Piše: Gordana Radisavljević – Jočić
Fotografije: privatna arhiva
Svoje modno putovanje Jasmina Sanader započela je devedesetih godina prošlog veka kao asistent kostimografa u televizijskoj igranoj seriji „Rasulo“, rađenoj u italijansko-jugoslovenskoj koprodukciji. Njen talenat nije ostao nezapažen i ubrzo je postala saradnik i prevodilac glavnog italijanskog kostimografa. Usledile su koprodukcije kao što su „Put oko sveta za 80 dana“, „Čovek iza zlatnih naočara“ i „Krvava groznica“. Sarađivala je s glumcima kao što su Mariza Berenson, Stefanija Sandreli, Lorin Haton, Eleonora Đorđi, Filip Noare, Piter Justinov, Pirs Brosnan i Rupert Evert. Od domaćih filmova spomenimo „Bulevar revolucije“, „Original falsifikata“, „Nataša“, „Pun mesec nad Beogradom“, „Diši duboko“, „Srpski film“, „Jesen stiže, dunjo moja“ i prvu srpsku sapunicu „Jelena“. Dobitnik je „Kristalne prizme“ i dve „Zlatne mimoze“.
Dizajnirala je 20 kolekcija modnih detalja i dve kolekcije visoke mode. Iza svega što je radila krije se jedna mala modna priča. Neobična, samosvojna. Jasminu karakterišu jedinstveni spojevi materijala i vešte kombinacije vazdušastih, transparentnih tkanina sa ekološkim krznom. Ona se poigrava s materijalima, za koje većina nas nikada ne bi pomislila da mogu da se upotrebe u modi. Pri tom, ništa nije napadno, ni jedan detalj ne štrči. Njen stil je ekstravagantan, ali i jednostavan i elegantan. Za nju je moda lep način da se stalno pokazuje želja za životom. Pristalica je teorije da prave vrednosti same pronađu svoj put. „Put jeste duži, ali znamo da je u basni kornjača pre stigla od zeke. Nikada nisam imala svoje prodajno mesto, uvek sam bila gost kod nekog“, kaže.
Ipak, na svom fejsbuk profilu Jasmina je „svoj na svome“ i tu već tri godine ispisuje svoj „Modni kukukrik“ svojevrsnu kritiku naše modne scene i hroniku kulture življenja.
– Pre nego što sam zakačila prvi tekst na svoj fejsbuk profil nudila sam “Modni kukukrik” mnogim istaknutim časopisima, ali svi su našli načina da to odbiju i onda sam ja shvatila da su sa punim razlogom to uradili. Jer, ako na prvim stranicama forsiraju određene sadržaje a onda objave tekst u kome neko to komentariše i stavlja na mesto i to bez pardona, onda nije dobar urednik. Zato sam rekla: “Ok, imam svoj FB nalog. To je i bolje jer istog časa imam i povratnu reakciju na tekst”. Sada je već treća godina, dovoljno ljudi zna.
Na ideju je došla kada je shvatila da je kritika izgubila trku sa vremenom. Kritika, kao vid komunikacije između umetnika, njegovog dela i ljudi koji to treba da procene, više ne postoji. Da li je to do novinara ili je do uređivačke politike ali kritika je svedena se na izveštaj da je održano, prikazano, pa čak i pokušaji da se napravi neka kritika, analiza kolekcije su neuspeli jer ih pišu nedovoljno kvalifikovani mladi novinari koji ne znaju terminologiju, ne poznaju pređašnji rad autora. Kako kaže elektronska komunikacija je dala mogućnost sada svakome da se samopromoviše i onda se postavlja pitanje ko je taj autoritet koji će da kaže: „e ovo je dobro, ovo nije“?
– Zato postoji “Modni kukukrik”, kao krik jednog vremena, društva. U formi hronike pratim sve što se tiče mode, ali u najširem kontekstu te reči. Jer, moda nisu samo odevni predmeti. Moda je i ono što se dešava, na primer, u poslastičarstvu, kakve kolače sada jedemo. Imam jedan tekst “Makaroni sa fabingom” gde skrećen pažnju na to da kada uđete u neki restoran i tražite šta biste pojeli oni će vam ponuditi tiramisu, profiterole, pankotu i te makarone – sve ono što nije svojstvenom našem podneblju. A fabing je termin koji nije ovde toliko prisutan a svi ga primenjujemo. To je zanemarivanje sagovornika u korist mobilnog telefona. U tekstu “Rashlađene poruke” pravim paralelu između sadašnjeg načina slanja poruka putem telefona i nekadašnjeg, kada su dame određenim znacima, koristeći svoje lepeze slale poruke suprotnoj srani. Eto to je kukukrik. Veoma je čitan. To vidim po tome što kada sretnem neke ljude oni kažu: “dobro ti je ono”, a vidim da nije lajkovao, što je, možda, još jedna tema. “Sve smo videli, sve znamo”, jer ako smo već na FB onda je nemoguće da ne znate šta vam rade prijatelji ali svako ima razlog zašto nekada ne želi da se eksponira. Ima mnogo ljudi koji pišu, suština je naći dobru temu.
Prenose Vas drugi portali, magazini?
– Da prate. Povremeno u neke tekstove stavim i elemente kritike. Tako sam nedavno imala tekst u kome sam komentarisala garderobu učesnika FESTA i dala sebi za pravo da kažem da Kusturica, gospođica Mićalović i Monika Beluči nisu ispoštovali dress cod (pravila oblačenja). Taj tekst je dobio najviše lajkova, a lajk je danas merilo svega. Kroz komentare sam shvatila koliko ljudi površno posmatraju neke stvari. Kažu: “ona je toliko lepa, može da obuče šta hoće”. Ne može. Dress cod je nešto što je opšte poznato i prihvaćeno, to je kao semafor koji razumemo i kada smo u Japanu i u Srbiji. Najeksponiraniji on line časopsi su, na sreću preuzeli ceo tekst, korektno su me predstavili ko sam, šta sam, šta radim, ali su uvod oni interpretirali. Ljudi će na takav tekst radije da se “zakače” nego za onaj gde mogu nešto da nauče. Jer, posle sam objavila “Da se bolje razumemo” i objasnila šta je dress cod, ko je stilista, odnos lepote i mode – e tu je već bilo manje interesovanja što se čitaoca tiče.
Kako reaguju vaše kolege na kritiku? Da li se nekada neko uvredio?
– Iako sam u tekstu koji smo spomenuli nemilosrdno prokomentarisala stajling glumice koji je radila naša poznata, etablirana dizajnerka sa kojom sam u dobrim odnosima, veoma mi se dopalo kako je ona odreagovala. Dopao mi se način na koji je branila svoj stav i kako je to interpretirala javno. Imale smo jednu “džentlmensku”, kratku prepisku koja bi, možda, mogla da bude mala lekcija kako se to radi. Primer kako neko ko je ostvaren u svojoj profesiji poštuje, pre svega, mišljenje kolege koji je, možda, u tom trenutku bolje sagledao stvari. Priznala je jedan deo mog komentara i završila zaključkom da mi i dalje treba da popijemo onu kafu koju planiramo. Imala sam i situaciju da me je jedna mlađa koleginica blokirala, pa je zbog tog bloka dobila čak dva teksta. Neko i na taj način reaguje. Sujeta nije kod svih rastegljiva. I to je u redu. Ali vam puno kaže o čoveku. Ako se bavite javnim poslom vi morate da radite na sebi, da shvatite da neće svakome da se dopadne to što ste uradili. Naočito ako kritika dolazi od osobe kojoj je to struka, koja je dobronamerna.
Da li planirate svoj on line modni magazin ili blog?
– Kako vreme prolazi konstatujem kako je sve više ljudi koji prate to što pišem. Neminovnost je da će jednog dana ti tekstovi, uz određenu selekciju, postati, možda, neka knjiga, svedok o jednom vremenu. Drago mi je da mi ljudi kažu: “kako vi umete da objasnite sve ono što mi primećujemo”. Ono što mi je bitno jeste da skrenem ljudima pažnju koliko zapravo odevnim predmetom govorimo o sebi. Obzirom na brzinu komunikacija, vi nećete, najčešće, imati vremena da nekoga upoznate, nego ćete na osnovu njegovog izgleda formirati utisak o sagovorniku. Danas, više nego ikada, odevanje je postalo vid komunikacije.
Da li je moda odraz vremena u kome živimo, načina života?
– Moda je postala univerzalna, globalna i ako vi ljude koje trenutno vidimo nekom magijom smestite u neki lokal u bilo kom evropskom gradu teško ćete ih razlikovati od ostalih gostiju. Možda ćete samo po fizionomijama moći da prepoznate da su stranci, ali što se garderobe tiče tu je apsolutni znak jednakosti.
Vaša moda je neobična. Niste puki sledbenik trendova?
– Moja moda ima određene specifičnosti. Ono što je specifično za moj rad jeste da volim da me vodi materijal. Kada kreator sebi postavi cilj, on je istovremeno postavio i određene granice. Omeđio je svoju ideju. Ja idem kontra principom. Prosto vodim dijalog s materijalom i dajem mu osobine živog bića. Imam slobodu da uzmem makaze i s njima radim šta hoću, neopterećena šablonima, što je pogubno za modu. Svaki materijal zna šta treba od njega da bude, a ja sam ta koja bi trebalo da pronađe to rešenje. Skoro svaki aksesoar sam lično radila, puno je ručnog rada. Ne razmišljam kome je to namenjeno. Umetnost ljudi sami ili prihvate ili ne prihvate. Ako bih se rukovodila komentarima koji prate moje radove većina kaže: “to je divno, ali to je za neke hrabrije”. Ispostavilo se da su kupci mog nakita bili ili stranci ili naši ljudi koji su putovali u inostranstvo pa su se opredelili da ga ponesu kao poklon. Verujem da, u ovom moru printa, mora doći vreme kada će se tražiti originalne i unikatne stvari. Često se setim Arsena Dedića koji je jednom prilikom rekao: “ja sam svo vreme prisutan na sceni, ali sam dugo čekao da moja publika sazri i da prihvati to što ja radim”. Mislim da je to i moj slučaj. Tu sam, ali treba neko vreme da ljudi to prihvate.
Na čemu trenutno radite?
– Ja sam prvenstveno kostimograf. Treba da radim jedan kratkometražni film, a u drugoj polovini godine i nešto veće, ozbiljnije, ali još se nisu stekli uslovi da o tome govorim. Što se mode tiče imam u glavi jedan projekat. To bi bila izložba fotografija na kojima bih ispričala svoju modnu priču. Mozak je jedna velika fabrika koja neprestano radi. Finansije su jedino te koje vas osujete. Da, jedno veliko UH. Ali sa godinama čovek stiče neku mudrost, strpljenje i saznanje da se sve ipak desi kada treba da se desi.
