Piše: Gordana Radisavljević – Jočić
Predavanje intrigantnog naziva „Uloga plemićkih žena u društvenim mrežama pre interneta. Povezivanje Srbije i Evrope u srednjovekovno i rano moderno doba” koje je dr Jelena Erdeljan nedavno održala u okiru fesitivala „Pazi šta čitaš”, u organizaciji izdavačke kuće Evoluta probudilo je interesovanje naše javnosti za srpsku srednjovekovnu istoriju. Kako kaže „srednjovekovni svet je bio drugačije ustrojen nego naš današnji. Mi, to doba gledamo ili kroz prizmu „mračnog srednjeg veka“ ili kroz prizmu ružičastih naočara da je to jedno romantično vreme. To je prizma XIX veka koja još uvek prilično boji naše poglede na svet“. Kroz primere plemkinja srpske srednjevekovne države, postvizantijskog i ranog modernog doba, pokazala je kako su one kroz dinastičke brakove i porodične veze, uticale na povezivanje Srbije sa drugim zemljama Evrope i duhovnim centrima. I samim tim dala jedan novi pogled na život srednjovekovnih vladara.
– Predavanje je nastalo iz potrebe da pričom podstaknem ljude da počnu da razmišljaju da politički okviri nisu nužno granice, nisu limiti, da postoji komunikacija koja prevazilazi sve granice i koja funkcioniše na drugom nivou. U tim vremenima živeli su ljudi kao i mi, koji su želeli isto, hteli isto, samo su imali drugačija sredstva na raspolaganju. Prvi put sam tu temu predstavila u okviru ciklusa predavanja „Srbija i Evropa kroz vekove prožimanja“, koje sam zajedno sa svojim kolegom prof. Ivanom Stevovićem osmislila i realizujem već drugu godinu u Informativnom centru Evropske delegacije u Beogradu.
Živimo u digitalnom vremenu. Danas kada govorimo o digitalnoj diplomatiji Vaše predavanje o plemkinjama koje su razvijale i održavale bogate društvene veze i bez elektronskih društvenih mreža deluje anahrono. Podsećate nas da se i diplomatija i društvne veze mogu održavati bez tvitera, fejsbuka …
– Upravo tako. Mislim da je važno podsetiti se do koje mere je važan lični kontakt. Kontakt između dve ličnosti, dve osobe, između dva zvaničnika koji predstavljaju dve strane u diplomatskom dogovoru, pregovoru. Naravno, veoma je teško biti ličnost danas. I teško se to gradi. Upravo zato što se ide ka šablonskoj standardizaciji što je digitalno doba donelo. Ali bilo je toga i ranije, samo je sada tehnologija omogućila da to bude rasprostranjeno. Ostvarila se Endi Vorholova izjava da će svako biti popularan pet minuta. To je sada moguće zahvaljujući instagramu, tviteru i ljudi se, uglavnom, time zadovoljavaju. Naravno, to je veoma dobro sredstvo komunikacije i može da bude veoma korisno. Ali ta veština komuniciranja između dve ličnosti to je nešto što je pomalo zaboravljeno.
One su, zahvaljujući svojoj istaknutoj poziciji i poreklu, kreirale, održavale kontakte i stvarale društvene mreže kroz korespondenciju i hodočašća, ktitorstvo i dobrotvorne institucije, škole i bolnice koje su bile osnivane pod njihovim nadzorom.
Srpski vladari su brzo shvatili značaj povezivanja sa stranim dvorovima. Prvi srpski krunisani kralj Stefan prvovenčani ženi se Anom Dondolom, unukom mletačkog dužda Enrika Dondola. Kako su strane princeze, koje su dolazile u njima potpuno nepoznatu sredinu, uticale na kulturu nove domovine?
– U to doba nije moglo drugačije. Svaka dinastija, svaki dvor podrazumevao je dinastičke veze, spajanje. Upravo su dinastički brakovi bili poluga političkog pozicioniranja, konstruisanja identiteta, prezentacije i samoprezentacije određenih entiteta u dinastičkoj prodici naroda, kako se to govorilo u srednjovekovnoj diplomatiji. U Hilandarskoj povelji piše da je „Bog učinio Grke carevima, Ugare kraljevima“. U toj hijerarhiji Stefan Nemanja (monah Simeon) je veliki župan, a njegov sin Stefan ide jedan korak dalje i postaje i sam krunisani kralj koji krunu prima iz Rima, iz centra koji je u to vreme davao legitimitet. Pozicija legitimeta je pozicija realne politike, realne diplomatije, nikako odricanja ili prihvatanja nečega stranog. Što bolje upoznajemo mehanizme i repere tog sveta to ćemo moći bolje da sagledamo kako je on uistinu funkcionisao i šta su ti ljudi, koji su se spajali, jedni drugima donosili, kako je to izgledalo od repezentativnih, zvaničnih državnih trenutaka do onih ličnih. Tako imamo lične predmete koji su pripadali, sada neću navesti primer iz srpske istorije, vizantijskoj princezi Teofano koja se u X veku udala za otonskog cara Otona II, cara Svetog rimskog (nemačkog) carstva. Ona je porfirogenita, u purpuru rođena, iz najvišeg sloja romejske kulture, i sa sobom je u germanske zemlje ponela i sve ono što je bilo njeno, privatna, lične predmete toalete, kozmetiku, svoju pratnju. Donela je u germanske zemlje tako ne samo zvaničnu već i privatnu romejsku kulturu, koja je posatala sastavni deo identiteta njenog sina Otona III.
Kako se odvijala komunikacija srednjovekovnih plemkinja?
– Ta komunikacija se obavljala pisanim putem i preko emisara, preko poslanika. Odvijala se i na jedan posredan način darovima koji su se slali u Bari, Rim, Jerusalim, sveta mesta srednjovekovnog hrišćanskog sveta, zadužbinama jer je to bio jedan vid prisustva i markiranja identiteta onog ko je bio ktitor. Povezivale su srpske zadužbine, poput manastira Gradca iz XIII veka ili zadužbina na Fruškoj Gori iz XVI veka, sa evropskim i svetskim centrima poput Rima i Jerusalima, Barija i Budimpešte, Celja i Carigrada. Poreklom iz vladarskih kuća Anžuvinaca, kao u slučaju Jelene, žene kralja Uroša I Nemanjića, ili Arijanita Komnina iz Albanije, kao u slučaju Angeline, žene despota Stefana Brankovića, održavale su veze između različitih ljudi, konfesija, regija i političkih opcija, uspevajući istovremeno da zadrže visok stepen sopstvene individualnosti kao persone velike harizme i duhovne i intelektualne inspiracije. Ktitorska delatnost je bogougodna delatnost. Ustvari to je jedan od ključnih zadataka svakog vladara, zalog opstanka. Zašto? Zato što je zalog spasenja.
Da li je možda manastir Gradac, zadužbina Jelene Anžujske, koji spaja dva uticaja – raške škole i gotike primer tog prožimanja kultura? Šta znamo o uticaju stranih princeza, supruga i majki srpskih vladara?
– Ne volim toliko da se držim formalne podele i klasifikacije. To je jedan starinski način posmatranja koji je ustanovljen pre stotinu godina i mi ga polako napuštamo u savremenoj nauci. Evidentno je da u Gradcu postoje identitetski markeri Jelene Anžujske, čije poreklo nije ni isključivo zapadno, Anžujsko. Naprotiv, ona je ustvari potomak vizantijske dinastije Anđela, opet zahvaljujući dinastičkim brakovima. Ona je kći ugarskog plemića Jovana Anđela, vojvode Srema, i francuske plemkinje Matilde de Vjanden, vojvotkinje Požege i Kovina. Ne možemo da kažemo striktno, u današnjem smislu, ovo su Ugari, ovo su Srbi, a ovo su Romeji. Jasno je šta se želi reći, ali na dinastičkom nivou svi su oni povezani. Moramo istaći da je Srbija bila u tesnim dinastičkim vezama i sa srednjovekovnim Bugarskim carstvom. Kao što znamo Sveti Sava je umro u Trnovu, u prestonici Drugog bugarskog carstva u kome je vladao Ivan Asen II, tast kralja Stefana Vladislava.
Rodne studije su u našoj medievistici nedovoljno razvijene. Moja koleginica sa Univerziteta u Novom Sadu, prof. dr Svetlana Tomin, je jedna od retkih koja se bavi srednjovekovnom ženskom književnošću, ženama kao stvaraocima. Ja sam se, između ostalog, bavila pitanjem žena u vizuelnoj kulturi, posebno onih iz dinastije Brankovića.
Veliki je uticaj i naših princeza koje su kao neveste odlazile na strane dvorove.
– Važno je spomenuti dinastičke brakove koji su se sklapali radi uspostavljanja stabilne situacije koja je bila garant opstanka srednjovekovne Srbije. Tako, na primer, kneginja Milica svoju ćerku Oliveru šalje u harem sultana Bajazita, koji je potomak sultana Murata koji je ubio njenog muža, Oliverinog oca. Ali to je diplomatija. Njen sin Stefan postaje vazal sultana, a kasnije postaje vazal i Ugarskog cara Žigmunda. Poznat je slučaj još jedne srpke plemkinje na Porti, Mare Branković, supruge osmanskog sultana Murata II, koja je bila veliki ktitor svetogorskih manastira. Marina sestra Katarina Kantakuzina Branković, udata za celjskog grofa Ulrika Drugog, bila je titularna kraljica Zagreba, i u ovom gradu i danas srpska gimnazija nosi njeno ime. Njihov brat despot Stefan Branković bio je oženjen Angelinom iz roda Arijanita Komnina sa područja današnje Albanije, koja je bila ktitor manastira Krušedol. Njena deca i unuke nastavili su njenu misiju kao pokrovitelja kulture, posebno Milica Despina Branković koja je bila udata za vlaškog vojvodu Njagoja Basarabu, a poznata je i kao ktitorka manastira Kurtea de Arđeš na teritoriji vlaške kneževine. A Barbara Frankopan Branković, žena Vuka Grgurevića Brankovića, između ostalog je zapamćena po tome što je poklonila relikvijar franjevačkom manastiru u Rijeci, gde su sabrane mošti više svetitelja, koje su bile na dvoru despota Đurđa Brankovića.
Da li su se plemkinje posebno spremale za odlazak na strane dvorove?
– U sredinama koje su visoko cenile kulturu komunikacije i razmene diplomatskih darova, (dinastičko) povezivanje je bilo zalog opstanka. One su se, samim svojim rođenjem, pripremale za tu vrstu komunikacije. Samom činjenicom da su rođene na dvoru morale su da uče veštinu komuniciranja, etikecije. Nemamo toliko pisanih izvora koji bi specifično o tome govorili, ali u dvorskim sredinama takve veštine su se podrazumevale, koje se mogu iščitavati i iz drugih slojeva kulture, kao što je vizuelna kultura.
Brak je sveta tajna, a vladarski par oličenje oličenje njene punoće. Vladarski par se često u fresko živopisu srednjovekovnih crkava predstavlja naspram ili uz svetog cara Konstantina i caricu Jelenu, arhetipsku sliku i uzor svih hrišćanskih vladara i vladarki kao Novih Konstantina i Jelena. S druge strane, u realnoj politici i diplomatiji, ne samo u sferi političke teologije i ideologije, sklapanje ili razrešavanje brakova funkcionisalo je kao važna poluga u pozicioniranju vladara.
Da li ste razmišljali da napravite i vizuelnu prezentaciju – program, kojim bi se na osnovu istorijskih podataka napravila „vizuelna mreža“ različitih interakcija pojedinih istorijskih ličnosti što bi mogao biti temelj budućih naučnih istraživanja?
– Svakako. To je jedna od mojih želja i ciljeva. Osmislila sam projekat na kome radim i koji se tiče upravo plemićkih žena, društvenih mreža i politike ktitorstva. Sastavni deo toga bi bilo mapiranje njihovih međusobnih veza. Jedna je stvar kad se o tome samo piše a druga kad to i vizuelizujete. Tad neke stvari postanu još jasnije, interesantnije i mogu se primeniti i u širem kontekstu onoga što zovemo popularizacija nauke. U okviru ovog predavanja pokazala sam kako to rade naše kolege iz Beča koji se bave izučavanjem i kompjuterski generisanim mapiranjem mreža povezivanja i komunikacije u antičko, srednjovekovno i rano moderno doba. Za sad, među svojim doktorandima na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, imam sjajan tim mladih istraživača čiji će se rezultati, nadam se, u budućnosti predstaviti i na ovaj način.
