MediaSfera
Piše: Gordana Radisavljević – Jočić
Fotografije: Neda Kovačević, privatna arhiva
Rođena je u Beogradu, odrasla u Kosovskoj ulici i okolini, sada živi na prvim padinama nekadašnjeg Velikog Vračara, tridesetih godina prošloga veka zbog nove Astronomske opservatorije preimenovanog u Zvezdara, u blizini mesta gde je nekada davno bila poznata kafana „Sibirija“ (što je tada označavalo da je tu „kraj sveta“), i gde se prvobitno završavala tramvajska pruga, s tramvajskim štalama…
Već iz ovog bajkovitog kazivanja jasno je da Neda Kovačević neko ko se sa lakoćom druži sa rečima, koje niže u raskošni niz. Pisac je četiri romana, sa čijih stranica odzvanjaju zvuci pesama EKV i tri zbirke pesama, ljubitelj je istorije, fotograf amater i istraživač istorije Beograda, s posebnim naglaskom na spomenicima i ostalim skulpturama. Te svoje ljubavi spojila je u fotomonografiji „Beogradski spomenarnik – Ličnosti u beogradskim spomenicima“ – Knjiga prva. Upravo privodi kraju pripremu Knjige druge – ostali spomenici i druge skulpture (odabranih 535), a Knjiga treća biće posvećena fasadnim skulpturama, otkriva.
Neda je do sada objavila dva DVD izdanja s kratkim dokumentarnim filmovima: “Veliki rat u beogradskim spomenicima”, “Žene u beogradskim spomenicima”. Promocija trećeg “Dinastija Karađorđević u beogradskim spomenicima“ biće održaće se 13. juna u bibloteci „Milutin Bojić“ u 19 časova. Uradila je i 410 dokumentarnih filmova, koji su nastali od istoga materijala – Nedinih fotografija, tekstova o svakoj ličnosti ili događaju povodom spomenika, koje je u potpunosti sama uradila: snimila zvuk, prateću priču, sve sama montirala…
-Početkom 2000-tih, skupljajući građu za roman „Povratak košave u Beograd“, u kome ima mnogo istorijskih podataka o Beogradu, počela sam i sama da intezivno fotografišem razne beogradske motive, naročito zgrade, posebno one starije, s fasadnim skulpturama, i – spomenike. Spomenici su me posebno privukli – kao svojevrsni koncentrat istorije. Znameniti ljudi i događaji, koji su obeležili našu istoriju i zadužili nas. A kako smo se mi njima odužili? I, naprosto me je zatim zainteresovalo – koliko to ima spomenika u Beogradu, i kome podignutih. Koje ljude i događaje pamtimo, koje smo nekako u ovome smislu i malo zaboravili?
Sa sistemskim radom sam počela negde u martu 2012. Do sad sam ih fotografisala i popisala 1743. U okviru toga broja nisu samo spomenici, već i ostale skulpture. Naime, ja pod pojmom spomenik podrazumevam skulpture koje se odnose na istorijske ličnosti i događaje. Takođe, sem tih skulptura, da kažem, na zemlji, fotografisala sam i oko 800 fasadnih skulptura, svih vidova, od plitkog reljefa do statua u punoj plastici, kaže na početku našeg razgovora.
I kakvu nam to priču pričaju spomenici Beograda?
-Upravo tu – o našoj istoriji, ljudima, događajima, bitnim i zaslužnim… Mnogo toga se može saznati ili dopuniti znanje o raznim ličnostima i događajima… Zatim, tu je i bolje upoznavanje samoga vajarstva, i skulptora.
Vaš rad je neobičan i po tome što niste tražili nikakvu značajnu pomoć ni od jedne zvanične ustanove, osim uvida u literaturu i spiskove. Da li vam ovaj način rada ostavlja i veću slobodu?
-Naravno. Ja radim isključivo iz ljubavi i interesovanja, i vlastitim trudom – što ima i posebnu draž i predstavlja veliko zadovoljstvo kad nešto sami otkrijete.Ti spiskovi su koristan osnovni vodič, ali sam mnogo toga zatim pronašla sama, na razne načine – pretražujući arhive, stare novine, vajarske monografije, brošure s izložbi, saznajući usmeno od ljudi gde se sve nalaze razne skulpture, među njima i spomenici znamenitim ličnostima i događajima… Mnogo njih je u raznim enterijerima, te je po prirodi stvari o njima teže i saznati, jer za njihovo postavljanje nije tako strogi kriterijum kao za one postavljene napolju, na otvorenim sasvim javnim mestima.
Da li su dame u srpskoj istoriji uvek teže dobijale svoje mesto među značajnim ličnostima kojima se trebalo odužiti podizanjem obeležja? Koje heroine još čekaju da dobiju svoje kamene biste?
-Dame su i u srpskoj, ali i svetskoj istoriji, naročito u istorijskom pamćenju, zapostavljenije nego gospoda. One su imale značajnu ulogu, i bivale cenjene od savremenika, ali je kasnije nekako njihova uloga zanemarena i zaboravljena. Spomenike bi svakako trebalo da dobiju, recimo, Ksenija Atanasijević, Anica Savić-Rebac, Katarina Milovuk, Sofija Jovanović, Milka Grgurova, Vuka Velimirović, Jelisaveta Načić, Jelena Dimitrijević… U tome smislu, preporučujem jednu izuzetno važnu knjigu “Doprinosi nepoznate elite”, dr Svetlane Tomić, koja govori o mnogim zaslužnim, a danas skoro zaboravljenim ženama u srpskoj istoriji, posebno u oblasti književnosti.
Ko nema spomenik u srpskoj prestonici, a svakako ga zaslužuje?
Recimo, Milunka Savić, Pavle Jurišić Šturm, kralj Stefan Prvovenčani, Stefan Nemanja (pravi, javni spomenik), kralj Milutin, kralj Milan Obrenović, kraljice Natalija Obrenović (postoje njene biste po depoima muzeja, samo ih treba izneti na javno mesto) Marija Karađorđević…
Koji beogradski spomenik je vama najdraži?
-Kao ličnost – najdraži mi je despot Stefan Lazarević, s njegovim spomenikom na Beogradskoj tvrđavi, a i kao umetničko delo spomenik Dositeju Obradoviću u Akademskom parku.
A za koji vas vezuje najlepša priča?
-Najzanimljivija mi je priča o Pobedniku, sa svom svojom kompleksnošću i višedecenijskom trajnošću, jer simboliše mnoge (ne)prilike kroz koje smo u istoriji prošli, a najdraža ona o spomeniku despotu Stefanu Lazareviću, ne samo zbog navedene sklonosti ka toj istorijskoj ličnosti, već i zbog priče o borbi samoga vajara Nebojše Mitrića i njegove vere u vrednost sopstvenoga dela. Kad gradske vlasti (1983) zbog protivljenja dela javnosti, nisu dopustile postavljanje spomenika na Beogradskoj tvrđavi, sam Mitrić je, uz pomoć prijatelja Dragiše Gileta Đurića, tadašnjeg direktora “Parking servisa”, i njihovog “pauka”, dopremio spomenik na tvrđavu i postavio ga jedne noći. On je tamo osvanuo i ostao do danas, čak su mu priredili naknadno svečano otkrivanje.
Zašto kažete da se knezu Lazaru i Stefanu Nemanji jedino klanjaju u holu hotela?
-Jer je to jedino mesto gde se za sad u Beogradu nalaze poprsja ovih naših velikana. Hotel je „Mister prezident“, koji je inače ukrašen i još čitavim nizom zanimljivih skulptura od gvožđa, autora Ljube Lapčevića.
Interesantno je da ste bistu Dragiše Cvetkovića pronašli na buvljaku. Kako teče vaša potraga za beogradskim spomenicima?
-Preciznosti radi – bistu Dragiše Cvetkovića su pre dosta godina pronašli na buvljaku moji prijatelji. Ona je i danas u njihovoj privatnoj kolekciji, ali je tek nedavno, s mojim istraživanjem, utvrđeno da se radi o poznatom bugarskom vajaru, Kirilu Todorovu, i o značajnom delu iz 1941, nastalom u Rimu.
Da li možete da izborjite sve nagrade koje ste dobili za svoj rad?
-Za pripovetku “Vitez od poslednje šanse”, 2013. dobila sam nagradu na konkursu “Kočićevim satiričnim perom”. Tu je “glavni junak” takođe skulptura, Don Kihot u Tašmajdanskom parku, vajara Jovana Soldatovića – jedna satira, kroz “bronzano” razmišljanje i dogodovštine spomenika. Za knjigu „Beogradski spomenarnik – Knjiga prva – Ličnosti u beogradskim spomenicima“ dobila sam nagradu Akademije Ivo Andrić za knjigu o Beogradu za 2016. godinu. Takođe, moja fotografija Pobednika odabrana je među 10 od preko 3000 na konkursu “Wikimedia Loves Monuments” za 2013, i uvrštena je na Wikipedijin sajt u članku o Pobedniku.
