Kultura

Tamara Lujak: Bajkovit pogled sa Viline planine

SONY DSC

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

Fotografije: Privatna arhiva

 

 

Tamara Lujak je jedna od najistaknutijih srpskih autorki kratke priče. Njeno polje rada je široko, baš kao što je njena mašta neiscrpna. Piše kratke priče, aforizme, haiku, književne prikaze, bavi se prevođenjem. Ona je i konzervator, novinar, urednik i saradnik više književnih časopisa i fanzina…  Objavila zbirku priča Vilina planina (2006), Kako se plaše deca (2015), Rečnik straha (2014) i zbirku aforizama Čitanje, uslov življenja (2012). Po priči Četvoroprsti koja otvara ovu zbirku izvedena je 2007. godine u Domu omladine istoimena predstava dramskog studija Alisa. Sa Milicom Cincar Popović, vodi radionicu kreativnog pisanja Reč i glas i organizuje književne događaje BG Storytelling kluba Reč i glas, a sa Gordanom Petković i Natašom Stanić vodi književnu tribinu Iz iskre – reči u UKS-u.

Na moje pitanje kako je prepoznala pisca u sebi odgovara: Slučajno. Kako kaže oduvek je maštala, od malih nogu. Svaka bi vrata za nju bila ulaz u novi svet, svaki oblak neko čudovišno biće, drvo i reka živi… Uz takve prijatelje, detinjstvo i odrastanje bilo je više nego zanimljivo. Jednog joj je dana jednostavno palo na pamet da bi bilo dobro da počne da zapisuje svoje ideje, kako ih ne bih zaboravila, izgubila. Iz tih zapisa nastale su prve priče.

Šta novo donose Priče sa oblaka, koje ste predstavili na ovogodišnjem Sajmu knjiga?

 

Donose potpuno nove, originalne mitove ispletene oko domaćih, malo poznatih božanstava poput Beloboga i Jutroboga, i slabo zastupljenih, a mojih najomiljenijih, vila oblakinja. Mitovi ispredaju priče o tome kako su nastale kiše, svemir, nebo, kako su se rodile vile oblakinje ili postao prvi sneg, gde vetrovi spavaju, o čemu sanjaju…

 

Sa lakoćom putujete kroz različite književne žanrove. Pišete horor, naučnu fantastiku, priče za decu, ali i aforizme. Odakle potreba da se okušate u različitim žanrovima i različitim formama?

 

Novo i nepoznato za mene je izazov. A to je upravo ono što mi polje (naučne)fantastike i horora pruža: nepostojeći, neistraženi svetovi i kako se u njima snaći, kako izboriti, preživeti. Priče za decu tkaju fantastične svetove naseljene vilama, divovima, patuljcima – u kojima je čarobno (i opasno) živeti. Trudim se da uvek nose neku poruku – o ljubavi, prijateljstvu, odanosti, požrtvovanju… Granice u svetu fantastike ne postoje, to je drugi razlog zašto me toliko privlači. Aforizam je drugačiji izazov – u što manje reči – reći što više. Takve i priče pišem – toliko kratke, da ih neko crticama zove.

 

Kako se od samo jedne rečenice, za jednu noć gradi priča? U tom procesu šta je lakše: graditi ili razgrađivati priču?

 

(Smeh) Teško. Lakše je, naravno, razgrađivati priču, jer vidite šta ne valja, jasno vam je na čemu treba poraditi (ponekad je i to dugotrajan proces) – ali treba to i uraditi. To je teži deo posla, koji zahteva svo vaše umeće, svo znanje koje posedujete. I hrabrost da se odvažite da u jednoj noći satkate potpuno novu priču i pošaljete je izdavaču.

 

Da li su Vaše kratke priče svojstvene današnjem vremenu brze komunikacije u kome prosečan čitalac ima sve manje vremena da se upusti u avanturu čitanja romana na nekoliko stotina stranica?

 

Delom jesu. Delom su deo moje prirode. Ne volim puno reči (iako, ako me zateknete u neformalnom razgovoru, nećete steći takav utisak). Ne volim opise ili rečenice na nekoliko strana, duge monologe ili nepotrebne scene, koje vas odvlače od glavne priče. Sve se može reći u malo reči, malo slika, potrebno je samo znati kako se to radi. A to je veština koja se stiče godinama. Ili se rađate sa njom.

 

Šta Vas je privuklo hororu kao književnom žanru?

 

Strah koji priča izaziva u vama, neizvesnost, naticanje s piscem/režiserom – ko će koga da prevari – hoćete li do kraja priče/romana/filma pogoditi ko je ubica/čudovište ili ne… Nova saznanja, otkrića koja vam takve priče nude: nesvakidašnja čudovišta, neobični spojevi dve rase, neotkriveni svetovi opasni po čoveka… Ovakve me priče inspirišu da i sama stvaram slična bića, stavljam glavne likove u čudnovate situacije i otkrijem kako će se sa njima izboriti, prihvatiti, prigrliti…

 

Da li verujete u bajke? Koji je to neophodni sastojak koji mora da sadrži jedna dobra bajka?

 

Naravno da verujem. Kako u one prave, ponikle u mitologijama svih naroda sveta, tako i u one iz svakodnevnog života, koje viđamo na ulici, čitamo u novinama, ili gledamo na filmu (snimljenom po istinitom događaju).

Borba. Borba za ljubav, prijateljstvo, naklonost, istinu, slobodu, želje, htenja, snove… Borba čini zaplet. Zaplet donosi radnju. A radnja nam omogućava da dođemo do raspleta. To je neophodan sastojak svake dobre priče, života.

 

Šta za Vas predstavlja Vilina planina?

 

Slobodu,  lepotu sveta, maštu, bajkovitost, ljubav, istrajnost… Mogućnost da se svet promeni na bolje…

 

Učestvovali ste na mnogim književnim konkursima. Da li je to pravi put da mladi pisac dođe do čitaoca, do svoje prve knjige?

 

Mislim da jeste – do publike u svakom slučaju. Konkursi su potrebni mladom autoru kako bi proverio svoj kvalitet, kako bi video ide li pravim putem. To je način da se oslobodi početnog straha od čitaoca i kritike, još ako pobedi na nekom od konkursa – to su mu dobre preporuke za izdavača. Svakom bih mladom autoru preporučila da se prvo oproba na konkursima, pa tek onda pošalje svoj rukopis nekoj izadavačkoj kući.

 

Kako vidite saradnju medija i pisaca?

 

Kao nužnu. Pisac ne postoji bez medija, mediji ne postoje bez pisca. To je veza koju treba negovati, najozbiljnije, najiskrenije, najpoštenije – jer, jedni smo drugima potrebni. Medije treba poštovati i uvažavati, s njima tesno sarađivati – jer ako niste prisutni u medijima, kao da i ne postojite. S druge strane, mediji moraju da prate pisca – jer bez njega, ne bi bilo ni priče, ni kvalitetnog programa, ni slušanosti/gledanosti.

 

Kakav odnos imate prema književnoj kritici? Koliko ona danas može da pomogne ili odmogne piscu?

 

Može mnogo. Pogotovo ukoliko se pisac lomi da li da ostane u svetu književnosti ili ne. Tada je pozitivna kritika više nego dobrodošla. Već ostvarenom piscu ona je potvrda dobrog rada i jasan pokazatelj da je na pravom putu. Ukoliko je kritika negativna – ona je u stanju da mladog i neiskusnog pisca pokoleba i odvrati ga od pisanja, a onog iskusnijeg može da natera da se popravi.

Mislim da je književna kritika, dobro napisana i argumentovana, preko potrebna ne samo nama piscima, već i našoj književnosti. I iz dobre kritike mnogo se toga može naučiti: o stilu, pisanju, čitanju… Jedan od mojih najdražih i najlepših primera je knjiga Srpska književna kritika, Naučna kritika komparativističkog smera (Novi Sad, Beograd, 1979) sa prelepim tekstovima: na prvom mestu Ljubomira Petrovića Šta sve treba znati o stilu; Svetislava Petrovića O relativnosti kritike i osobinama savršenog kritičara, koji govori o tome kakav to zapravo kritičar treba da bude, Poreklo evropske scene, koji može da posluži i svakom arheologu kao sjajna građa; Vladete Popovića Razvitak srpske lirike s obzirom na svetsku

 

Kako je došlo do saradnje sa književnicom Milicom Cincar Popović, sa kojom vodite Klub Reč i glas i organizujete književne konkurse?

 

Na najlepši mogući način. Milica Cincar Popović i Zorica Kuburović, dve neverovatne žene, došle su na ideju da skladaju bajke za odrasle – pred samom publikom. Pre toga sam samo jedanput prisustvovala usmenom pripovedanju – kada je Jasna Held pripovedala narodne bajke na književnoj radionici Pontes na Krku – i bila apsolutno oduševljena tim iskustvom. Kada sam saznala da će Milica Cincar Popović i Zorica Kuburović pripovedati svoje, autorske bajke, i još – da će ih smišljati na licu mesta (tako što bi neko iz publike rekao prvu rečenicu oko koje bi Milica i Zorica isplele, i to naizmenično, prelepu bajku) – morala sam da ih čujem. Prisustvovala sam svakom pripovedanju i svaki put bila sve oduševljenija. Kako sam bila najčešći i najaktivniji gost – moje prisustvo nije prošlo nezapaženo i evo nas danas u Klubu Reč i glas.

 

U  Vašoj biografiji značajno mesto zauzima i konzervatorski rad. Laika posao konzervatora podseća na rad forezičara. Kako u praksi izgleda konzervacija, na primer, keramike sa Đerdapa?

 

Mi to u neku ruku zaista i jesmo. Bavimo se 3D slagalicama. Za rad konzervatora potrebna je strpljivost, dobro oko i vešti prsti. Ponekad je bolje raditi kao dvojac, u timu, kako to u serijama o patolozima najčešće i prikazuju, jer su prsti vašeg kolege/koleginice uvek odmorniji, a oko veštije te bolje vidi.

 

Konzervacija me u mnogome podseća na stvaranje. Dobijate krhotine (najčešće prekrivene zemljom) od kojih treba da, iznova, stvorite predmet i vratite mu pređašnju lepotu. To je ponekad moguće – i tada vas posao ispunjava najvećom radošću, a ponekad nije – kada pristupate malim trikovima zanata: koristite veštačke materijale (epoksi smole, recimo, ako je staklo u pitanju, ili gips, ako je u pitanju keramika) kako biste nadogradili delove koji nedostaju. Potrebno je naravno koristiti analogije – znati nadomestiti nedostajuće delove po ugledu na već postojeće primere iz naše, ili neke druge, zemlje.

 

Urednica ste nekoliko portala i u zdavačkoj kući Presing. Da li ste strog urednik?

 

Jesam. Ne dozvoljavam slabe delove u priči, klimave rečenice, predugačke opise ili nabrajanja… Rečenica mora da bude besprekorna – kako gramatički, tako i stilski. Pri tom se ne mešam u stil pisca – moje je samo da dam smernice – na piscu je da se sa njima izbori, što nije lako: pravila izmaštanog sveta moraju se poštovati, razvoj likova mora biti u skladu sa njihovim unutarnjim porivima, stremljenjima, prva rečenica mora da privuče čitaoca itd itd… U stanju sam da i po nekoliko meseci radim na nečijoj priči – sve dok je pisac i ja ne dovedemo, zajedničkim naporima, do savršenstva. U tom dugotrajnom procesu mnogi odustanu – što mi je neizmerno žao – jer se uvek osećam kao da sam jednu bitku izgubila. Ali ne dozvoljavam da me to porazi – jer moram da imam snage za druge koji dolaze.

 

Šta novo pripremate?

 

Mnoge me ideje opsedaju. Želim da priredim knjigu latinskih citata i najlepših ljubavnih bajki sveta, tri autorske zbirke kratkih priča i knjiga putopisa čekaju da budu objavljene, Rečnih straha me zove da priredim drugo, dopunjeno izdanje (već sam započela rad na njemu), planiram niz knjiga aforizama i životnih mudrosti i još mnogo, mnogo toga…

 

Kada zavirite u svoj unutrašnji svet kako Vam izgleda svakodnevica?

 

Da se poslužim slikom moje prijateljice i koleginice, Zvezdane vile, Nataše Stanić: kao na voz sa velikim brojem kompozicija – ako ste mislili na moju, ličnu svakodnevicu. Svaka oblast kojom se bavim jedna je kompozicija – a njih ima mnogo. Kad god se voz zaustavi u stanici neko od putnika siđe, neko se – od novih prijatelja, poznanika, saradnika – ukrca… Puno je tu dešavanja, poraza i pobeda, upornosti i istrajnosti… Ako ste mislili na našu svakodnevicu – kao na horor koji pišem – i svaki dan preživljavam u inat svima i uprkos svemu…

 

 

NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .