Piše: Gordana Radisavljević – Jočić
Posle povlačenja kroz Albaniju, početkom 1916. godine, jedan deo srpskih vojnika i civila prebačen je u Severnu Afriku. Stari vojnici, mladi regruti, invalidi, žene, deca i đaci boravili su u bolnicama, vojnim logorima, kolonijama i domovima u Bizerti, Ferivilu, Tunisu, Alžiru, Udždi. Nјihov tačan broj nije moguće utvrditi, ali procenjuje se da je više od 61.000 Srba prošlo kroz Tunis, Alžir i Maroko tokom Prvog svetskog rata. Izložba “Srpska afrikijada: 1916–1919” je priča o njihovom boravku na obalama Severne Afrike.
Susret Srba sa Afrikom nije prikazan samo kroz gole činjenice, oskudne podatke ili dobro poznati narativ o egzilu i stradanju nego i kroz svedočenja savremenika – poznatih i manje poznatih likova afrikijade.
-Razlog zašto smo napravili ovu izložbu i zašto smo objavili reprint istoimene knjige profesora Nedeljka Gizdavića iz 1922, prestavljen u okviru izložbe, je jednostavan – trebalo bi podsetiti naše ljude na to kako su živeli naši izbegli, ranjeni ljudi od 1916, kada su došli u Severnu Afriku do 1918. U nastojanju da se posetiocima izložbe pruži prilika da sudbinama vojnika koji su boravili u Severnoj Africi pristupe s onom pažnjom koju bi posvetili junacima najuzbudlјivijih priča, poseban prostor je dat njihovim privatnim zapisima (dnevnicima, pismima, dopisnicama), ličnim i porodičnim uspomenama, fotografijama i sećanjima, priča Zoran Hamović, glavni i odgovorni urednik izdavačke kuče Clio.
Kako kaže ovo je pokazatelj i duhovne snage onih koji su tamo bili. Upravo je način na koji su prevazilazili stvarnost ono što zadivljuje.
-Ono što impresionira jeste duhovna snaga koju su naši ljudi imali, da ranjeni i obezglavljeni, prognani iz sopstvene zemlje stvore orkestar, da okupe hor, pokrenu novine, likovni atelje, pozorište sa izgrađenom scenom – to nije bio mali poduhvat. Vreme koje su tamo proveli nisu proveli u prepušteni duhovnoj pasivnosti i nostalgičnim žaljenjem. Naprotiv. „Srpska afrikijada“ je, zapravo, almanah koji pokazuje radove naših talentovanih vojnika koji su se našli na severu Afrike. Oni su se, dok su čekali telesna isceljenja ne bi li se ponovo vratili u borbu i duhovno oporavljali i uzdizali, smatra Hamović.
Da li ste imali problem sa prikupljanjem arhivske građe za izložbu?
-Građa je dostupna. Postoje fotografije i mnoštvo zanimljivih dokumenata u arahivima i muzejima Srbije. Treba istaći, a to se može videti na fotografijama da su naši vojnici bili lepo prihvaćeni od domaćeg stanovništva. Objavili smo i knjigu „Smilje i sumpor“ koja je, nesumnjivo jedna od podstrekača, da kroz sudbinu jednog vojnika i njegove biografije damo privatni pregled i intimno čitanje događaja. Nema dragocenijeg i snažnijeg svedočanstva od ličnog pisanja, od beleški koje se pretvaraju u dnevničko pisanje. Reč je o dva zanimljiva i autentična rukopisa narednika Milutina Ristića i Dragoljuba Rankovića, koje su obradili Dušan Šarenac i Dunja Dušanić. To su dva različita svedočanstva, od kojih se dnevnik Dragoljuba Rankovića odnosi na boravak u Bizerti. Mi smo spajajući ova dva zapisa stvorili uslove za jednu vrstu dijaloga, duhovnog posredovanja dva vojnika koji su govoreći o svojim logorskim danima pisali iz dana u dan i davali vrlo dragocene informacije ne samo o onome što se događa oko njih već i njihovim ličnim dramama, njihovim osećanjima. I kada pažljivo pogledate fotografije na izložbi, vidite ambijent i atmosferu u kojoj su ti vojnici živeli i onda imate mogućnost da poredite sa onim što su dva naša dva junaka zapisala.
Ova dva dnevnika, baš kai i sama postavka izložbe šalju poruku da nema ni jedne situacije, nema ni jednog bola koje ne može da nas oplemeni i da se ukaže da posle svega dolazi duševno prosvetljenje i ponovno uaspostavljanje onoga što mi jesmo preko kulture. Srpska vojska, mahom sastavljena od seljačkih sinova, pokazalo se imala je u svojim redovima i te kako pismene i talentovane ljude.
-Naša polazna ideja jeste dokumentarni prikaz kulturnog života u izbeglićkom logoru. Ova dva dnevnika najbolje su svedočanstvo o kulturnom životu, želji aktivnih i talenovanih pojedinaca da nadomeste kolektivu normalan život i otadžbinu. Nisu to zapisi dva nepismena redova. Prepoznaje se stanovita vrsta dara za pisanje kod obojice. Oni sa dozom izmeštene refleksivnosti ocenjuju događaje i zbivanja iz sopstvene okolne. U ovim zapisima se može videti da je Srbija odista imala veliki kulturni uspon pre početka Prvog svetskog rata, koji je veliki društveni, privredni i kulturni preporod Srbije zaustavio.
I vaša druga izdanja posvećena obeležavanju stogodišnjice Velikog rata su zainimljiva.
Profesor Miloš Ković je priredio i sam dobrim delom učestvovao u pisanju knjige „Srbi od 1903 – 1914“ koja pokazuje koji su sve duhovni gorostasi tog vremena pisali o Srbiji, šta se sve u Srbiji događalo. To je jedna vrsta rečnika ideja, jedna vrsta duhovne istorije. A onda smo koncipirali i objavili knjigu Džona Rola „Put u Sarajevo“ sačinjenu od osam njegovih naučnih članaka i predgovora pisanog za ovo jedinstveno izdanje. Kao britanski istoričar koji se bavio uzrocima Prvog svetskog rata i stradanjem čitave Evrope, dao je veliki doprinos objektivnosti istraživačkih procesa.
Dodaj komentar