Diktafon

Gabriella Nikolić: Jedan dan ima 52 života

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

Fotografije: Privatna arhiva

 

 

Grafika velikog formata, zbirka skulptura u kombinaciji sa porodičnim fotografijama, fotografija logora Staro Sajmište i video instalacije sa performansa deo su multimedijalne izložbe “Matilda nije tu” srpske / kanadske umetnice jevrejskog porekla Gabrielle Nikolić u Jevrejskkom istorijskom muzeju u Beogradu. Multimedijalne postavke , grafike, performansi koje ova umetnica stvara deo su ciklusa “Jedan dan ima 52 života”, posmatraču ubedljivo dočaravaju svet holokausta, besmislene mržnje i surovosti, dušegupki i mitraljeskih rafala. Na njenim slikama velikog formata prožimaju se kolažirani slojevi fotografija, štampanog materijala, letaka i plakata, crteži bogatih boja. Kako kaže simbolika izvođenja performansa predstavlja slavu nestalim dušama kao blistav epitaf sa snažnom porukom protiv svakog oblika nasilja i diskriminacije.

-U Jevrejskoj tradiciji duša je besmrtna. Moja prababa Lenka i njene rođaci, uglavnom žene i decu, ubijeni na više lokacija u Srbiji, od Topovskih šupa, Banjice, do zloglasnog Sajmišta.  Iz tog razloga, ja kroz svoju umetnost i performans odajem poštu i čuvam sećanje na rođake moje bake, koji su ubijeni samo zato što su bili Jevreji. Moja baka se rodila kao Rifka Zunana, a kada se udala za mog dedu, Iliju Nikolića prešla je u pravoslalje dobila ime Radmila. To joj je spasilo život. Retki su bili momenti kada se ona sećala ratnog vremena jer je za nju to bilo isuviše bolno. Slučajno otkriće kutije sa starim fotogafijama oživelo je sećanje na porodice Zunana, Alfandari, Beraha i Baruh, tako da sada, po privi put, imam jasna lica tih ljudi, rođaka, znam sva njihova imena, ko su bili, čime su se bavili, gde su živeli, itd. Te fotografije pronašle su mene, a ne ja njih i pošto sam ja jedina u porodici sa tom potrebom da živim kulturu sećanja, nije to moj izbor, ja to nisam svesno izabrala, to je jednostavno put kojim moram da idem. Ta 52 života me vode kroz moje stvaralaštvo, otkriva Gabriella Nikolić.

 

Performans Jedan dan ima 52 života,Topovske šupe, 2015.

Gabriella Nikolić rođena je u Beogradu krajem šezdesetih godina prošlog veka. Ime je dobila po pradedi – Gavrilu, koji je kao dobrovoljac- Srbin Mojsijeve vere, poginuo u Velikom ratu 1916. Godine negde kod Temišvara u Rumuniji. Studirala je keramiku na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu. Bila je deo tima koji je radio pozlatu prilikom rekonstrukcije Narodonog pozorišta. Kada je početkom devedesetih počelo ludilo, kada su počela bezumna hapšenja i mobilizacija, nestajanja gline za rad i struje na FPUiD, razočarana napušta studije i odlazi u Kanadu. Studije je nastavila na University of Toronto, na katedri za keramiku. Upisala je magistraturu na Prat Institutu u Bruklinu, NY. Vodila je grafički atelje Novak Graphiics Studio Inc. Stalni je predavač na Print Studio of Hamilton (Centar za grafiku grada Hamiltona), gde godišnja nagrada za najbolje ostvarenje u tehnici litografije nosi njeno ime. U 2013 godini održala je brojna predavanja na temu Holokausta na Collgate University, Hamilton USA. Dobitnik je više nagrada u oblasti grafike i slikarstva.

Pošto je napustila grafički atelje Novak Graphiics pet godina je radila u advokatskoj kancelariji Waller and Homer kao sudski tumač za srspki, hrvatski, bošnjački i crnogorski jezik. Umetnik u njoj ne miruje,  pronalazi novi izraz kroz novu tehnologiju digitalne grafike i filma. Za sobom ima desetine muzejskih izložbi u zemlji i inostranstvu. Njena performans instalacija i video-instalacija“Jedan dan ima 52 života” koji izvodi na mestima bivših logora smrti u Srbiji i širom Evrope biće deo stalne postavke u Muzeju holohausta Jad Vašem u Jerusalimu.

Performans Jedan dan Klarisa, Logor Crveni krst u Nišu

-Ciklusa „Jedan dan ima 52 života“ nastao je u Kanadi pre 25 godina kada sam intenzivno počela da se bavim grafikom. Ja sam keramičar, meni je potrebna treća dimenzija. Našla sam jednu fotografiju devojke koja me je jako podsetila na moju babu, i iz te fotografije nastao je rad „Girl interupted“ (Prekinuto devojaštvo). Kasnije sam saznala da ona uopšte nije Jervjerka, već Poljakinja koja je sa nepunih šesnaest godina stradala u Aušvicu samo zato što je pripadala Komunističkoj partiji. Bilo mi je bitno da nađem nešto lično i tako je počelo moje istraživanje. Pre pet godina vratila sam se u Beograd, baš radi tog istraživanja i počela jednu dosta blisku saradnju sa Jevrejskim istorijskim muzejem i Savezom jevreskih oština Srbije. Svako istraživanje je čudo samo po sebi, dovodi razum do ludila. Taman nađete jednu stvar, a ta stvar vas odvede u pet različitih pravaca. Kada dođemo do restitucije, tu se tek otvara zaplet koji je između Nušića, Sterije i španske serije. Cilj mi da je obeležim njihovo postojanje, da se zna da je tih 52 ljudi negde živelo, da su imali ime, prezime, adresu. Nažalost, posle su dobili broj koji je ustvari bio broj smrti. Tu se njihovi životi prekidaju. Moja utopijska ideja je da, ukoliko uspem da povratim njihovu imovinu u postupku restitucije, da svaku zgradu obeležim jednom pločom ili fotografijom, kaže Gabriella.

 

Bol kao umetnička inspiracija

 

Jevrejski istorijski muzej, grafika, Dani evropske kulturne baštine, 2016.

GN: Bol je uvek izazov za mene. Moj život su obeležile čudne predstave, čudni filmovi i čudne knjige koje govore o patnji i savesti. Pre svih romani „Derviš i smrt“, Meše Selimovića i „Idiot“ velikog Dostojevkog, predstave kao što su  „Metastabilni Gral“ Nenada Prokića, Sterijini „Rodoljupci“ u režiji Dejana Mijača, „Nastasija Filipovna“ u režiji Mire Ercog.

Ja nisam ljubopitljiva, ali sam vrlo radoznala. Jako me interesuju nove tehnike. Posle keramike i grafika sledeći korak su bile slike velikog formata. A razlog što sam počela da se bavim perfomansom, je što sam shvatila da mi je potrebno da „iskočim“ iz slike i angažovano uskočim u poglede publike. Znate, postavite izložbu, ljudi dođu pogledaju i odu. Zaborave. Bilo mi je potrebno da lično prezentujem sopstveni bol. Taj performans, dokumentarni film na kome radim – to je putešestvije, neki vid hodočašća na kome ja moram da pronađem gde  bol prestaje. A smatram da je kultura sećanja jedini put i način. Bio mi je potreban kontakt sa ljudima, da im se unesem u lice, da ih prodrmam, da ih osvestim. Bila mi je potrebna reakcija.

Moji performansi izvedene su na mestima stradanja. Nije mi važno da li je prisutno deset ili četvoro ljudi, nikada ne otkazujem perfomans bez obzira na vremenske prilike jer smatram da nemam pravo na razmaženost iz razloga što žrtve nisu imale pravo izbora života i smrti. Reakcije su različite u zavisnosti od svesti i savesti posmatrača, bilo grupe, bilo pojedinca. Do sada sam izvela performas na mestima logora Topovskih šupa, u logoru Crveni krst u Nišu, Španskoj kući u Savamali, stratištu Jabuka kod Pančeva. Pripremam perfomans u Banjičkom logoru, a najteži od svih, emotivno, biće performans na Starom Sajmištu i u Jajincima.

Bahatost zaborava nadjačala kulturu sećanja

 

GN: Svaki moj performans je dokumentovan video radom koji je jedna epizoda, jedna poruka. Tako sam u Topovskim šupama prikazala, pored digitalne kompozicije prikaza od 18 metara duž zida spomen parka, i žalobne običaje iz jevrejske tradicije. Ta lokacija ima težinu iz više razloga, tu bio prvi sabirni logor za muške jevreje iz Beograda kao i banatskih Jevreja posle deportacije. Tu sam lokaciju izabrala za premijerno izvođenje performansa. Izabrala sam je iz bunta prema liberalnom kapitalizmu koji se ne osvrće na svetost mesta i njegov istorijski značaj. Industrijalizacija nam briše sećanje. Smatram da je bahatost zaborava nadjačala kulturu sećanja. Na bivšim stratištima niču tržni centri, kao što se dešava upravo na Topovskim šupama, na lokalitetima nekadašnjih mrtvačnica na starom Sajmištu su otvoreni elitni restoran i teretana, u Jaincima se za Prvomajski uranak okreće ražanj, pije, peva…svest da se nalaze na ostatcima najveće masovne grobnice jednostavno ne postoji. Nemci 1944. spalili sve posmrtne ostatke iz masovnih grobnica u Jaincima da bi uništili dokaze o zločinu, a pepeo rasuli po Adi Ciganliji i Beogradu, tako da su te duše svuda oko nas!

Ali to nije slučaj samo u našoj zemlji, to se dešava na globalnom nivou.

Performans Un Dia, Španska kuća u Savamali, 2015.

Kultura sećanja je obaveza ne samo umetnika, pojedinca već čitavog društva. Svaki pojedinac  odgovoran je za svoje reči, za svoje delo i mora da pronađe šta je to u njegovom kapacitetu što bi moglo,  makar za mrvicu, da poboljša naše društvo. Daću vam primer današnjeg nemačkog društva. Provela sam tri meseca u Nemačkoj na istraživanju u logoru Dahau.  Fascinantan je obrazovno dokumentarni program koji govori o II svetskom ratu, o svakom logoru, o svakom zločincu, i to svakodnevno kroz razne tv serijale, programe i sl. Konstantan rad na približavanju, odnosno prožimanju Jevrejske i nemačke kulture, daću vam primer, moj prijatelj Nikola David kantor jedne minhenske sinagoge, imao je koncert jevrejske duhovne muzike uz pratnju svoje koleginice koja je izvela Bahove kompozicje na orguljama u protestantskoj crkvi. Bila sam dirnuta konceptom!

Poslednji segment u Aušvicu

 

GN: U Nemačku sam otišla sam na poziv Rajnera Hesa, unuka Rudolfa Hesa, komandanta logora Aušvic. Rajner je u 16. godini shvatio ko mu je deda, shatio je da više ne može da bude deo te porodice, odriče se porodice Hes i posvećuje svoj život nekoj vrsti iskupljenja, odnosno edukaciji. On nosi genetski teret zločina svog dede, ali nije kriv, kao što ni ja nisam kriva za Srebrenicu samo iz razloga što sam rođena u Srbiji. Rajner i ja smo počeli rad na projektu Skupljači prošlosti, za koji javnost ima malo razumevanja.

Da li ja, kao potomak žrtve, mogu da sedim sa Rajnerom na mestu logora Aušvic i da nas dvoje razmenjujemo neka svoja prećutna iskustva? Da li postoji razmena bola? Da li on može da podnese moj bol ili da li ja mogu da podnesem njegov bol? Da li mi možemo da razumenom jedno drugo? Taj projekat bi bio, simbolično, poslednja stanica, baš kao što je Aušvic bio poslednja stanica za Jevreje, poslednji segment mog dokumentarnog filma koji je skup svih performasa, sećanja preživelih iz jevrejske zajednice Srbije i drugih dokumentarnih prikaza i arhivske građe.

Jevrejski istorijski muzej, multimedijalna postavka, Noć muzeja, 2016.

Oboje smo mišljenja da moramo stalno da pomeramo granice kako lične, pojedinačne tako i društvene odgovornosti. Pored performansa i dokumentarnog filma, planirano je da održimo serijal tribina i razgovora u srednjim školama, fakultetima i ustanovama kulture koje imaju jasan edukativni program na temu borbe protiv antisemitizma, diskriminacije i svakog oblika nasilja.

 

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .