Piše: Gordana Radisavljević – Jočič
Fotografije: Clio
Na 940 strana Miroslav Majkl Đorđević u knjizi Decenija iluzija I i II: Amerika, Srbija i srpska dijaspora 1990 – 2000 (Clio) govori o nastojanju srpske dijaspore u Americi da zaštiti interese Srbije tokom poslednje decenije XX veka, ratova na Balkanu i raspada Jugoslavije.
Kao jedan od naših najpoznatijih emigranata (emigrirao u SAD još 1956.) i osnivač i predsednik Kongresa srpskog ujedinjenja, devedesetih godina XX veka aktivno se angažovao i neumorno radio da zaštiti srpske interese i spreči američke greške u građanskom ratu Jugoslavije. Krajem 1999. godine, da bi pomogao ujedinjenje demokratske opozicije u Srbiji u cilјu tranzicije u demokratiju, pokrenuo je i organizovao Sent Andrejevski Sabor u Mađarskoj. Tu se održao prvi susret između predstavnika svesrpske dijaspore i čelnika demokratskih snaga u Srbiji od 1944 godine.
Iako je reč o autorovom ličnom viđenju, autor je uložio veliki napor da tekst bude lišen subjektivnosti, te da se osloni na dokumenta i originalne izvore. Zvanična, kao i privatna prepiska, literatura, citati, sačuvani su u autorovoj privatnoj arhivi, kao i u arhivama američke državne uprave, američkog Kongresa, u izveštajima raznih obaveštajnih službi, kao i u privatnim beleškama učesnika minulih događaja koje još nisu objavljene.
Miroslav Majkl Đođević dobitnik je brojnih priznanja, poput Medalјe Amerikanizma Nacionalnog društva kćerki Američke revolucije, Odlikovanja za izuzetnost od strane Američkog saveta bezbednosti, Ordena jugoslovenske zastave drugog stepena za patriotski rad u dijaspori, a kasnije je odlikovan Ordenom Nemanje drugog stepena. Uvršten je u čuvenu publikaciju Ko je ko u Americi još od 1983. godine. Đorđević je autor mnogih profesionalnih i drugih publikacija, kao što su knjiga eseja O srećnom životu, i njegova knjiga poezije, kao i knjige: Moralno društvo i moderna država, Prepiske 1991-1999 Miroslav Majkl Đorđević i Dobrica Ćosić.
Koja su vaša očekivanja od ove knjige?
-Možda će zvučati neskormno, ali mislim da će mladi čitaoci naučiti pravu istinu. Jer sve što sam napisao, dokumentovao sam. Tako da niko ne može da kaže: nije tačno da je opozicija obećala da će da podrži vladu stručnjaka, to što ste vi to posle odbacili to neka sude čitaoci.
Šta su bile srpske iluzije, šta američke?
– Postojala su tri aktera: Amerika, Srbija i srpska dijaspora. Amerika je imala iluzije o tome da je okončala jugoslovenski građansko-verski rat i da je uspela da ostvari šta je htela, neshvatajući da je istovremeno stvorila vrlo loše presedane. Američka glavna ideja je bila izgradnja novog svetskog poretka, koji je počela da pravi na ruševinama starog. Nije mogla da shvati da u njemu moraju da postoje neka pravila, neki principi. Vi ne možete jednog dana da rušite međunarodne zakone, da ih smatrate nevažnim a onda u sličnim situacijama napadate druge što ih ne poštuju. To je jasno kazao Putin, kada su ga napali što je Krim prešao u Rusiju referendumom: ko ste vi da govorite o međunarodnim zakonima, kada ste vi to uradili na Kosovu. I još niste ni imali referendum. Presedani koji su uspostavljeni nisu bili dobri i ta iluzija košta Ameriku i koštaće je.
A da ne govorim o iluzijama koje su bile u Beogradu i na Palama. Jedna od najvećih iluzija je bila iluzija Miloševića i njegove drugarice Marković da komunistička vladavina i sistem mogu da se održe, da Jugoslavija može da se održi čak i u krnjem obliku bez Hrvatske i Slovenije. Imali su iluzija o kojima nisu mnogo govorili: da će američki globalni svetski poredak propasti, Rusija će se vratiti komunizmu, Kina će ostati komunistička i da će oni imati svoje saveze sa Kubom itd. To su bile njihove iluzije. Uopšte nisu shvatili šta se događalo u svetu i napravili su ogromne, pogrešne geopolitičke procene. To je mnogo koštalo Srbiju i srpski narod.
Šta je sa iluzijama EU i Rusije, koje su, takođe, aktivno učestvovale u događajima iz devedesetih?
-Nemačka, koja je bila drugi igrač sa EU, imala je iluziju da će se odvoji od američkog uticaja. Verovala je da će sa Francuskom uspostaviti nezavisnu spoljnu politiku i da će biti partner sa Amerikom u procesu stvaranja novog svetskog poretka. Otvoreno su govorili da je NATO nepotreban, da treba da se ukine. Međutim, NATO je bio vrlo važan za Ameriku. Naravno, nadiluzija je bilo da će NATO biti globalna sila za uspostavljanje novog svetskog poretka. Sada sa novim hladnim ratom sa Rusijom pokušavaju da ožive tu ideju. Mislim da je ideja bila, zato su i rušili Jugoslaviju i naterali Nemačku i Francusku da kao deo NATO-a bombarduju Srbiju, da se NATO oživi i da se od jedne odbrambene sile prevede u agresivnu aktivnu silu. I Rusija je imala svojih iluzija, koje su bile zasnovane na činjenici da su o tome razgovarali Regan i Gorbačov, da će Rusija postati partner sa Evropom i Amerikom u novom svetskom poretku.
Da li je treći akter – srpska dijaspora imala svoja očekivanja? Kako je dijaspora gledala na previranja u Srbiji devedesetih godina? Koje su bile vaše iluzije?
-Mi smo mislili da matica i njeno rukovodstvo mogu da se ubede da je Srbija, u kataklizmičnim istorijskim promenama koje su se desile posle pada komunizma, na velikoj istorijskoj raskrsnici. Naša iluzija je bila da mi možemo da pomognemo Srbiji, da su promene sistema moguće i da možemo da pomognemo političkoj eliti. Čvrsto smo verovali da će naš intelektualni i materijalni kapital pomoći da se napravi jedan most između Srbije i dijaspore. I to je bila zabluda. Jer, danas ne postoji ni pontonski most između nas. Imali smo iluzija i prema našoj Americi da će ona nekako sagledati da je njen interes da pomogne Srbiji da napravi tranziciju, ali bez Miloševića. Istovremeno naša iluzija je bila i da opozicija može da se ujedini i da postane faktor saradnje. Milošević i UDB-a su, kao što znate, uspeli toliko da je zavade i stvore neefektivnu opozicuju.
Mihajlo Punin je bio najuspešniji srpski lobista u SAD, ali on je ima odličnu saradnju sa Nikolom Pašićem. Vi sa Miloševićem nista imali nikakvu.
-Vi ste sada ušli u srce problema. Milošević je impresionirao neke Srbe u Americi, koji su poverovali da je on srpski patriota, naročito posle govora na Gazimestanu koji je propaganda vrlo vešto iskoristila. Nije nam bilo jasno da li on zaista hoće da promeni sistem, da ga demokratizuje. Nadali smo se i u knjizi je to naglašeno da će nam dopustiti da unesemo naše znanje i naša iskustva, da donesemo srpski kapital iz inostranastva. Verovali smo da će se Srbija najlakše i najbrže podići kroz malu privredu, mala i srednja preduzeća ne kroz neke kombinate bakra, železaru. Imali smo tu iluziju da ćemo biti primljeni. Nisu hteli da sarađuju sa nama uopšte. Videćete to u knjizi koliko puta su oni odbacili naše predloge, naše inicijative koje su bile u korist Srbije i koje su mogle da spreče neke stvari koje su se dogodile. Mogle su da spreče i samo bombardovanje i otcepljenje Kosova ali to što smo govorili niko nije slušao i obraćao pažnju na to. U mnogim razgovorima sa opozicijom i političarima na vlasti često bi im se omaklo da ih interesuju naše pare, a da oni imaju pamet, da je pamet u matici, a pare su u dijaspori. Oni su znali što znaju ili što ne znaju. Krajnje je vreme da počnemo da shvatamo naše greške i da iz njih nešto naučimo.
Iz ove vremenske distance da li Vam se čini da su Srbi nešto naučili iz tih grešaka….?
– U ekonomskom pogledu ništa nije naučeno. Mnoge dijaspore pomogle su svoje matice da se uzidgnu brže. Ne samo da su doneli finansijski kapital, već su doneli i intelektualni kapital, znanje i iskustva sa Zapada. Ovde se to nije dogodilo. Taj ponor koji je komunizam napravio između Srba u svetu i Srba u matici mislili smo da može da se premosti. U knjizi sam pisao o misiji prijateljstva i dobre volje dijaspore. Naša delegacija je u aprilu 1991. prošla celu Jugoslaviju, svuda gde su Srbi živeli, iz dva razloga. Jedan je da dobijemo opšti utisak o situaciji, a drugi je da vidimo gde može stvarno da se pomogne i šta je potrebno. U toj grupi smo imali eksperte za finansije, poljoprivredu, zdravstvo… Ideja nam je bila da priđemo srpskoj vladi i da kažemo: evo, ovo bi mi mogli da uradimo. Recimo jedna naša ideja je bila da se kao neka luča svetlosti, napravi jedna mala, moderna bolnica poput Mejo klinike u Americi. Ali Miloševićeva vlast to nije htela, pokušali smo ponovo sa promenom, sa ljudima koje smo znali, sa kojima smo sarađivali, kojima smo pomogli da dođu na vlast. Oni su dijasporu odbacili, na veliku štetu naroda i države.
Srska dijaspora u Americi je sama po sebi interesantna – sastavljena je od ekonomskih i političkih emigranata. Da li je bilo teško ujediniti takvu dijasporu, naći neki zajednički cilj i pokušati pomoći demokratskim procesima u Srbiji?
– Lepo ste to definisali. Bilo je nekoliko talasa emigracije. U svakom slučaju ta američko-srpska dijaspora bila je uglavnom vrlo srpski nastrojena. Bilo je i onih jugoslovenske orjentacije koji su smatrali da je Jugoslavija najbolje rešenje za Srbiju. Ipak, politički emigranti iz II svetskog rata bili su ubeđeni da je Jugoslavija bila pogrešna odluka za Srbiju. Kao što sam pisao u magazinu Geopolitika tri Jugoslavije su bile tri grobnice Srpskog naroda. Prvu je omeđio kralj Aleksandar, onda je Tito iskopao rupu, a Milošević nas je gurnuo unutra. Dijaspora odana matici pokušavala je bezuspešno da obavi nemogući zadatak: da odvoji komunističku ideologiju i stvarnost u Srbiji od srpskog identiteta i nacionalnih interesa.
Miloševićeva iluzija je bila i da će istina o Srbima i srpskom interesu sama pronaći put kroz američke medije.
– Nisu uopšte razumeli lobiste. Sve mora da se plati. Naši neprijatelji su izdvojili velike novce na vreme, a ovi naši uošte to nisu razumeli. Ovde je vladala jedna psihoza: ma šta. U laži su kratke noge … Istina će sama izaći na videlo. Istina kada izađe na videlo, kao što sada možda izlazi, već je 40.000 Srba poginulo u Bosni, 200.000 je proterano iz Krajine, ko zna koliko sa Kosova … Eto vam istine. Lobiranje je bilo važno pitanje, ali ni dan danas nema razumevanja za značaj lobiranja. Međutim, za nas je, isto, veliki problem čak i da smo imali neograničena sredstva, bilo pitanje: lobirate za šta? Da Milošević ostane na vlasti? Šta su srpski interesi? Od nas se tražilo da u Americi branimo srpske interese, a matica nije nikad ni napravila geopolitički opšti plan za Srbiju. Nismo znali šta hoćemo, niti smo to definisali. Kada nam je Milošević govorio: treba da branite naše interese, pitali smo: dobro gospodine ili druže predsedniče, kako god hoćete, kažite nam šta da branimo. Nije postojala geopolitička vizija, uopšte. Ne verujem ni danas da postoji geopolitička vizija Srbije. Jesmo li Istok ili Zapad? Jesmo Srbi ili smo globalisti? Nisam siguran da je to prečišćeno kod naroda i kod nove političke elite. Doduše postoji geopolitička vizija: hoćemo da uđemo u Evropsku uniju. Postoji jedna američka pesma u kojoj se kaže: Ako ne znaš gde ideš svi putevi su dobri.
Posle svega da li ste razočarani?
-Svakako da sam razočaran. Za mene reč potencijal važna. Što veći potencijal imamo to je veća odgovornost. Srbija je imala potencijal. Da ne govorimo kakav potencijal je imala kada je bila jedna od najomiljenijih i najpoznatijih nacija po završetku I svetskog rata. Šta je uradila sa tim? Stvorila Jugoslaviju. Umesto da stvori lepu Srbiju kao što je Pašić govorio regentu Aleksandru Karađorđeviću: mi smo izgubili toliko intelektualaca u ovom ratu da nećemo imati pismene ljude da upravljaju opštinama a mi hoćemo da stvaramo Jugoslaviju. To je bio ogroman propust, ogromna iluzija. Kada je Milošević pao Amerika je bila naklonjena Srbiji. Naš predlog je bio da se stvori vlada stručnjaka koja će za tri do pet godina da sredi zemlju, da uredi po potrebi naroda, da ne štiti svoje i partijske interese već državne interese. To je bila naša nada, to je moglo da se uradi. Amerika je prihvatila taj princip. Nesreća je bila što je Dragoslav Avramović, koji je bio sa nama i radio na tome – umro. Amerika je imala poverenje u njega, imala je poverenje i u nas mada je znala da nas ne može da kontroliše. To je smetalo Americi, i u neku ruku možete da kažete da je njima dobrodošlo to što Srbija nije uradila to što je moglo da se uradi, jer ta vlada bi zaista sredila Srbiju, prelomila sa prošlošću.
Jako je teško kada ste jedan od glavnih učesnika da budete objektivni, to je u ljudskoj prirodi. Pokušao sam da sebe skinem sa te bine na kojoj se odvijala srpska tragedija i sedim kao gledalac. Više ne odlazim da se viđam sa premijerom ili predsednikom, to sam u prošlosti radio.
Šta za vas znači Studenica?
-Naša zadužbina je uzela ime, sa odobrenjem i blagoslovom, manastira Studenica. Osnovana je 1994. godine sa idejom da pomogne obrazovanje talentovanih, najboljih srpskih studenata u Americi s tim da se oni vrate u Srbiju. Tu je bilo izvanredne i pametne dece, svi su postigli velike uspehe … Međutim rat se nastavio, oni su završavali škole. Američke kompanije su poznate po tome što na univerzitetima traže najbolje studente i nude im posao, tako da su i naši više-manje svi dobijali ponude da ostanu sa velikim platama, mada su potpisali sa nama da će se vratiti. Mi nismo mogli da zahtevamo od njih da se vrate. Tako da se ta ideja Studenice, koja je bila odlična, nije mogla realizovati. Onda smo počeli da pomažemo studentima iz Bosne koji su izgubili jednog ili oba roditelja u ratu. Studenica daje donacije za knjige, za Filharmoniju …
