Magazin

Nostalgija: Viršle iz crvenih PKB kioska

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

Fotografija: Aleksandar Jočić, izložba “Živeo život”

 

 „Naše prve ljubavne večere: po jedna kobasica sa senfom na podeljenoj zemički i desert – poljubac na košavi sa ukusom senfa na usnama”, Momo Kapor

 

 

Viršle iz crvenih PKB kioska. Preteče Meka, hamburgera, banjalučkih i ostalih ćevapa. Sa njima počinje prodaja brze hrane na kioscima, koja se jede usput, na sportskim utakmicama ili u kući. Starije generacije se sećaju viršli koje su se prodavale u paru, u lepinjici sa običnim ili ljutim senfom, dok ih mlađe vole u vidu hot doga, prema američkoj recepturi – u kifli, sa senfom i kečapom. Bez obzira na naziv i način upotrebe, viršla širom sveta uživa zasluženo poštovanje. Naša priča je zapravo nekoliko minuta sećanja na detinjstvo, malo sreće i zadovoljstva što se još neko seća vremena u kome smo živeli „bolji život“, ili nam se samo tako čini. Sve jedno je.




Većina nas kioske s viršlama vezuje za sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka. Međutim, jedan od najpredanijih hroničara Beograda Momo Kapor u tekstu „Ukus nostalgije“ podseća da su se sredinom 1956. godine, posle predugog posleratnog perioda sivila i gladi, u Beogradu pojavili za to doba, čudo neviđeno – prvi kiosci u kojima su mogle da se kupe kuvane viršle i kobasice. Posle vladavine menzi, koje su se eufeministički nazivale „restoranima društvene ishrane i bazdile na geršlu i sivomaslinasti kupus, mogućnost da se na ulici jedu kuvane kobasice delovala je kao početak života u bajci: Kad zrelo razmislim siguran sam da su te prve kobasice došle, na kraju, i glave socijalizmu; posle njih više ništa nije bilo kao pre, piše Momo Kapor.

Beogradski kiosk

Sasa J. Machtig

Nisu bili veći od trafike. Prvi plavo-beli kiosci napravljeni od drveta bili su brižljivo raspoređeni po gradu: jedan na Tašmajdanu kod okretnice „šestice”, pa na Terazijama preko puta hotela „Balkan”, na Trgu Republike u parkiću u kome je danas Staklenac, trolejbuskoj okretnici kod Kalemegdana, na Savskom trgu preko puta Železničke stanice, kod „Dunav” stanice, u Zemunu preko puta bioskopa Central, i na staroj trolejbuskoj okretnici na Crvenom krstu. Početkom sedamdesetih, na scenu je stupio „čuveni crveni kiosk”. Gradska vlada raspisala je 1970. konkurs pod nazivom „Beogradski kiosk” sa idejom da se velika šarolikost gradskih kiosaka svede na razumnu meru. Izabran je projekat mladog slovenačkog arhitekte Saša Mehtiga (Saša Mächtig) prijavljen pod nazivom K67 – „K” je od „kiosk”, a „67” je godina projektovanja, a proizvodio se u fabrici Ingrad, Ljutomer, Republika Slovenija.

Crvene kioske je postavio PKB – Poljoprivredni kombinat Beograd. Prvih godina svog bistvovanja u Beogradu bili su retki – svega tri ili četiri. Najpoznatiji je bio u parkiću preko puta hotela „Moskva“ i drugi, kod autobuske stanice Studentski grad na Novom Beogradu. Kasnije su došli i drugi, pažljivo raspoređeni po gradu. Moj omiljeni nalazio se kod Gradske biblioteke, gde je nekada bila okretnica trolejbusa. Posle naporne šetnje ili kupovine pravo zadovoljstvo je predstavljalo pojesti par viršli.

Prepoznavali su se po jarko crvenoj boji i prestavljali su oličenje soc-realističkog viđenja urbanizma i arhitekture. U njih su jedva stajale radnice u besprekorno čistim svetloplavim uniformama i belim kapicama na glavi. Ispred njih na postolju stajala su dva velika lonca od rostfraja sa poklopcem, iz kojih se širio primamljiv miris viršli i kobasica. Uvek ozbiljne prodavačice višli su veštim pokretima vadile viršle iz vrele vode, pažljivo ih polagale na razrezane (obično bajate) zemičke. Tu bi zastale, podigle pogled i uputile obavezno pitanje: „Senf?“. Jedna jedina reč. Kada bi dobile odgovor posebnom kašikom bi premazivale žućkast senf preko viršli i kobasica koje su se od ujutru do uveče kuvale u istoj vodi. Svedoci kažu da su vodu povremeno dolivale kad uvri, ali ne i menjale. Voda je prosipana tek uveče, da bi ujutro bila pristavljena sveža. I u tome se krije odgovor na pitanje: kako se ukus viršli sa kioska razlikuje od onih kuvanih kod kuće. Na kraju bi usledilo njihovo polaganje u specijalne papirne kesice sa logom PKB. Ako biste uzeli i jogurt bio je to pravi, pravcati obrok. Bivši studenti kažu da su ih upravo viršle sa crvenih kioska prehranile.

 Vešt marketinški potez

Ustvari bio je to veoma vešt marketinški potez najvećeg srpskog poljoprivrednog kombinata PKB, Industrije mesa i Tetrapaka, koji su udruženi stvorili prvi lanac brze hrane u Evropi. Svi proizvodi – viršle, kobasice, senf, zemičke, senf i jogurt u trouglastom tetrapaku (kasnije kravica) bili su njihove proizvodnje. Jedan od nostalgičara tvrdi, a ja bih se složila s njim, da smo svi živeli u ubeđenju da takve viršle ili kobasice njihove mame nikada ne mogu da spreme kod kuće. Danas se mogu kupiti na nekoliko mesta u gradu, ali se ljubitelji viršli sa crvenog kioska tvrde da nisu istog ukusa.

A onda su se pojavili štandovi sa pljeskavicama, pred kojima su crveni kiosci uzmicali i polako nestajali. I o njihovom nestanku piše Momo Kapor: „A onda, i kiosci PKB-a i tetkice u njima i one tanke kobasice, kao da su propali u zemlju bez traga. Smenjivali su se periodi siromaštva i lažnog blagostanja; Beograd je danas preplavljen brzom hranom na svojim ulicama. Putovali smo po svetu i jeli sve moguće vrste kobasica, počev od kranjskih u ekspresima Beograd – Ljubljana. Probali smo, tako, papreno mađarske, najbolje francuske i nemačke vurstele, londonske sosidže sa ukusom kuvane slame na buvljoj pijaci Portobelo Roud i njujorške hot-dogove sa kiselim kupusom – uzalud! Nijedne kobasice na svetu nisu bile ni prineti onima PKB-ovim i nijedan dižonski senf, mutard, ili kako se već zvao, nije ni izbliza imao ukus onoga sa usana iz 1956.“

Kratka istorija

Još je Homer u „Odiseji“ pisao o junaku koji jede viršle, a prema nekim izvorima i Rimljani su ih voleli u svom jelovniku. Prvi pisani recept potiče iz 1432. godine, a pronašao ga je nemački istoričar Hubert Ercman. Za njeno pravljenje koristilo se najčistije meso, a od začina so, biber i beli luk. Meso se mlelo nekoliko puta, dodavali su se začini i tako dobijena masa se punila u creva i kratko sušila na toplom vazduhu. Ovakva viršla se obično prodavala u paru, a pre jela se barila. Viršle i kobasice danas se smatraju nemačkim i austrijskim tradicionalnim specijalitetima. Na američki kontinent viršla je stigla oko 1860. godine zajedno s nemačkim emigrantima. Mesar Čarls Felkman je počeo da prodaje viršle u Njujorku, na Koni Ajlendu, kao hot dog. Brzo je stekao popularnost koja traje i danas. O tome svedoči i jedna anegdota. Naime, američki predsednik Frenklin Ruzvelt je prilikom posete kralja Džordža VI Americi 1939. godine, poslužio gosta hot dogom, kao američkim brendiranim specijalitetom.




Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .