Piše: Gordana Radisavljević – Jočić; foto: Privatna arhiva
Sve češče se mogu čuti stavovi i ocene da je demokratija u krizi. Kao argument koristi se jačanje desničarskih ideja u Evropi i nemogućnost levičarskih opcija da iznedre rešanja za nagomilane ekonomske i političke probleme sa kojima se suočavaju savremene države. Slična situacija je i kod nas. Doduše, poslednji izbori su pokazali da su nosioci nacionalističih ideja u manjini i da je Srbija na „dobrom evropskom putu“. Ipak, svakodnevne afere koje potresaju našu političku scenu, političari sa kupljenim diplomama sumnjivih privatnih fakulteta, gušenje sobodnih medija i kritike vladajuće većine, kao i izjava premijera da „država nema snage da se obračuna sa huliganima“ otvaraju pitanje preispitivanja koncepta i funkcionisanja demokratije kod nas. Da li je savremenai demokratski potencijali u krizi? Ima li srpsko društvo snage da se izbori sa nagomilanim problemima? O ovim i drugim temama razgovaramo sa prof. dr Davorom Džaltom, predsednikom Instituta za studije kulture i hrišćanstva.
– Ono što mi se čini da je danas najveći problem u funkcionisanju demokratije, i u razvijenim zemljama a naročito u zemljama „trećeg sveta“, koje formalno imaju demokratsku strukturu ali ne i suštinsku demokratiju, jeste simbioza između krupnog kapitala i državnih institucija do koje je došlo. Jako je teško danas, koristeći samo glasanje na izborima na primer, bitnije uticati na promene u kreiranju veoma važnih državnih politika. Dodatnu teškoću predstavlja enorman uticaj medijskih korporacija koje kreiraju sliku sveta i javno mnenje. Zato je veoma važno analizirati kako većina populacije jednog društva reaguje na to što se plasira putem medijskih manipulacija, kako građani shvataju svoju ulogu u političkom procesu.
Tabloidizacija medija i društva nije samo srpski problem. I u razvijenim društvima postoje tabloidi i tabloidni način mišljenja, ali postoje i strukture društva u kojima tabloidni način plasiranja informacija, koje to nisu, ne prolazi, već se traže ozbiljniji sadržaji, ozbiljnije analize. Dovoljno je pogledati naslovne strane novina na kiosku i shvati da u najvećem broju štampanih medija u Srbiji (a u elektronskim medijima je situacija često još gora) više nema ništa informativno. Mediji proizvode efemerne sadržaje tabloidne logike, poput fiktivnih afera, bombastičnih najava događaja koji to nisu, medijskih linčovanja, blaćenja i sl. Nažalost, kod nas tabloidizacija nije više samo način (dez)informisnja prisutan u pojedinim medijima, već način mišljenja i delanja koji je čini se postao dominantan u gotovo svim sferama javnog i političkog života, ocenjuje Džalto.
Politička scena kao reality
– Naravno da onda nije iznenađujuće da nam politička scena izgleda kao insert iz nekog reality programa, gde nema civilizovane komunikacije, niti igre po nekim uređenim pravilima. Ako se stanovništvo zabavlja pre svega uz reality programe, dok se istovremeno “informiše” iz tabloida, ako ljudi nisu izloženi nikakvim ozbiljnim sadržajima na televiziji ili kroz literaturu, nikakvoj kritičkoj analizi, onda se horizont mišljenja značajno sužava. Ako je gore opisani profil prosečnog građanina-birača tačan, onda nije čudno da je moguće dobiti izbore plasirajući najluđe priče i koristeći najbezočniju (i najprimitivniju) propagandu.
Ovo nije, naravno, naš izum. Različiti oblici političke propagande su bili uvek prisutni, upodobljavajući se datom kontesktu i nivou civilizovanosti konkretnog društva. Razvoj moderne propagande je vezan za kontekst Prvog svetskog rata i potrebu američke administracije da ubedi dominantno pacificistički raspoloženu populaciju da je potrebno da Sjedinjenje države uđu u rat. To pokazuje do koje mere mediji mogu da nametnu ljudima agendu koju plasiraju određene strukture moći, upozorava dr Davor Džalto.
Na pitanje da li srpska demokratija ima šanse za oporavak, Džalto odgovara: „Ljudi, čini mi se, nisu svesni razmera problema. Da jesu, mislim da rezultat ne bi bila toliko rasprostranjena inertnost i nezainteresovanost za menjanje društvene realnosti. Shvatanje razmera problema i kontekstualizovanje svog sopstvenog mesta u društvu deluje, mislim, otrežnjujuće i mobilišuće. U Srbiji je društvo doživelo slom. Ne možete imati funkcionalnu demokratiju ako imate urušen obrazovni sistem i nedostatak elementarne materijalne sigurnosti građana. Ako ste neprekidno egzistencijalno ucenjeni, ako morate da radite nekoliko poslova da biste preživeli (pod uslovom da uopšte možete naći neki posao), ako rizikujete da vas poslodavac otpusti ako postavite pitanje plate, uslova rada ili mobinga – onda tu nema uslova za normalno funkcionisanje demokratije. Možete da imate privid, ali ne i suštinsku demokratiju. Ako se ništa ozbiljno ne preduzme kako bi se menjala društvena realnost, onda se nemamo čemu nadati po pitanju budućnosti demokratije u Srbiji, ali i šire. Problem je što ni u ‘centru’ iz koga naš region trpi najviše uticaja, a to je Brisel i zemlje Evropske Unije, politički i ekonomski tokovi ne idu u dobrom pravcu. Nije više moguće gajiti optimizam na temelju ideje da se, recimo, u najrazvijenijem delu Evrope dešavaju dobre stvari koje će onda, nužno, zapljusnuti i periferiju.“
Tamo gde možete za jedan sendvič da kupite ljude koji će vas entuzijastično podržavati ne može biti demokratije već samo njene karikature. Tu je onda reč o ljudima čije je dostojanstvo pogaženo (ili su ga oni sami pogazili), i o zemlji koja rapidno uništava svoju društvenu infrastrukturu i svoj najveći potencijal – a to su uvek ljudi. Nažalost, država se na balkanskim prostorima, kao i u mnogim drugim nerazvijenim sredinama, često ponaša kao da joj je jedina funkcija da maltretira sopstvene građane, da traći njihove talente i živote.
Loša selekcija kadrova
Kako kaže naša politička scena, ali nažalost ne samo politička, se svodi na ogoljenu i brutalnu borbu za poziciju u državnim strukturama, gde nikakvi programi, stručnost, etika, lični kredibilitet i sl. nisu neophodni kao baza ozbiljnog bavljenja ozbiljnom politikom. Kada govorimo o krizi demokratskih potencijala, veliki problem predstavljaju liderske partije koje su dominante.
-One po pravilu imaju izuzetno lošu kadrovsku politiku koja, zajedno sa defektnim, neozbiljnim ili neobavezujućim programima, lišava te stranke supstance. Logično je onda da takve stranke, koje nemaju unutrašnje demokratske procedure niti potrebu za kvalitetnim kadrovima, uništavaju posle državu kada dođu na vlast. Ako samo pogledate kadar vladajućih partija zapitate se kako je moguće da je neko uopšte mogao da bira te ljude za bilo kakve, a ne najviše državne funkcije. Prirodno je onda da ti ljudi ne uspevaju da reše nijedno krupno pitanje, ne samo zato što ih to ne interesuje već zato što i kada bi to iskreno želeli ne bi znali kako to da urade i ne bi imali tim sa kojim bi mogli pristupiti rešavanju krupnih pitanja.
– Obrazovanje u Srbiji je tradicionalno sporno kao ključna vrednost. Čitave pop i sub-kulture kod nas su nastale na ismevanju obrazovanja, na strahu od znanja i od urušavanja tradicionalnih struktura moći, do čega može doći usled širenja znanja. Da bi društvo bilo moguće razvijati neophodni su istinski obrazovani i odgovorni ljudi, a ne nosioci lažnih diploma, i institucije koje su u stanju da artikulišu nove ideje i procese. Bez toga je neizbežno neprekidno davljenje u gustom mulju ničega, od čega će koristi imati samo oni koji se nalaze u poziciji moći. Od tog mulja profit imaju finansijske i političke oligarhije, koje neće težiti za uspostavljanjem nekih osnovnih vrednosti, poput vrednosti rada, znanja, odgovornosti i sl. Zato u društvu u kome dominira beda, i turbo-folk/reality kultura, možete jako dugo da vladate i to uz vrlo jeftine trikove. Postaviti pravo pitanje na pravi način o društvenim problemima i procesima je teško ako nemate obrazovanje i kritičku distancu koja se obrazovanjem stiče, kategoričan je Džalto.
Pluralnost mišljenja, ključ demokratije
– Demokratija mora da podrazumeva i mogućnost da promenimo sam taj supermarket i njegovu ponudu, da dekonstruišemo interese vlasnika tog supermarketa, i da od supermarketa napravimo nešto drugo, smislenije i funkcionalnije. Ali da bi se to uradilo neophodno je građanstvo koje ima veoma visoku svest o sebi kao građanima, kao onima koji su subjekti društvenih procesa. Nažalost i u Srbiji i u mnogim drugim zemljama građani su, zapravo, svedeni na indoktriniranu glasačku mašinu, ili na potpuno pasivizirane pojedince koji obavljaju svoje dnevne poslove da bi obezbedili egzistenciju, pri čemu ih ne interesuju opšte (političke) stvari, niti u političkom životu prepoznaju svoj intereses, mogućnost svog učešća.
Dodatni problem jeste i to što naše društvo počiva na duboko ukorenjenoj sistemskoj korupciji, na suštinski nedemokratskim idejama.
– Kod nas se generalno ne gaji ideja o legitimnosti različitih mišljenja i diskusije. Ne možete imati demokratiju ako pluralnost nije shvaćena kao nešto legitimno, čak i poželjno, i ako se kroz diskusiju i institucije društva ne artikulišu javne politike. I to je jedan od razloga zašto mi onda imamo problem sa državom. Sistem vlasti na svim nivoima počiva pre na neformalnim vezama nego na institucijama, bitno je koliko je ko uticajan i moćan preko kumovskih, rodbinskih ili partijskih veza. To dovodi do „burazerske“ ekonomije i iste takve politike, gde vlada princip ličnih usluga. Svaka kritika unutar tako formulisane politike se prirodno doživljava kao lični napad i pretvara u neprijateljski ili “izdajnički” čin. Posledica ovakve interpretacije ideje “država to sam ja” jeste da se takvi “kritičari-izdajnici” moraju etiketirati i uništiti, bilo doslovno ili simbolički.
– Paradoks današnje demokratije u Srbiji se ogleda u činjenici da Srbija jeste formalno paralmentarna demokratija, ali parlament služi kao neka vrsta produženog kabineta vlade ili, još preciznije, kao produženi kabinet vladajuće stranke, odnosno njenog šefa. I to tako funkcioniše praktično od uspostavljanja višestranačkog sistema. Sutra da ukinete parlament niko ne bi primetio promene, osim korisnika skupštinskog restorana. U parlamentarnoj demokratiji parlament bi morao da bude centar vlasti, da mu je vlada odgovorna a ne da imate vrh vladajuće partije kao izvor praktično sve vlasti u zemlji. To dovodi do apsurda koji se zove savremena srpska država, koja nije parlamentarna demokratija, iako postoji parlament i održavaju se kakvi-takvi izbori. Sada je pravo pitanje: kako je moguće to menjati? I to jeste suštinski problem. Mi možemo menjati stranke, ali ako se ne promeni način vršenja vlasti onda ćemo mi samo birati između toga da li je neko pristojan ili manje pristojan, da li je neko sa kupljenim ili realno zasluženim diplomama, da li je neko okrenut Vašingtonu ili Moskvi, dok će mehanizam vlasti ostati nepromenjen, kaže dr Džalto.
Propuštena šansa levice
– Mislim da je pobeda Sirize, kao izričito levičarske opcije, bila jako važna kao jedan podstrek ljudima u regionu i Evropi da ožive snage koje će se suprotstaviti korumpiranim političkim elitama, diktaturi krupnog kapitala, koji se često naziva i korporativnim fašizmom. Promašaj Ciprasa i Sirze je u tome što nije iskorišćena epohalna šansa da se ponovo aktuelizuju ideje levice o socijalnoj pravdi, suštinskoj demokratiji, i sl, uz sve rizike koje je sa sobom nosilo odbijanje diktata “trojke”. A ti rizici nisu (bili) mali. Pri tom, Evropska Unija je, pre svega, jedna birokratska instutucija, mašina koja ima određenu moć, koja se ponaša kao imperija. Kao superstruktura, koja nije direktno odgovorna svojim građanima (na način na koji su to nacionalne vlade), ona suštinski smanjuje demokratske kapacitete zemalja članica.
Mnogi desničarski pokreti to prepozanju i ustaju protiv toga u ime afirmacije volje pojedinačnih naroda/država. Oni kažu: mi, ipak, želimo naše države, hoćemo da imamo uticaj na politiku. Ovako postavljena teza desnice ima demokratsko utemeljenje, ili bar za njim teži. To je i razlog zbok kog se može očekivati da će u Evropi u narednom periodu nacionalističke, pa i one ekstremno nacionalističke opcije dobijati sve veću šansu, a to može lako postati pretnja stabilnosti kontinenta. Sve to je prirodna reakcija na aktuelne političke procese i na ekonomsku krizu. Populacija mora da racionalizuje svoje probleme. Ako izostane homogenizacija po princupu „mi obespravljeni/osiromašeni hoćemo nešto da promenimo“ onda će doći do homogenizacije na nacionalističkom principu, pa će se krivac za krizu tražiti bilo u izbeglicama/imigrantima, bilo u „drugima“ koji uzimaju „naše“ resurse. To je realnost sa kojom se Evropa suočava.
Na opasku da će Srbija morati da uredi svoj pravni sistem ako misli da se priduži evropskoj porodici država, Džalto upozorava da „ako neko očekuje da će uređenje Srbije doći iz Brisela, Vašingotna ili Moskve taj treba da zna da je to osuđeno na neuspeh. Jer jedino ko može suštinski urediti srpsko društvo jesu sami građani Srbije, razvijajući društvo u demokratskom pravcu. Drugi u tom procesu mogu pomoći ili odmoći“.