Piše: Ljuba Đorđević
Nedavno se u javnosti uz “za” i “protiv” ponovo povela polemika o uvođenju licenci za novinare, a koja je “raspalila” i mnoga pitanja poput toga: ko će da bira komisiju koja bi odlučivala o licencama, ko će da sedi u tim komisijama, ko će da ih kontrolise i plaća i slično? Čula su se i mišljenja da bi to bio još jedan način pritisaka na novinare.
Licenciranje novinara nije poželjno, kao ni državni pokušaj definisanje profesije novinar. Nasuprot tome, nužno je osnaživanje regulatornih tela i samih udruženja, zaključak je radne grupe koja je raspravljala o temi “Novinarska udruženja pod političkim pritiskom: kako izgraditi jaku i autonomnu novinarsku zajednicu”.
U zaključcima sa rasprave navodi se da se licence za obavljanje novinarskog posla ili definisanje pojma “novinar” u savremenom svetu pominju u dva slučaja, u sklopu prava na posebnu zaštitu novinara kao lica koje se bavi poslovima informisanja od javnog imteresa ili pak zaštite novinarskog izvora.
Preporuka novinarskim udruženjima je da odbiju da učestvuju u definisanju pojma novinar, jer postoje mnoge mogućnosti zloupotrebe ovog instituta u cilju ugrožavanja medijskih sloboda.
Udruženja protiv licenci
Oba novinarska udruženja u Srbiji su protiv uvođenja licenci. Udruženje novinara Srbije saopštilo je da se protivi predlogu o uvođenju novinarskih licenci kao načina rešavanja problema u medijima.
„Deseti član Evropske povelje o slobodi štampe izričito se protivi svakom državnom ograničavanju prava bavljenja novinarskom profesijom. Država već raspolaže zakonskim pretpostavkama da zaštiti novinare i da nađe njihove ubice. Nije rešenje u tome da država određuje ko sme da se bavi novinarstvom, a ko ne sme“, navodi UNS. Takođe i Nezavisno udruženje novinara Srbije ima isti stav, a koje je oduvek bilo protiv uvođenja licenci za novinare.
Međutim, pojedini medijski radnici su za uvođenje licenci. Jedan od njih je i direktor Medijske dokumentacije Ebart Velimir Kazimir Ćurguz.
“Onog časa kada se neki novinar ogluši o profesiju on bi izgubio licencu, što ne znači da on gubi pravo da piše, već gubi pravo na kolektivni ugovor, koji mu garantuje određene prinadležnosti. Ovim bi mnogo toga bilo rešeno – ako želite da pišete za bedne pare, da budete iskorišćeni, uradićete to bez licence, a ako želite da budete novinar sa određenim dignitetom i standardom, imaćete licencu i vodićete računa o tome da je opravdate“, izjavio je Ćurguz beogradskim medijima.
Kako je u regionu
O ovoj temi se nedavno raspravljalo i na skupu “Sloboda medija i bezbednost novinara na Zapadnom Balkanu”, na kome su učestrvovali medijski predstavnici iz Bosne i hercegovine, Makedonije, Crne Gore, Srbije i Kosova i Hrvatske.
U zbirnom istraživanju navedeno je da je u BiH postojao samo jedan pokušaj da se uvedu dozvole za novinare u 2005. godini, ali da on nije prihvaćen, te da sada novinarima ne treba dozvola za rad od državnih organa.
Ni u Makedoniji im nije potrebna licenca, jer Zakon o medijma sadrži restriktivne definicije pojma “novinar”. Doduše, navedeno je, da postoje takvi predlozi koji dolaze od provladinih novinara.
I u Crnoj Gori postoje predlozi da se uvedu “dozvole” za novinare, sa “opravdanjem” da će povećati profesionalnost, ali za sada im nisu potrebne licence za rad od državnih organa.
U Srbiji, kako smo naveli, novinarima nije potrebna licenca.
I dok se raspravlja o licencama za novinare, zamagljuju se mnogo bitnije stvari kao što su ekonomski položaj novinara, sve učestaliji fizički i verbalni napadi na medijske rednike, nerazjašnjena ubistva novinara, cenzura i autocenzura, rad na “crno” i slično. Koliko je ova profesija ugrožena govori i najnovije istraživanje da novinarstvo u Srbiji želi da napusti 40 odsto novinara, a koje je saopšteno na predstavljanju knjige ”Od novinara do nadničara. Prekarni rad i život”.
