao u neku sektu, oni su imali strplјenja da me saslušaju. Kada sam počeo da čitam, pričam sa njima, ubrzo su me sledili. I brat se preobratio, mama, otac, baba. Sve je prosto krenulo nekom linijom gde od najmlađeg u porodici dolazi vera,“ izjavio je jedan obraćenik.
Sociolozi veruju da je crkvama danas lakše nego ikada pre da zadobiju nove vernike. Razlog su sveprisutne slobode u 21. veku. Polne, intelektualne, seksualne slobode, kod nekih lјudi stvaraju konfuziju i potrebna su im pravila koja će ih držati na pravom putu. Bilo da je reč o pravilima ishrane ili oblačenja, ili nekim apstraktnijim, važno im je da se osećaju sigurno, da znaju da ne greše. Jer biti kriv, biti grešan, biti loš, nedosledan, pred tolikim zahtevima moralne prirode to nije lako izdržati, objašnjavaju oni.
Teško je živeti u svetu u kojem je sve dozvolјeno, u kome ništa nije sveto i u kome se nema zbog čega umreti, kaže sociolog Entoni Gidens. Verovatno su zato Kuran i Biblija i danas tako privlačni i prihvatlјivi za one koji tragaju za odgovorima.
———————————————————————————————————————————————————————————–
Kada je o verskom konvertitstvu reč, u Srbiji postoji jedan kuriozitet. Naime, čak trojica verskih vođa tradicionalnih verskih zajednica su konvertiti iz drugih religija. Svima je poznat slučaj muftije srbijanskog Abdulaha Numana, nekadašnjeg pravoslavnog Srbina Ivana Trifunovića, poreklom iz pobožne beogradske porodice, koji se, preko budizma, obreo u islamu, gde je dospeo na visoku poziciju prvog čoveka muslimana u Srbiji. Međutim, malo njih je čulo za neobičnu „razmenu kadrova“ između Srpske pravoslavne crkve i jevrejske zajednice u Srbiji. Sadašnji Vrhovni rabin Isak Asiel, nekada je bio pravoslavni (po ocu) Srbin Nenad Asić, student Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Po svome prelasku iz pravoslavlјa u novojudejstvo, oženio se Jevrejkom i uzeo njeno prezime (Ajgenmaht), završio visoke rabinske škole u Izraelu i tako postao vrhovni rabin u Srbiji, namesto penzionisanog Cadika Danona. Od prve supruge se kasnije razveo i promenio prezime u sadašnje Asiel. Otprilike u isto vreme, mladi beogradski Jevrejin, učenik Josifa Levija i Cadika Danona, Aleksandar Šibul, koji je trebalo da postane njihov naslednik, opredelio se za pravoslavlјe i, pored psihologije, završio i Pravoslavni bogoslovski fakultet. Desetak godina je služio kao pravoslavni sveštenik u Beogradu i Novom sadu, gde i danas živi i predaje pastirsku psihologiju na Protestanskom fakultetu u tom gradu. Domaćoj javnosti je poznatiji kao psihoterapeut i radijski voditelј.
———————————————————————————————————————————————————————————–
Izvor: Hronogoraf.net
