Piše: Gordana Radisavljević – Jočić
Foto: Dalibor Danilović (arhiva Sensa magazina), Svetlana Dingarac
Svetlana Dingarac je fotograf, novinar, turistički konsultant, avanturista. Ova Beograđanka uspela je ono što većina nas sanja, a malo ko ima hrabrosti da uradi – svoj hobi pretvorila je u posao koji ju je odveo u najudaljenije krajeve sveta i omogućio da u jednom životu proživi nekoliko različitih. Za nju fotografije prirode, po kojima je prepoznatljiva, nisu samo umetnički izazov. To je način života, način razmišljanja. Ko je koga pronašao i nije toliko važno. Interesovanje prema fotografiji razvila je kao prirodnu posledicu svoje velike ljubavi prema planinarenju, pokušavajući da kamerom zaustavi vreme i od zaborava zauvek “otrgne” pejzaže, neobične momente i ljude na koje je nailazila na svojim izletima po Srbiji i Crnoj Gori. Kako kaže, njen život je od trenutka kada je spoznala prirodu, usmeren. Te prve fotografije, snimljene na Durmitoru očevim foto-aparatom, koji je krišom uzela, bile su jako loše. Međutim, nije odustala. Od 1998. godine počinje da izlaže svoje radove, a hobi ubrzo prerasta u profesiju. Do sada je učestvovala na preko sto pedeset kolektivnih izložbi, kako u zemlji tako i u inostranstvu, i osvojila veliki broj nagrada i priznanja.
Dugo je radila kao slobodni umetnik po ugovoru, da bi kasnije osnovala svoju konsultantsku firmu. Održala je osam samostalnih izložbi i učestvovala na nekoliko fotografskih kolonija. U petnaestogodišnjoj karijeri neki od najznačajnijih klijenta su joj bili USAID, CB&I, Ministarstvo turizma Kambodže, OSCE, SEDP, Mercy Corps, CHF, Swiss Labour Assistance (SLA), The Territory Ahead, Traveller Wexas, Men’s Journal, Arheološki park Viminacium, Manastir Gradac, JP Beogradska tvrđava, Srpska fabrika stakla, TOS, NTOCG, Intermost, RW Engineering, Agrobanka. Nekoliko godina provela je putujući i radeći na projektima u Jermeniji, Brazilu, Siriji, Kambodži, Zelenortskim ostrvima, Grčkoj i SAD-u. Fotografije i tekstove o svojim putovanjima objavljivala je u BelGuest-u, Jatovoj Reviji, Ilustrovanoj Politici, Nacionalnoj reviji, ReFoto-u i Montenegro explorer-u. Gostujući je predavač u foto školi “Foton”. Član je Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS), a u Foto Kino Savezu Srbije ima zvanje Kandidat majstor fotografije.
Početak njene životne avanture je na Voždovcu u porodici uglednih građevinskih inženjera. Još kao tinejdžer znala je svoju projektovanu budućnost. Kao odlična učenica Matematičke gimnazije „Veljko Vlahović“ razmišljala je da studira nuklearnu fiziku, astronomiju, istoriju umetnosti ili arheologiju. Ipak, upisala je Građevinski fakultet i u prve dve godine bila među najboljim studentima.
– A zapravo, od malena sam čitajući sanjala daleke krajeve. Nasledila sam tatinu biblioteku, biblioteku jednog dečaka, i moja prva literatura su bile knjige „Deca kapetana Granta“, „Ostrvo s blagom“, „Robinzon Kruso“, koje su probudile moju želju za avanturom, za putovanjima, za novim kontinentima. Fotografija mi je omogućila da ostvarim te svoje snove. Iako mi je početna inspiracija bila priroda, čak sam bila poznata kao fotograf pejzaža, vremenom sam počela sve više da se bavim portretima, arhitekturnom, komercijalnom, a najviše turističkom fotografijom.
Priroda me je odvela u svet
– Moja avantura je krenula iz Srbije. Angažovala sam se na mnogim projektima koji su rađeni u zapadnoj Srbiji, na teritoriji opština Prijepolje, Nova Varoš i Sjenica. Saradjujući sa mojom pokojnom prijateljicom Nadeždom Pešić, koja je bila jedan veliki ljubitelj prirode, planinar, ekolog i prva osoba koja je počela da razvija seoski turizam u tom kraju, učestvovala sam na brojnim projektima, sticala iskustvo i upoznala neke druge ljude koji su me ubacili u projekte USAID-a, a koji su bili namenjeni stranim turistima i strancima koji žive i rade u našoj zemlji, kao što su “Tri idealna dana u Srbiji” i “Deset idealnih mesta na Koridoru 10”. U međuvremenu sam osnovala agenciju za konsalting sa svojim američkim partnerom. Zajedno sa Turističkom organizacijom Beograda i Srbije, kreirali smo turističke projekte “Beogradske priče” i “Tri idealna dana u Novoj Varoši”. Što se tiče publikacija, mapa i brošura, koje su pratile ove projekte, radila sam ne samo fotografiju već i dizajn, tekst, prevod, štampu. To mi je postepeno otvorilo vrata ka inostranstvu i omogućilo da doživim neke pustolovine koje bi, inače, teško mogla da priuštim sebi. Zahvaljujući i poslu i radoznalosti i smelosti, obišla sam raznorazne krajeve sveta za koje običan čovek nije ni čuo.
Uglavnom sam suvda išla po pozivu. Retko sama finansiram svoja putovana, niti bih mogla finansijski sve to da podržim. Svaki konkretan projekat produkt je detaljnog planiranja koje mu je prethodilo. Ako sam i išla negde samostalno, kasnije sam plasirala te moje priče u časopisima u Srbiji. Inače, priprema i pisanje traju nekoliko puta duže nego što traje sam boravak na određenoj destinaciji. Ako me pitate, od ovog posla i može i ne može da se živi. Morate pre svega imati marketinški duh, a ja smatram da relativno umem da se prodam.
Poslednjih godina je Svetlana uključena u rad Delos inicijative, međunarodne grupe eksperata pri Svetskoj organizaciji za zaštitu prirode, koja se bavi proučavanjem prirodnih svetih mesta u okviru zaštićenih područja u razvijenim zemljama sveta. Učestovala je na konferencijama koje su organizovane u Laponiji, gde je predstavila manastir Mileševu sa klisurom reke Mileševke, i ostrvu Vilm u Nemačkoj sa radom o manastiru Gradac i rezervatu biosfere Golija, a u aprilu je čeka putovanje na Maltu gde će predstaviti planinu Rumiju i kult Svetog Jovana Vladimira kao primer jedinstva tri žive religije (pravoslavne, rimokatoličke i muslimanske). Kako je Malta njena davnašnja želja, nema sumnje da će se vratiti sa novim fotografijama, predstavljajući nam ovu mediteransku zemlju na neki sasvim drugačiji način.
-Moje fotografije su više objektivne nego subjektivne. Pošto radim pretežno turističku fotografiju, tu se mnogo ne traži izražen lični pristup, tako da se obrada fotografija u fotošopu zasniva na jednom bazičnom radu na uklanjanju prevelikog zrna sa fotografija, korigovanja ekpozicije, temperature boje, kontrasta, saturacije, oštrine… Naravno, postoje mnoge tehnike obrade koje primenjujem u nekim drugim oblastima fotografije, ali što se tiče konkretnih fotografija prirode tu su intervencije minimalne. Na putovanja najčešće nosim samo foto-aparat, nekoliko objektiva i stativ, ali i pored toga, oprema je teška između 10 i 15 kilograma.
Nekoliko života u jednom
U zavisnosti od posla imala je prilike da „živi životom“ seljaka, rendžera, monahinje, arheologa, građevinskog inženjera, go-go igračica… Kako kaže, za nju lepota fotografskog poziva je upravo u konstantnoj dinamici i promeni. Te njene slike su stalno prisutne i žive. Ona je uvek tamo negde, na nekom svom putovanju. Dok pričamo jednog sunčanog martovskog popodneva, otkriva mi da čovek ne mora da ode na kraj sveta da bi doživeo uzbuđenje. Priča kako je njena šetnja Avalom sasvim drugačija od one uobičajene za većinu izletnika. Tako je nedavno bila do Kraljeve česme, koja se nalazi blizu sela Zuca, i tu otkrila jedan potok. Usledila je avantura spuštanja niz taj potok, koji je zapravo jedna mala klisura, tokom koje je brala jagorčevinu da bi sebi napravila prolećnu salatu.
-Jedan doživljaj iz Viminacijuma ću pamtiti do kraja života. Iskopavalo se na ivici površinskog kopa Kostolac. Gledamo sa vrha grotlo: dole su mašine, bageri, a mi par stotina metara iznad, u jednoj jami koja je sa tri strane ukopana u zemlju, a četvrta strana je na ivici ponora. U toj jami radi desetak radnika i dva arheologa. Negde oko dva sata kada su svi već završavali radove za taj dan, vidim dole u jami neku gužvu. Svi počinju da me dozivaju: „Dođi brzo da nešto vidiš!“. Spuštam se dole, radnici se razdvajaju, i glavni arheolog Saša Redžić, koji likom jako podseća na Indijanu Džonsa, skida šešir, pruža ruku, a u ruci zlatan prsten sa predivnim kamenom i kaže: „Hoćeš li da se udaš za mene?“. Naravno, to je bila šala, a taj prsten je bio najlepši komad nakita ikad pronađen u Viminacijumu. Neopisiv je osećaj kada stavljate na ruku prsten koji je stajao zakopan u zemlji tolike vekove.
Priča i o svoja dva putavanja u Jermeniju. Njen zadatak je bio da sastavi detaljan izveštaj, osmisli nove itinerere, kao i vodiče u kojima bi predstavila ono najzanimljivije u svakoj provinciji. Inače, taj projekat je bio namenjen jermenskim tur operaterima. Napisala je četiri vodiča za četiri jermenske provincije boraveći tamo dva puta po mesec i više dana.
-Kada sam prvi put bila u Jermeniji radila sam na proceni turističkog potencijala provincije Širak, koja se graniči sa Gruzijom i Turskom. Pošto Jermenija nema diplomatske odnose sa Turskom, granicu koja je već godinama zatvorena čuvaju ruski vojnici. Znala sam da se na drugoj strani rečne doline kojom ide granica, odnosno, na sadašnjoj teritoriji Turske, nalazi stari jermenski grad Ani koji je u punom jeku bio u X i XI veku. Kako mi lokalni saradnici nisu na vreme obezbedili dozvolu vojnih zvaničnika za ulazak u pograničnu zonu, moj jermenski kolega i ja smo taj problem pokušali da rešimo sami na licu mesta. Sva sreća što po fizionomiji ličim na Jermenku, pa mi je lokalni predsednik mesne zajednice predložio: “Ma ja ću vas sprovesti kao moju rođaku, a vi samo budite mirni i reč ne progovarajte”. I tako sam tog dana tri puta ušla u pograničnu zonu, u kojoj je inače zabranjen pristup, snimanje i osmatranje, kao Jermenka. Osim ostataka starog grada, tu su sam slikala i napuštene manastire, kao i pećine u kojima se sve do skoro živelo u zbegovima pred najezdama Tatara, Mongola i Turaka.
Manastir Gradac
– Moj prijatelj Vlada Marković, koji je dugogodišnji planinar, fotograf i veliki erudita, bio je prvi kome je ponuđeno da radi monografiju manastira Gradac. Međutim, smatrao je da nema dovoljno vremena da se u potpunosti posveti tom projektu, kao i svu neophodnu foto opremu, pa je taj posao prepustio meni. Tako sam se nenadano upoznala sa mati Efimijom i počela rad na monografiji 2009. godine. Mislila sam da će snimanje trajati najviše godinu dana, dok pokrijemo sve sezone i velike praznike. Međutim, to je preraslo u jedan višegodišnji projekat i veliko prijateljstvo sa sestrama koje su mi, naposletku postale kao rođene sestre. Život u manastiru je meni jako prijao. Oblačila sam se kao iskušenica, išla na molitve, hranila se, ustajala i išla na počinak sa sestrama, videla kako svet izgleda iz njihovog ugla. Osećala sam se kao kod kuće. Bilo je potrebno dosta vremena da se monahinje otvore prema meni, jer po pozivu monaškog života one su jako zatvorene, i ne priliči im da se mnogo eksponiraju i fotografišu. Tako da je u početku postojao jedan zid, koji je posle izvesnog vremena nestao, da bi me konačno potpuno prihvatile i prigrlile. 2015. godine su iz štampe izašli Zbornik radova o kraljici Jeleni, kao i „malu monografiju“ o manastiru Gradac. Međutim, završetak velike monografije još uvek zavisi od finansija koje se očekuju od Ministarstva kulture.
Najveće razočarenje
– Brazil. Živela sam na Leblonu, najlepšem delu Rio de Žaneira, koji se nalazi u nastavku čuvene Ipaneme. Gledala sam pre nego što sam otišla u Brazil seriju “Klon”, u kojoj se ne zna šta je lepše – da li Rio ili marokanski grad Fes. Već sam uveliko razmišljala da li da putujem u Brazil ili Maroko, kada me je moj partner sa kojim sam sarađivala pozvao u Rio da zajedno radimo tamo. Više od godinu dana sam živela i radila u Brazilu. Tamo sam usavršila engleski, naučila portugalski i do kraja ispekla zanat. Moj tadašnji poslovni partner iz Amerike i ja smo radili turističke portale, pa sam nakon Brazila radila i na prelepim Zelenortskim ostrvima blizu zapadne obale afričkog kontinenta. Kontrasti Rija, i uopšte Brazila, su ogromni. S jedne strane su lepota i raskoš grada, s druge na svakom koraku su beda i opasnost da ćete biti napadnuti i opljačkani. Više puta sam doživela da sam morala da bežim. Svaki put kada bih izašla sa foto-aparatom to je bila kao “smrtna karta”. Morala sam da naučim da preživim, da budem fotograf na jednoj takvoj destinaciji.
Saradnja sa medijima
-Uvek sam imala odličnu saradnju sa medijima koji su pokazivali interesovanje za ono što ja radim. Naravno, mediji ne mogu da pomognu drugačije osim da objave fotografiju i reči kako bi doprle do što većeg broja ljudi. Mnogo puta se dešavalo da su različite firme i internet mediji uzimali moje fotografije a da me ne potpišu. Bilo me je sramota da ja nekoga tužim i neke sam više puta upozoravala. Nažalost, tome nema kraja.
Veliki perfekcionista
-Sa poznatim fotografom Fadilom Šarkijem je radila zajednički projekat “Dva fotografa, jedna fotografija”. Ja sam bila glavni model, mada se na fotografijama često pojavljujemo zajedno. Radili smo akt kroz koji smo želeli da prikažemo odnos otuđenosti između savremenog muškarca i žene. To je bio prvi put na našim prostorima da dva fotografa zajedno snimaju svoj akt.
Kako kaže njena ideja je da kroz fotografije ispriča svoje doživljaje. Ipak, skoro da nema svojih sopstvenih fotografija sa putovanja. -Jednostavno, izbegavam da me neko slika. Shvatila sam da je perfekcionizam moja glavna boljka. Svaki put kada dam foto-aparat nekom amateru da me fotografiše ja nisam zadovoljna rezultatom. Jedino ako se sama ne slikam, što zahteva malo duže vreme za pripremu, koje uglavnom nemam. Posle mi je uvek žao što nemam ličnih uspomena sa svih tih putovanja.
