Diktafon

Sonja Besford: Ljudi koji ne veruju u magiju, veruju političarima

 

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

Foto: Privatna arhiva

 

Sonja Besford (rođena u Beogradu kao Sonja Batinić) srpska je spisateljica i pesnikinja koja već tri decenije živi i radi u Velikoj Britaniji. Predsednica je Udruženja srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu. Piše i na engleskom i na srpskom jeziku. Objavila je nekoliko zbirki pesama (Mazno kao šamar / Gentle Like a Slap, Nespojivi prelom / Unmendable Break, Dolasci i odlasci / Comings and Goings, Sećanja na leta u Bristu kod Gradca / Summer in the Brist and Other Poems), zbirku kratkih priča (Kako uloviti Talasona / How to Catch Talason) i dva romana (Lovci vremena / Time Catchers i Svedok / The Witness). U Londonu su igrane dve njene pozorišne drame „The Cycle and Good Friends“, a u Beogradu je izvedena radio-drama „Dobri ortaci“; njene kritike su objavljivane u magazinima i dnevnim listovima u Americi i Velikoj Britaniji. Najnoviji roman, Setov zavet, objavljen u Geopoetikinoj ediciji Srpska proza u prevodu našao se na ovogodišnjoj listi za NIN-ovu nagradu. Interesantno je da je prvo štampan na engleskom jeziku (Set away), da bi kasnije dobio i srpsko izdanje.

Na pitanje da li biti pisac u dve kulture, dva jezika podrazumeva i dvojstvo koje od pisca traži izuzetnost odgovara žustro: Gordana, ne vidim nigde izuzetnost. Život je proces samo-obrazovanja, to je Pekić uvek govorio. Njegova ambicija je bila da usavrši mogućnosti našeg jezika, da ispriča dobru priču, koje će, naravno i informisati: u tome je očigledno bio vrlo uspešan. Dugo sam pisala na srpskom, ali kada sam shvatila da sam kadra da pišem i na engelskom, bila sam oduševljena. Zato što je engleski, u poređenju sa srpskim, disciplinovaniji, precizniji, s toga, jednostavniji i direktniji. I to bez obzira što ima pet miliona reči!

Molim Vas, želela bih da pisci i čitaoci, shvate posao pisca kao putovanje i naum, kao našu potrebu i neophodnost, ali nikako kao izuzetnost. Ta neizuzetnost volela bih da se podrazumeva u svim zanatima – jasno mi je da ta stara, neoriginalna ideja nije rado prihvaćena.

Ako pisanje posmatramo kao „zanat“ koje specifične zahteve postavlja pred pisca stvaranje na dva jezika?

-Čini mi se da je svaka profesija zanat: treba mnogo truda, iskustva postati Majstor zanatlija: malo skromnosti, gospodo i drugari! Međutim, razumem ljude koji ne dele moje mišljenje i baziraju svoju potrebu za slavom, divljenjem, novcem, na prolaznost života, na našoj epizodnoj važnosti. Razumem, ali ne opravdavam, naročito ako je rezultat njihovog rada loš, ako šteti našem psihičkom ili fizičkom zdravlju.

Ako želite da nađete izuzetnost naćićete je u ljudima, što drze svoje živote u svojim rukama, što hrabro izgovaraju svoja misljenja, što ostavljaju nešto značajno iza sebe, a da to čine diskretno, bez javnih priznanja i aplauza; sledi da sve pisce i takozvane pisce ne mozemo automatski svrstati u izuzetne bez obzira na koliko jezika im je dozvoljeno da pišu.

Autor ste pet knjiga objavlјenih na srpskom i dve knjige poezije na engleskom,  dve predstave, brojne kratke priče i pesme objavlјene su u časopisima u Velikoj Britaniji, SAD, Srbiji, Francuskoj.

-U stvari, mislim da imam više objavljenih knjiga…10,11? Nisam sigurna. Niti znam šta je sve prevedeno: npr, pre tri-četiri godine dobila sam mejl sa obaveštenjem da je u Rusiji prevedena moja zbirka pesama “Summers in Brist”- niko, izdavača (Ambit Books) ili mene nije pitao za dozvolu. Tražili smo primerke. Ništa nije stiglo. Isto se dogodilo nekoliko puta tokom poslednjih desetak godina-više ne pratim put svojih knjiga, zašto bih?

Setov zavet je ljubavno-kriminalistički triler. Istovremeno to je priča o ljubavi i seksu. Da li su to teme koje vaši čitaoci najviše vole?

-Hvala. Neko je rekao da ljudi koji ne veruju u magiju, veruju političarima: duhovito i tragično.  Moji čitaoci mislim da su okrenuti čudima sveta, a to uključuje magiju, mitologiju, numerologiju, astronomiju…

Pišem prozu i poeziju koju ja volim da čitam, a to podrazumeva neuhvatljive i nerazumljive sile. Isto važi i za ljudske psihe. Sve staze priča vide ka komplikovanom čvoru, koga je nemoguće razrešiti – moguće je videti samo njegove konture. A takvih čvorova ima sijaset. Kraj svakog čvora je početak drugog. Teško je razumeti/razjasniti ljudski dualizam, kao što to recimo čine gnostici, a volela bih da u svojim pričama pustim upravo njihove ideje da lete, možda čak negde i da slete. Dakle, ta božja iskra živa i zdrava u svima, mora prvo da se spozna da bi postala vidljiva i radna. A to znači vežbati darežljivost, skromnost, nedostatak samoljublja, drugim rečima imati gipkost duha.

U romanu pratite ljubavnu priču između Lusi i Seta, Indijanca iz plemena Zuni Pueblo u Novom Meksiku, ispreliću se sudbine  siromašne devojke iz Nigerije, njenog sunarodnika popularnog muzičara, siromašnog pisca iz Srbije, italijanskih ubica i kriminalaca, lekara i obrazovanih individualaca iz zapadne Evrope. Koliko su vam putovanja i susreti sa različitim kulturama pomogli u stvaranju Setovog zaveta?

-Putovanja su nezamenljiva, instrumentalna. Neki pisci i generalno umetnici, umeju da putuju u svojoj glavi, ne pomerajući se iz svog prostora. Njihov rad nije ni bolji ni gori od ljudi (sudbinski) određenim da putuju. Ja sam uvek znala da ću morati da putujem fizički, a i po svojoj mašti. Biti tuđin u svakom prostoru je zabavna, a ponekad i opasna alternativa. Neko je opet rekao da su putovanja ubitačna za prerasude, netrpeljivost, uskogrudnost. To je i moje iskustvo.

Afrika je čudotvorna, duhovna, dovitljiva, bogobojazna, uzbudljiva, zastrašujuća. Tamo mi je ostalo srce – ne mislim u ljubavnom smislu, već u mirisima, u naumu, u pričama o iscepanom kolonijalizmu, o njihovoj mitologiji i razlikama između engleskog, francuskog, holandskog… načina ophođenja, sistema političkog ili obrazovnog. Tamo sam se prvi put upoznala sa strahom. A i s mržnjom, prema nama, belcima. Afrička moć opservacije, zavrtela me je i izmrvila. Posle svakog putovanja tamo, svet izgleda visedimenzionalniji, tajanstveniji.

Daleki istok je šok za čula. Toliko lepih ljudi, naročito žena, božanstvene boje, gde god se okrenete vidite nešto izuzetno složeno-lepo, polja zasejanog pirindža, plantaže čaja, Budizam vas bezuslovno grli.

Australija i Tasmanija imaju svoju moć, svoju vrstu kolektivnog sećanja-iznenađujuće kompleksno i dalje nesređeno. U Tasmaniji je najbolji muzej na svetu, MoNa, stare i moderne umetnosti –izuzetna kolekcija.

Amerika, odnosno USA, je oličenje vulgarnosti i pohlepe i neznatiželje o drugim kulturama.

I tako dalje, zaista sam mnogo putovala, videla sveta. Naravno da je svako putovanje ostavljalo nešto polu-naučeno, žig, fotografiju, teoriju.

U romanu, Set jeste Zuni Indijanac, Zuni mitologija je opisana kao simbolično vraćanje “duga” čitavom plemenu u Novom Meksiku, za celonoćnu Ceremoniju ozdravljenja  upućenu meni u dalekoj Mađarskoj gde sam imala srčani udar. Preživela sam, možda ne isključivo zbog njihove ceremonije, ali sigurno nije “odmogla”. Set je, u egipatskoj mitologiji, bog pustinja i oluja. Set, u gnostičkim tekstovima, zajedno s prvorođenom Sofijom, jedan je od Aeona, izabran i imenovan, zamena za Avelja. Set je takođe, u romanu, fantastičan ljubavnik-čini mi se da bi svaka žena sanjala da sretne svog Seta, bar na kratko i ne samo u snovima.

Svojom prozm provokativno osvetljavate erotsku stranu opasnih muško-ženskih veza?

-Drago mi je što me to pitate. Seks je mogućnost, talenat i moć. Celo naše biće je otvoreno seksulanom uživanju. Uvek želim da prikažem seks kao nešto primarno, neshvatljivo, neprevaziđeno, jedinstveno: kako razumeti hemiju između dve osobe kada se “nađu”, ugledaju preko sobe i gomile ljudi i oboje istotrenutno znaju da će biti zajedno, makar na noć, i da će im biti fantastično, nezaboravno!? To još niko nije objasnio, a događa se. Nema ništa logično-opasnog između muško-ženskih veza. Opasnost je u našim strahovima i nepoverenjima. Nasleđenim i samostvorenim. Verovatno zasluženim. Na primer, nikada nisam čula , ako smem da kažem, ženu da se hvali o svojim ljubavnim veštinama ili veličinom svog klitorisa. Koliko muških hvalisanja ste čuli na istu temu? Čim to čuje žena, ostvare se sve njene negativne slutnje i neverice, i tu je onda kraj događaja koji je mogao biti nezaboravno iskustvo (pod uslovom da on zaista zna šta radi, što, uz sve hvalisanje, ne dešava se često). Srećom, svet je takođe pun izuzetnih, velikodušnih ljubavnika: pronađite svog Set-a! Ili poučite dragu osobu da postane Set – čuda su uvek moguća!

Kako na roman reaguju engleski, a kako srpski čitaoci?

-Ne znam da li postoji razlika u engleskom ili srpskom čitaocu. Mislim da ne postoji. Dobila sam gomilu pisama i mejl poruka, svi čitaoci engleske ili srspke verzije, uglavnom su pomereni ili ganuti ili iznenađeni istim detaljima. Pitaju me da li ću napisati drugi deo, da li će se ponovo sresti Lusi i Set; odgovor na prvo pitanje je “ne”, na drugo,”nadam se, ali neće iz mog pera”.

Imala sam samo dve negativne reakcije i to od prijatelja/pisca; Srpkinje i Engleza. Srpkinja mi reče da ima suviše (nepotrebnog!) seksa i da nije objektivno to što svi moji karakteri toliko uživaju u seksu -rekla sam joj da su meni svi karakteri i njihova uživanja, potpuno objektivna;  Englez je napisao da je roman nezavršen i kako nisam shvatila da sam totalno zaintrigirala čitaoca i da ne bih smela da ga napustim, ostavim ga “na cedilu”! To nisam mogla da odbranim, iako se ne slažem.

Kako vi zavodite svoje čitaoce?

-Seksom, naravno! Šalim se. “Zavoditi” je mislim pogrešna reč. To rade ljudi sa završenim kursom “kreativnog pisanja”– tamo vas nauče kako da planirate i napišete roman, priču, pesmu po skici, nešto poput “slikanja po brojevima”. Čitalac ih odmah prepoznaje, jer su teme, razrada neminovno slične. Za takvu vrstu teksta nije vam potreban veliki talenat, niti naročito naporan rad. Potrebna vam je zavodna tema, što nije teško naći – pogledajte žute novine: svaki skandalozan naslov, svaka ljudska, uvek promenljiva opsesija, osim onih klasičnih, čine potencijalni roman. To je, što se mene tiče, u redu. Sasvim u redu, u svakom, pa i u kružnom smislu.

Ozbiljni pisci, što pokušavam da budem, ne uvek uspešno, omogućavaju svojim karakterima proces zavođenja. Ako ste vi, kao pisac, zaljubljeni u ličnosti iz teksta, onda će to biti i čitalac.  Zatim, meni je važna sažetost. Bolje je napisati jednu dobru rečenicu, nego osam osrednjih ili dvadeset loših. Ne volim, niti cenim, “gojenje” teksta da bi knjiga bila impresivnija. Takođe mislim da je važna sama fabula, ona mora da ima gotovo zadihan ritam tako da knjigu ne želite da spustite dok je ne završite.

Šta vas je privuklo pisanoj reči?

-Želela sam da budem pisac već od osme godine. Nikada nisam bila zainteresovana za bilo koji drugi zanat: najbolji na svetu. Šta me je privuklo, samo Bog zna! Verujem da je ljudima suđeno da hodaju određenim stazama: znate li naš mit o tri Suđenice?

Kada ste otkrili proznog pisca u sebi?

-Nisam to znala dok nije “izletela” zbirka kratkih priča, Kako uloviti Talasona. Prosveta je tekst poslala Borislavu Pekiću-on je odgovorio izuzetno pozitivnom recenzijom, jedinom koju je ikada napisao u svom životu! Drugu recenziju je napisao Radoslav Bratić, tada urednik BIGZ-a, takođe odličnu. Bila sam dirnuta i počastvovana obema. Nakon analize tih recenzija i razgovora s Pekićem i s Bratićem, ubedili su me da ne moram da ostavim poeziju, moju prvu ljubav, već samo da dodam još jednu dimeziju istom zanatu: pisanju proze. Imali smo puno zajedničkih interesovanja, sijaset divnih razgovora. Obojica su bili i ostali moji mentori.

Naravno, pre toga u osnovnoj školi, zatim u gimnaziji, na dvo-časovnim pismenim zadacima napisala bih pored svog, još tri-četiri teksta za kolege koji bi za uzvrat, radili moje crteže, npr. Ne stidim se to da priznam, jer moja generacija je uvek razumela da je nase školstvo “lov na neznanje”, naši profesori su bili lovci, a retko prosvetitelji. Nadam se da se to promenilo, krenulo na bolje, ali čujem da nije.

Šta je pored pisanja vaša velika ljubav?

-Pored pisanja, živi Džon, moj suprug, moj najbolji prijatelj, moja večna ljubav. Tu je zatim moja porodica i moji prijatelji. Suđenice su i tu bile darežljive: okružena sam dobrim, otmenim dušama. Blagoslovljena sam i zahvalna.

Pored voljenih, volim, ne: obožavam, knjige. Čitam uvek četiri knjige istovremeno. Nečiji roman, zbirku poezije i dve knjige o momentalnom istraživanju; sada je to knjiga o neuro-hirurgiji i zbirka Raselovih predavanja. Često (bukvalno) čitam Oxford English Dictionary: najinteresantnije knjige na svetu, sigurno su bilo čiji rečnici, čak i Bensonovi, iako su puni grešaka – to pouzdano znam, jer  jedna od mojih ‘zaboravljenih’ knjiga bio je rečnik (izdavac William Collins & Sons), te sam proveravala svoj prevod s Bensonovim: srećom brzo sam otkrila da su dotični rečnici vrlo nepouzdani. Inače, u našem letnjikovcu na Malti, čitam trilere. I poeziju, uvek.

Veoma me interesuje umetnost, slikarstvo, skulptura, fotografija. Slikam i ja, isključivo na Malti, zato što sam totalan anti-talenat i što me ta činjenica beskrajno smiruje, te se koncentrišem na boje i oblike koji mi se sviđju, znake i simbole, glagoljicu, numerologiju…

Nas društveni život je veoma aktivan, često idemo u pozorište, na koncerte klasične muzike; na žalost moje znanje moderne muzike je patetično. Volimo i da ugostimo prijatelje, kao i oni nas.

Mogla bih da pričam i nabrajam svoje ljubavi i interesovanja odavde do nedođije. A ako Vam ovo zvuči kao veoma regulisan i planiran život, jeste – to je barem meni neophodno.

Predsednica ste Udruženja srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu, koje je 1951. godine osnovao Slobodan Jovanović i čiji je prvi predsednik bio Miloš Crnjanski.

-Dugo sam bila sekretar Udruženja dok je Dusan Puvačić bio predsednik. U to vreme, desetine naših pisaca su dolazili u London, držali nam predavanja. Izdali smo pet knjiga, organizovali mnogobrojne književne večeri. Puvačić se onda razboleo i ja sam morala, vrlo nerado, da se latim tog posla. Kažem, nerado, zato sto zaista nemam vremena, a isto važi za ostale članove odbora. To znači da sam organizovala samo nekoliko književnih večeri, pomogla nekolicini mladih pisaca, sedela tri puta u žiriju za nagrade Srpske biblioteke ovde…Čitam i za nekoliko izdavačkih kuća, te su nakon mojih pozitivnih izveštaja-recenzija, izdali par naših pisaca u prevodu na engleski. Krivo mi je što ne mogu više da uradim, te se iskreno nadam da će se pojaviti neki mladi ljudi s najmanje jednom izdatom knjigom/izložbom, koji bi eventualno mogli da preuzmu taj posao. Naravno, veliki problem je potencijalna zloupotreba te pozicije i samo-reklama– to bi bila tragedija, a i farsa.

Svesna sam da Udruženje koje traje od 1951. ne smemo zanemariti. Takođe su mi jasna visedimenzionalna ograničenja: politička, društvena, poslovna… Ali, pozitivna sam, ne znam šta će to biti, ali nešto dobro, s jakom božjom iskrom, stiže.

Šta Vas je zabavilo u poslednje vreme?

Lako me je zabaviti, pošto mi nikada nije dosadno. Prva “zabava” (momentalno) i mantra nas nekoliko istomišljenika:

Only art can break your heart,

Only kitsch can make you rich.

I tema koja nas je zabavila i inspirisala razgovor pre neko veče, Albert Kami:

Ne hodaj iza mene; možda neću voditi.

Ne hodaj ispred mene; možda neću pratiti.

Samo hodaj pored mene i budi mi prijatelj.

 

 

 

 

 

NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .