Piše: Gordana Radisavljević – Jočić
Foto: Privatna arhiva
Informatička revolucija u Sjedinjenim Američkim Državama nezamisliva je bez otkrića Mihajla Pupina, Bil Gejts, osnivač Majkrosofta
Među brojnim nevoljnicima koji su tog 12. marta 1874. godine na palubi broda Vestfalija posmatrali evropsko tlo koje se polako gubilo u magli nalazi se jedna dvadesotogodišnji mladić. Njegova imovina je vrlo skroman, jedan fes, jedan kaput i par centi u džepu. Ne zna ni reč engleskog jezika. Greje se tako što grli brodski odžak, a od očaja ga spasava pomisao da nad njim bdije Sveti Sava i reči nepismene matere Olimpijade: “Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave”. Njegovo ime je Mihajlo Pupin. Kasnije će svom prezimenu dodati reč Idvorski (engl. Michael Idvorsky Pupin), čime je naglasio svoje poreklo, postaće prvi Srbin doktor tehničkih nauka, počasni doktor 18 svetskih univerziteta, profesor na Kolumbija univerzitetu, jedan od osnivača NAS-e i inovator čija su dostignuća uticala na razvoj telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, rendgenologije i elektrotehnike, dobitnik Pulicerove nagrade, veliki mecena i borac za srpske interese u prelomnim trenucima srpske istorije. Igrom sudbine 61 godinu kasnije istog dana završiće se njegov ovozemaljski život.
Slavljen, za života, kao ni jedan Srbin do tada, posle 2. svetskog rata na njegovo životno i naučno nasleđe pada prašina. I ko zna da li bi Mihajlo Idvorski Pupin u ovom 21. veku ponovo bio slavljen da Aleksandra Ninković Tašić, nije u porodično nasleđe dobila monografiju manastira Visoki Dečani na čijoj prvoj strani je pisalo “štampano iz fonda Mihajla I. Pupina, Srpska kraljevska akademija”. Pitanje odakle slika naučnika u monografija pretvorila se u desetogodišnje, gotovo misionarsko, istraživanje o naučniku koji je pomerao granice. Pokretač je i realizator medijske pupinizacije i obeležavanja Pupinove godine na nacionalnom nivou (2014.) Autor je izložbe „PUPIN- OD FIZIČKE KA DUHOVNOJ REALNOSTI“ u Istorijskom muzeju Srbije i Virtuelnog muzeja Mihajlo Pupin.
Predsednik ste Obrazovno – istraživačkog društva Mihajlo Pupin, interkulturni ambasador Unesko kluba Univerziteta Sorbona, autor Pupin memorijalnog projekta u zemlјi i regionu, organizator brojnih predavanja i tribina u čitavoj Srbiji, ali i Crnoj Gori, Mađarskoj, Republici Srpskoj. Može li jedan ovakav projekat da se radi bez sistema iza sebe?
Ima više od deset godina od kako radim na pupinizaciji Srbije. Problem je što sistem ima neka svoja drugačija, sporija pravila. Verujem da ovako može da se radi samo bez sistema. Raditi kroz sistem je teško, uvek imate ljude kojima ne odgovara vaša brzina, kojima ne odgovara Pupin, kojima ne odgovara neki deo Pupinovog nasleđa. Ili im smeta Pupinova vera ili je njegovo srpstvo previše jako ili to što ga nije bilo, a neko drugi ga nije otkrivao i to smeta. I onda vi shvatite da imate niz prepreka, da stalno boreći se da prevaziđete prepreke gubte vreme i Pupin gubi šansu da se vrati u srpsko društvo. Shvatila sam da, ako krenem sama, kao pojedinac, da se borim i pronalazim svoje puteve, modele, pravim svoje mreže – možda ću imati veći rezultat. Ne možemo čekati na sistem, jer ako čekamo nećemo ostvariti ni jedan san, ni jednu našu važnu i plementitu misiju. Ovakav način rada podrazumeva veliku posvećenost, ali i ogromno zadovoljstvo. Vi se stalno osećate srećno čak i zbog malih rezultata koje postignete i onda umor i borba ne izgledaju toliko veliko i nepremostivo, zahvaljujući upravo tome što znate da se vi borite i da ne zavisite ni od koga, da imate potpunu slobodu. Taj osećaj slobode daje posebnu snagu.
Izložba „Pupin – od fizičke ka duhovnoj realnosti“ otvorena prošle godine produžena je do jula i fenomena je. Ne pamtimo kada su ispred muzeja bile tolike gužve. Naročito su posećena vaša subotnja vođenja. Da li je ovo vaš prvi projekat pupinizacije?
Ne, ne. Ovo je moja treća izložba. Prva je bila pri Akademiji nauka, u maloj Galerini nauke i tehnike SANU. Bila je to jedna mala izložba koja je mogla da stane u kola moje porodice i mojih prijatelja, i da se tim kolima krene u više od petnaestak mesta u Srbiji, da bih ja kao putujući pupinovac pričala o Mihaju Pupinu. Pokrenula sam sa Akademijom nauka literarni konkurs posvećen Pupinu, sa Telekomom Srbija organizovala novinarske posete Idvoru, sa Maticom srpskom sam toliko toga učinila, ali sve je to bilo mnogo tiše od ove velike postavke, a zahtevalo je mnogo veći napor. Kaže meni jedan moj divni, duhovni prijatelj čovek koji ima blizu 90 godina: „zar ti se ne čini Aleksandra kako si se do sada ti borila za Pupina, a kako se sada opet Mihajlo Pupin bori za Srbiju“. I zaista ova rečenica je moj najveći oslonac, najveća nada.
Šta, zapravo, podrazumevate pod pupinizacijom?
Za mene je najvažnija bila obrazovna pupinizacija. Kroz svoju pupinizaciju odrzala sam trocifren broj Pupinovih časova predšolcima, srednjoškolcima i studentima. To je jedan težak posao: imate mlade ljude pred sobom, morate biti kratki, morate reći najvažnije i morate to reći na najbolji mogući način. Verujem da me je to izburisilo i da mi je pokazalo šta je to ono što je kod Pupina i dalje živo, šta se najbže i najlakše lepi za mladog čoveka. Uz obrazovnu važna je i medijska pupinizacija, ali ona nije išla kao sa modernim korporacijama, kada imate PR službu, listu medija. Ne. Vi kroz pupinizaciju pronalazite ljude, različite novinare u velikoj medijskoj džungli Srbije, koji imaju srce za Pupina. Kada im oko zasuzi onda su to priče sa dušom, onda se oni bore da deo Pupina prenesu do čitaoca, slušaoca, gledaoca. Tako sve vreme gori pupinizacija i nema veće sreće nego da otvorim novine i pronađem Pupina, nego da me nazovu prijatelji i kažu da su na nekoj slavi prisustvovali razgovoru o Pupinu, kada me postdiplomci pitaju da li bi na magistarskim i doktorskim studijama mogla da se radi tema o Mihajlu Pupinu – onda ja verujem da su svi ovi napori imali svrhe.
Istraživanja su vas vodila u inostrane arhive?
Imala sam sreću jer su dokumenta koja sam pronalazila suvo zlato, čisto blago a njega u Srbiji nema. Bile su nam potpuno zatvorene oči, uši zaklopljene a blago je pred vama. Moram da kažem da je meni najviše pomogla Amerika. NASA ima digitalizovanu arhivu, FBI takođe, kao i Kolumbija univerzitet… Oni već imaju ogromnu građu, samo treba neko da traži. A kada tražite više, nailizite na ljude spremne da vam pomognu. I ako pitate za Mihijala Pupina ne za Majkla Pupina, nađete prijatelje koje ne poznajete u svetu, ali koji su oduševljeni idejom da neko želi da uradi nešto dobro i dragoceno, a da iza toga ne stoji neki interes nego samo srce. To srce se prepoznaje i na mapi Srbije i na mapi sveta i meni su se mnoga vrata otvorila ne samo u Americi, već u Evropi i Australiji. Nećete verovati imam preko 4.000 novinskih članaka u kojima se govori o Pupinu i u kojima Pupin govori. Tražim snimke njegovih govora, sigurna sam da postioje. Nadam se da, kao što smo čuli glas vladike Nikolaja, da ćemo tako čuti i Pupinov govor, kao i glas Nikole Tesle. Da danas živi među nama mi bismo ga prepoznavali kao motivacionog govornika. Kada čitate ono što je pisao vi posle toga lupite rukama o sto i kažete: „vreme je za rad“!
Kako su ondašnji mediji pisali o Pupinu?
Ne znam da li je bilo više publikovanog naučnika od Mihijila Pupina. On je bio na prvim stranama najvećih svetskih časopisa… To su priče koje se ne tiču samo nauke. Prvo sam dospela do članaka u kojima Mihajlo Pupin amerikanskom narodu, kako on to kaže, predstavlja srpske tradicije, bori se za interese Srbije u toku Balkanskih i 1. svetskog rata. I kada vi vidite strast, kada vidite veru u to što govori, vi zastanete zatečeni i shvate da o njemu pišu kao o čoveku koji menja svet. To što on govori je izuzetno ali to što govore o Pupinu, to ne može da se čita bez suze u oku.
Njegova biografija je ostvarenje Američkog sna. Priznat i slavljen načunik, jedan od najbogatijih amerikanaca prve polovine 20. veka. Međtuim, posle smrti kao da ga je prekila prašina zaborava ne samo kod nas već i u Americi. Zašto je to tako? Kome nije odgovarao Pupin?
Moram da vam kažem da se često pitam kome takve vrline, takva čast, takva čistota života nije odgovarala. Ipak, jasno je da u Srbiji komunistima posle 2. svetskog rata nije odgovaralo to što je on bio nosilac onih vrednosti protiv kojih se komunizam borio. On na naučnim skupovima govori da on zna da Bog postoji i da od svih njegovih saznanja ovo ima najvišu vrednost. Pupin je kroz sav svoj rad poneo Boga sa sobom i mislim da je to bila prva prepreka u vreme komunizma. S druge strane on se borio za interese srpstva i to kao niko u istoriji, bio je najveći zaštitnik koga je Srbija ikada imala. On je posvetio svoj život borbi za pravo, pravdu i slobodu srpskog naroda. To se sve nije ukalapalo u program nakon 2. svetskog rata. I njegova nauka je pretrpela nemar. Ostali su za njim da svetle ogromni Pupinovi kalemovi, ali ništa drugo. Mi smo izbrisali i njegov doprinos modernoj civilizaciji, doprinos telekomunikacijama, njegova dobročinstva. Pomagao je Crkvi, ne samo u Srbiji, pomagao je umetnicima i drugima koji su kasnije takođe bili na zabranjenim listama.
Za razliku od Srbije koja ga je prekrila prašinom zaborava, nikada ni jednim korakom ne pokazujući zahvalnost, Amerika je sačuvala sećanje na njega. Amerika je dala najvećoj laboratorij za fiziku na Kolumbija univerzitetu ime Mihajla Pupina, Amerika je tu laboratoriju zaštitila, Amerika i Kolumbija univerzitet dodeljuju jednu od najprestižnijih medalja za doprinos nauci koja nosi ime Mihajla Pupina. Tu medalju dobijaju sve sami nobelovci. Amerika je tokom 2. svetskog rata jednom brodu u floti Abrahama Linkolna dala Pupinovo ime. Jedan krater na mesecu nosi njegovo ime, a odnedavno i jedna mala planeta. Na mnogim mestima Amerika je unela trajnu oznaku Pupinovog velikog naučnog i ljudskog dela. Ono što mene boli i ono zbog čega radim pupinizaciju jeste kako ne postoji svest, osećaj ljudi da je među nama koračao pre 81 godine jedan čovek čije je srce bilo toliko veliko da ne može da se meri ni jednim drugim srcem u istoriji nauke.
Možda zato što Srbi ne vole uspešne „momke“?
E on ne da je bio uspešan momak. To je čovek koji je sve što je časnim, naučnim radom stekao ostavio srpskom narodu. Komunisti su posle rata ogroman kapital sa računa tri fondacije sklonili. Ostavljen je jedan dinar. Još gore je što smo zaboravili sva njegova dobra dela i što kada je njegova ćerka jedinica, koja nije imala naslednike, preminula niko nije uzeo ni jedan komad njegove lične zaostavštine. Sve je kupila neka američka sekta i sve je otišlo bez traga. Nemao devet Pupinovih medalja, nemamo pisma koja su mu stizala, mi nemamo dva polu reljefa koju je u znak zahvalnosti njemu darovao Ivan Meštrović i nemamo portet Živojina Mišića koji je Pupin tražio da naslika njegov prijatelj Uroš Predić, kako bi ga poneo sa sobom u Ameriku. Imamo fotografije kabineta i biblioteke Mihajla Pupina, vidimo mnoge detalje kao što su srpske gusle, ali ni jedan od tih detalja mi nemamo. U svetu i dođete do nekog pisma, ali ono ima neku ogromnu cenu, a za to pismo i za tu cenu ne može se boriti jedan čovek. Tamo gde može, tamo se ja izborim, nabavim neke knjige, neke materijale.
Ipak, postoji nešto što mi je stiglo do ruku i što će naći put do Pupinovog zavičajnog kompleksa u Idvoru. Tu su divne stvari koje je Pupin držao u svojim rukama, kao što je, na primer, njegova Božićna čestitka.. „ Čestit Božić i srećnu Novu godinu želi vam M. Pupin“ otvorite osećate malo topline i snage Pupinovog doma. Zahvaljujući gospodinu čiji je deda bio jedan od osnivača Srpsko-amerikanske banke do ruku nam je došla menica sa čije jedne strane vidite sliku kipa slobode, sa druge Saborne crkve. On nije običan čovek. On ceo život čini dobro, on misli na druge više nego na sebe. On radi za opšut korist, služio je i svom narodru i nauci čitav život. To obavezuje svakog ko se zagleda u njega da učini sve što može da se u njega zagledaju svi ljudi.
Za autobiografiju „Sa pašnjaka do naučenjaka“ dobio je 1924. godine Pulicerovu nagradu. Matica srpska pojavlјuje se kao izdavač autobiorafije, u prevodu na srpski jezik, 1929, 1979. a zatim i 1997. godine. U posleratnim izdanjima nedostaju neki delovi. Koji?
Velika nepravda. Kako knjiga koja je bila obavezna lektira u američkim školama, kako knjiga koju je Nemačka država, inače veliki Pupinov neprijatelj tokom Velikog rata, štampajući 1929. godine uz napomenu da je on moralni obrazac koji treba slediti pa se zato njegova knjiga mora davati najboljim učenicima u Nemačkoj, nikada nije ubrizgana u srpsko društvo. Prvi prevod nažalost je trajao kratko. To je prevod koji je gledao sam Mihajlo Pupin i ja mogu da najavim da će knjiga sa tim prvim prevodom na srpski, sa predgovorom Miloša Crnjanskog biti dostupna krajem aprila u Istorijskom muzeju Srbije. Velika tuga je što u prevod iz sedamdesetih godina dragog profesora Aleksandra Maričića, više ne možete naći predgovor Miloša Crnjanskog. Ja sam mislila da je to slučajnost kad otkih da ni Svetog Save nema kako ga je Pupin oslikao. Kakvi su to kompromisi, da li je to uslov države da se Pupin i na mala vrata pušta sa polomljenom rukom, sa polomljenom nogom? Kako je moguće da smo mi matirali jednu takvu ličnost?
Nove vlasti prekrojile su i Pupinov odnos sa Nikolom Pašićem i vladikom Nikolajem?
O tome sve više razmišljam. Pupin je pisao svoju autobiografiju ne da piše o svom životu, pisao je autobiografiju da bi inspirisao. Nije pisao o detaljima iz svog života, iz nje ne možete saznati ništa o njegovom privatnom životu. Vi samo saznajete da su „porazi krata odmorišta za buduće pobede“ i dobijate ogromnu snagu. To je jedna strana priče. Komunističkoj vlasti ne samo da nije odgovarao njegov život, nego joj nisu odgovarali ni njegovi veliki prijatelji – s jedne strane to je vladika Nikolaj Velimirović s kojim pravi duhovnu mapu Srbije, s druge strane to je Nikola Pašić. On kaže u posveti svoje autobiografije „mom prijatelju, velikom Srbinu Nikoli Pašiću – Mihijilo Pupin“. U Idvoru je od 1979. pa do pre nekoliko meseci stajala postavka, a na jednom delu te postavke pisalo je da se Pupin borio protiv srpskih hegemonista kao što je bio Nikola Pašić. U mnogim teškim istorijskim okolnostima uz Pašića je bio Mihajlo Pupin. Ko dolazi na Parisku mirovnu konferenciju, ko pregovara sa američkom delegacijom, ko uspeva da dobije ono što je Nikola Pašić tražio. Međumurje, deo Baranje, Banat, deo Jadranske obale i Bled sačuvani su zahvaljujući naporima Mihajla Pupina, ne zahvaljujući naporima Kraljevine SHS. Ono što je Nikola Pašić tražio od njega, on je ostvarivao. Napisao je dva memoranduma. Kako je teško to samoporicanje i kako je teško suočiti se sa istinom koja govori potpuno drugačije o vašem narodu, o pojedincima tog naroda, ali kada govorite istinu onda ta istina stiže do ljudi, otvara im i srce i pogled. Ne možete uništiti Pupinovdo delo. Ono je toliko dobro, valjano da se ne da ubiti.
Pupin je napisao još dve knjige – „Nova reformacija: od fizičke do duhovne stvarnosti” i “Romansa o mašini”.
Njih ne možete lako naći kod nas. Te knjige su na listi omiljenih Hemingvejevih dela. Lepše knjige o istoriji nauke od „Nove reformacije“ vi ne možete staviti u ruke mladom čoveku. Zamislite kada Mihajlo Pupin stihovima, psalmima pokazuje lepotu i dokazuje čudo naučnog stvaranja. On je tu otvorio još jedno veliko pitanje – odnos nauke i vere. On je najbolji duhovni učitelj koga čovek može imati. Svako veliko naučno otkriće opisuje snagom svoje vere i snagom tradicije naroda iz kog potiče. Naglašava božansku snagu, ističe da smrtan čovek može stvoriti prolazne stvari, ali da večni zakoni po kojima se kreću zvezde i planete ne mogu biti tvorevine smrtnih ljudi. Na svakom mestu vidimo njegovo veliko verujuće pravoslavno srce. „Romansa mašina“ dokazuje između ostalog gde se kriju duše u mašinama, da doba industrijalizacije ne možemo samo osuditi, da mašine stvaraju ljudi a „ zar ljudi nemaju dušu“ pita se Pupin. Čudesna knjiga, posebno važna za razvoj Amerike.
Nažalost, u delu srpske javnosti za Pupinovo ime vezuje se sukob sa Nikolom Teslom. Analizom više od 1.500 članaka i dokumenata došli ste do zaključka da su dvojica srpskih velikana više sarađivali nego što su se svađali.
Prvo nailazite na blokade vezane za Pupina gde god se pomerite, potom pronalazite gomile neistina, pronalazite da su čak i njegove reči istrzane iz dela koja su bila dostupna srpskoj javnosti. Sve sam nemar. Sve sama zloupotreba. A kao jedna od najveći podmetnutih strašnih priča je ona navodnom sukobu Pupina i Tesle u kome je Pupin u lošijoj poziciji, jer je kao „suvi materijalista zavideo Nikoli Tesli“. Naš pogled nije zdrav. Mi smo Teslu iskrivili proglasivši ga Marsovcem, a Pupina sklonili, precrtali kao nekog ljubomornog bogataša. A bogataš u pismu direktorki Cvijete Zuzorić, koja ga zbog velikih darova i velike finansijske pomoći naziva najvećim mecenom srpskog naroda, odgovara: „gospođo draga ja sam jedan prost radnik, ja uvek rado otkinem od svog rada za dobrobit svoje napaćene domovine i pomoći ću svaki časni pokret svog naroda“. Naravno da je bilo perioda ćutnje, ali ni blizu našoj interpretaciji lomljenja palčeva, zviždanja. Znate šta kaže Američka štampa iz vremena njihovog života? Neki od naslova su „Tesla i Pupin će zajedno uspeti da naprave pronalazak koji će zaustaviti rat“ ili „Tesla i Pupin kuju planove za mir u svetu“.
